Toliko sam bio gladan u Beogradu da još i sad osjećam izvjesnu mučninu kad se sjetim tih dana.
Šejka, i sam često u oskudici svake vrste, umeo je da donese nešto za jelo i to podeli sa mnom. Izuzetan tip, razlikovao se od svih drugih – kaže poznati umetnik uoči izložbe u Galeriji Haos.
Miodrag Đurić, poznatiji po svom nadimku Dado, jedan je od najznačajnijih slikara naše epohe. Brojni likovni kritičari su ga svrstavali među najoriginalnije i najznačajnije u svom vremenu i svakako među najveće sa ovih prostora.
Manjom retrospektivom njegovog crtačkog opusa, izložbom radova iz nekoliko faza – od najranijih iz detinjstva i mladosti, preko onih iz vremena odlaska za Pariz, zatim iz osamdesetih, sve do najrecentnijih koje je završio pred nedavni izlazak iz bolnice i to specijalno za kolekciju galerije HAOS – ova kuća želi da ispravi grešku prestonog grada i u utorak otvara izložbu koja bi bila samo povod za neku mnogo veću i značajniju kad je reč o ovom izuzetnom slikaru. Beograd nije ništa video od njegovog raskošnog dela. Zapravo, video je samo ono što su mu nudili izvesni zainteresovani kolekcionari, koji su pravili manje izložbe bez umetnikove saglasnosti. Francuski kulturni centar je priredio jednu manju postavku naslovljenu Svetlost tame, uglavnom grafika, pozajmljenih iz ljubljanske galerije Viskonti.
Maestro spava
Ova izložba Dadovih crteza, skicen-blokova i nekoliko gravira, prva uz njegovu saglasnost i podršku, kojom galerija HAOS obeležava 15 godina rada, bila je povod za posetu i razgovor sa umetnikom.
Samo putovanje do Eruvala, malog normandijskog sela, već je doživljaj za sebe. Nije nimalo lako stići do “jazbine” tog čudesnog čoveka i stvaraoca, do mesta za koje osećate da je na kraju sveta, da je predgrađe predgrađa, jedan uznemirujući kosmos koji je decenijama stvaran i pretvaran u muzej njegove sopstvene umetnosti. Najpre vozom od Pariza do Pontuaža, potom kolima do Žizora, gradića u kome se nalazi kapela Sv. Luke iz XIII veka, koja je bila dom za leprozne, kapela koju je pre neku godinu oslikao čudesnim freskama umetnik kome idemo u posetu.
Probijamo se uskim i krivudavim seoskim putem od Žizora do seoceta Eruvala, a onda na periferiji sela, kroz farme i imanja na kojima pasu krave, stiže se do starog mlina pored jezera, do nekih starih zdanja okolo, manjih pomoćnih kućica, u kojima se smestio Miodrag – Dado Đurić sa porodicom, suprugom i petoro dece. Danas tu sa roditeljima živi samo Dadova najstarija kćerka Janica i Dadov unuk Ivo Đurić koji ima deset godina i jako liči na svoga dedu, što potvrđuje i Autoportret iz Dadovog dečaštva koji smo uvrstili u postavku pomenute izložbe.
Dado mi je zakazao susret i razgovor jedne subote, krajem marta, jer samo subotom on prima svoje prijatelje, galeriste, kolekcionare, mlade umetnike, pisce, svoju decu i njihove prijatelje. Dolaze kao na poklonjenje, pošto on nigde više ne ide i ne voli nikakav publicitet.
Dado već više od pola veka živi u svojevrsnoj izolaciji, izabranom egzilu koji je u njegovom slučaju bio dvostruk ili čak višestruk. Najpre je iz rodnog Cetinja otišao u Herceg Novi, gde je u četrnaestoj upisao srednju umetničku školu. Potom je u Beogradu pohađao Likovnu akademiju, u klasi profesora Marka Čelebonovića, za koga ga, kao što ću u razgovoru čuti, vežu lepe uspomene.
Prisećam se koliko je Beograd bio važna ali i veoma tužna epizoda u formiranju mladog, talentovanog i siromašnog slikara. Prazna i hladna sobica na mansardi u Strahinjića Bana ulici, koju je divno opisao Bora Ćosić u jednom svom osvrtu na Dadov beogradski studentski život, i glad kao uporna i nemilosrdna pratilja. Toliko sam bio gladan u Beogradu da još i sad osećam izvesnu mučninu kad se setim tih dana, kaže sa tugom i gorčinom Miodrag Đurić. Druga važna osoba koja je ostavila dubok trag, a koju Dado pominje s posebnim sentimentom, bio je Leonid Šejka. I sam često u oskudici svake vrste umeo je da donese nešto za jelo i to podeli sa mnom. Izuzetan tip, razlikovao se od svih drugih. Što nisi napravila izložbu Šejkinih crteža?, pitao je odmah Dado. Odgovaram da sam imala nameru i još je imam, ali da je teško bilo skupiti radove koji su rasuti uglavnom po privatnim zbirkama. Ubeđena sam da je Šejka uticao svojim likovnim konceptom na kasnije opredelenje Dadovog vizuelnog sveta, na teme koje su se malo i retko menjale. Šejkina “đubrišta” su se razmnožavala i razvijala u svojevrsne dadoističke scene užasa, u gomilu đubreta koga stvaraju ljudska istorija i košmarne predstave iz takozvanog priručnika beznađa. Svi ti sadržaji dela nose znak volje da se dodirne ono nesaznato.
Kad sam stigla rečeno mi je da maestro spava. S obzirom na to da je bio veoma lošeg zdravstvenog stanja morao je dodatno da se odmara kako bi mogao da obavi razgovor.
Dočekao me je za stolom na kome je završavao crtež, diptih koji je namenio Haosu. Naslovili smo ga Svet haosa. Sa osmehom i blagom ironijom dodao je: Pa valjda je sve što stvaram haos ili svet haosa, zar ne?! Učinio mi se odmoran, raspoložen, dobroćudan, čak posebno lep. S godinama se valjda ponekad nešto i dobija, iako se sećam ranijih opisa poput: đavo, divljak, „barbar“, boem, kepec, čudak. Divna seda kosa, prodorne oči, topao izraz, izraz čoveka koji uvek saoseća i iznad svega stav mudraca od trista godina kako bi rekao njegov drug iz mladosti Uroš Tošković. Dočekana sam sa onim: Đe si, Borka? I odmah se uverila koliko zavičaj vezuje ljude. Kao da se nije makao sa rodnog Cetinja, akcenat je ostao isti, izvesni „fakinski“ smisao za humor tako svojstven Crnogorcima tog podneblja, pronicljivost takođe, odsustvo svakog respekta prema onima koji nisu autentični, iskreni, obavešteni i obrnuto.
Slike iščupane iz Crne Gore
Kao da se toliko uželeo svakog mesta i svake osobe koju je poznavao, neprestano je evocirao samo uspomene. Da li to nostalgija zauzima svoj rezervisani prostor? Najverovatnije. Navešćemo, na ovom mestu, jedan poznati citat u kome on kaže: Čitavo moje slikarstvo je izvađeno iz Crne Gore kao kad čovek izvadi draču iz tabana ili ruke… Ja čupam svoje slike iz Crne Gore… Što više starim sve je više volim. Mislim da je u ovome svetu nisam obrukao… Ona je element topline u meni.
Verujemo da je koncept galerije HAOS, ona ključna činjenica koja je pobudila kod ovog izuzetnog crtača želju da izlaže i da se bar na taj način vrati Beogradu i to se može smatrati jednom vrstom „nemogućeg povratka“ ali utisak je da je Dado živnuo na izvestan način, angažovao se da pomogne oko realizacije ovog projekta. Izložba je zapravo jedini oblik Dadovog povratka, bez ličnog ali značajnog prisustva kroz dela, i verujemo da nije slučajno s njegove strane naslovljena „Eruval – Beograd, odlazak i povratak“ (Hérouval – Belgrade, aller-retour).
Sledi razgovor o Herceg Novom i čuvenoj Umjetničkoj školi, njenim profesorima, slikaru Mirku Kujačiću, Dadovom ujaku koji ga je ohrabrivao da nastavi školovanje i bavi se onim što je jedino umeo i želeo da radi, o Urošu Toškoviću, njihovim dogodovštinama, prekidu komunikacije, bibliotekaru Momu Kosaću, jednom našem rođaku, o nekom Špiru, policajcu koji ih je hapsio i progonio za krađe pomorandži.
Pričao je Dado o svom detinjstvu, o tome kako je prve crteže „gravirao“ kuhinjskim nožem po zidovima porodične kuće, o drugu iz kovačnice – izvesnom Cuku, koji je poginuo na Skadarskom jezeru, a kome je posvetio neke od radova.
U pauzama sam obišla ceo kompleks eruvalskih ateljea. Pored slikarskog, tu je i atelje za keramiku, za skulpture, prostori za stanovanje. Zanimljiv je i atelje Dadove supruge, Kubanke Hesi, čiji radovi, slike na zidovima i neke skulpture u prostoru koje vise sa stropa prostorije, nose nešto od latinoameričkog osećaja za formu ili intenzitet boje.
Sve oko nas bila je umetnost – na spoljnim zidovima kuće, na nameštaju, foteljama, vratima, kredencima, na unutrašnjim zidovima, na površinama iznad peći, na frižiderima, na zemljanim sudovima, na flašama, na keramičkim pločicama, na žaluzinama, na ponekom platnu. Postoje u jednom od ateljea dva ogromna razapeta platna čitavom dužinom zida, jedan naspram drugog. Dado na njima radi već duže vreme, podslikava ih, puni, dorađuje. Dve velike kompozicije njegovih simpatičnih monstruma, gnoma, nakaza. Svet košmara ne gubi na intenzitetu. Ove poslednje dadomorfoze su svojevrsni dokaz koliko ovaj izuzetni umetnik ponire u dubine užasa sve dok taj užas nije postao njegova jedina stvaralačka preokupacija. Verujem da će ova dva platna biti dva remek dela. To već jesu po svom izgledu, ali nisu završena sve dok to umetnik ne odluči.
Sve zbog Henrija Mura
Vraćamo se razgovoru i Beogradu u koga Dado, na žalost, neće doći. Teško mi je bilo, užasno mi je teško bilo kad sam napuštao Beograd – drastično naglašava Dado. Postoje momenti u biografiji ovog umetnika vezani za ovu sredinu, koji bi mogli objasniti moguću Dadovu nezainteresovanost da joj se ikada vrati. Dok je još bio na Akademiji, jednom prilikom, gostujući u Beogradu, Likovnu akademiju je posetio britanski vajar Henri Mur, simpatizer Titove Jugoslavije, kome su se Dadovi crteži veoma dopali. Predložio je da mu pomogne da dobije stipendiju i ode za London.
Dadove kolege su ga od toga odvratile pričom kako je on jedan asocijalan tip i oponent vlasti i da nije od one dece koja zaslužuju da im se pomogne.
Druga neprijatnost za mladog osetljivog čoveka bilo je hapšenje i odvođenje u zatvor zajedno sa ostalim “sumnjivim probisvetima” prilikom Hruščovljeve posete Beogradu. Ove ekscese ne treba dodatno komentarisati. Iz tog perioda postoje dva crteža sa obe strane iskazanog zatvorskog papira, od kojih pominjem izvanredan Portret Josipa Broza, koji će se takođe moći videti na ovoj beogradskoj izložbi.
Godine 1956. Miodrag Đurić napušta Jugoslaviju i pod svojim nadimkom Dado dosta brzo osvaja umetničku scenu odabrane zemlje. Ponovo ističe kako mu se u tim trenucima našao Marko Čelebonović, kako je upoznao svog prvog velikog galeristu Danijela Kordijea, uglednog funkcionera francuskog Pokreta otpora, koji je, nakon zatvaranja galerije, 64 Dadova rada poklonio Centru Pompidu.
Nijesam ti nimalo dobro
Egzil je, zapravo, podvukla bih to – davnašnja potvrda za pravi put umetnika do potpunog samoostvarenja, a u Dadovom slučaju on je bio presudan. Prvi put je napustio svoju zemlju, odabravši za destinaciju Pariz, i to je bilo bolno, no za njegov rad i razvoj veoma značajan korak. Drugi put je pobegao iz grada, u mir i izolovanost normandijskog sela Eruvala, što je bilo od ogromnog značaja za njegov obiman, raznolik i vredan opus.
Kad nije slikao, odmarao se uz crtanje, pravljenje kolaža, asamblaža. Uporedo sa slikama radio je keramiku, skulpture, scenografije, freske, oslikavao nameštaj, urezivao crteže na grafičke ploče, ilustrovao knjige, brojna bibliofilska izdanja. Poslednju od njih, knjigu čuvenog zatvorenika i anarhiste Žan Mark Rulana koju je ilustrovao sa nekoliko radova iz najrecentnije serije Trideset krunisanih glava, nudi mi da je ponesem i objavim u Beogradu uz dozvolu za reprodukovanje njegovih izuzetnih crtačkih vinjeta. O sebi mislim kao o teroristi u umetnosti – izjavljuje suvereno i pokazuje mi na koji način se ruga svima onima koji misle ili još pre umisle da su moćnici.
Nijesam ti nimalo dobro – ponavlja nakon svake rečenice, a ja odustajem od daljeg propitivanja i sklapam sliku od svega do tada izrečenog. Iscrpljen je Dado. Radio je užasno mnogo celog svog života a i ziveo tako što se nije ni u čemu štedeo. Ne sme da puši, to mu lekari strogo zabranjuju, a on svaki čas mota neki svoj duvan i više se zavarava nego što stvarno puši, no ne odustaje i ne prestaje.
Za Dada važi da je stvorio dva zavičaja: jedan je njegova umetnost – zemlja koju sam stvara već decenijama i čiji je jedini priznati vladalac i pritom vrsni alhemičar. Drugi, proizilazi iz učenja, pasioniranog čitanja, stečenog znanja i moćne fantazije. Sve to je sabirao i slagao u sebi iz različitih oblasti, iz zanimljivih susreta i razgovora, knjiga koje su ga zanimale i fascinirale.
Razgovor je tekao najpre na našem jeziku a onda je Dado, rekla bih, nesvesno prelazio na francuski jezik, a da i ne primeti neku razliku.
Šta još otkrivate u razgovoru sa njim a što je veoma značajno za razumevanje njegove likovne poetike? Prezir prema svemu što je ponavljanje, manir, upadanje u zamke određenog stila. Koliko god je svaki rukopis osobeni vizuelni znak, izraz svakog pojedinačnog umetnika, toliko je, po Dadovom mišljenju, svako ponavljanje znak nemoći, izraz rutine, robovanje osvojenim vrednostima. Samo najveći umetnici teže tome da se nikada ne ponavljaju već da stalno transformišu i menjaju nešto u svojim iskazima. Ne poznajem umetnika, stvaraoca koji je za sebe bio u stanju da kaže u zenitu svoje umetničke produkcije: Ja jesam dobar slikar ali ne veliki. Dado je to rekao u jednom ranijem intervjuu i proveravamo zašto. On ćuti i pokazuje na dela oko nas i pita me kako mi se dopadaju njegovi grafiti u kapeli Sv. Luke i šta mislim o tim freskama. Nakon moje eksplikacije da je stvorena jedinstvena ikonografija, da je Strašni sud zapravo scena svakodnevlja, scena na kojoj se oduvek odvijalo naše postojanje, da on daje oduška svojoj neverovatnoj mašti ovoga puta na nov način i poput čoveka iz paleolita ostavlja tragove našeg bivstvovanja. Ti javni prostori francuske kulturne baštine postaju njegovi eksponati-muzeji, a ta nova iskustva utiču na dalji rad. Jednu misao Dejvida Hoknija suprotstavljam ranijem Dadovom iskazu: Nikada ne verujte onome što umetnik kaže već onome što stvori. Dadovo delo opovrgava njegov iskaz o sopstvenom mestu u umetnosti i potvrđuje da on spada u red velikih, onih kojima je slikarstvo bilo i život, i spas, i radost i velika muka, opsesija i napor, a bez napora i muke – stalno ističe – i nema pravog dela…
A na pitanje šta je za njega zapravo crtež, on kaže: Crtez je moje pisanje, moja ispovest. Pošto sam izgubio jezik, to je moj govor, način saopštavanja, moj najiskreniji dijalog sa svetom i najdublji, najsuštinskiji umetnički iskaz.
Jedno je sigurno: Dado Đurić je potpuno autentična, nekompromisna i sebi dosledna osoba, mudrac svoje vrste. Stvorio je jedan poseban, jedinstven, svoj svet, svet bez spokoja, bez normalnog toka, kreativni haos, apokaliptični univerzum nastanjen dadomorfnim spodobama, džinovima, naduvanim monstrumima, kepecima – akterima jedne velike neljudske komedije. Da biste ga razumeli i osetili one najtananije slojeve, morate biti uvučeni u njegov svet. Ako mu se opirete ili prilazite s oprezom, nikada nećete dosegnuti ni razumeti ni deo njegovih skrivenih intencija, onih što emocijama i senzualnom daju primat.
