Preveo: Miloš D. Đurić

Sedamdesetih godina dvadesetog veka lezbijske feminističke kritičarke postale su punoletne. Neke od njih su, kao lezbijska profesorka u pesmi “Sajir” Lin Strongin , ostale zatvorene u profesiji; mnoge su istupile i izjasnile se kao lezbijke u pokretu za oslobođenje ženâ. Kao univerzitetske profesorke i kao lezbijke, oprezno smo započele da pletemo niti našeg postojanja: držeći predavanja o lezbijskoj književnosti, uspostavljajući mreže i grupe za podršku i istražujući pretpostavke o književnoj kritici usredsređenoj na lezbijke. Započinjući ni od čega, kao što smo to mislile, ova generacija je počela da brzo širi ograničenja književnog proučavanja ukazujući na ono što je decenijama bilo “neizrecivo” – lezbijsko postojanje – na taj način formulišući, prema rečima romanopisarice Džun Arnold, ono “šta nikad bilo nije” . Naš proces odvijao se paralelno sa razvojem feminističke književne kritike – i, zaista, prve vinovnice među feminističkim kritičarkama, kao i one koje pripadaju lezbijskoj kritici, često su jedne te iste. Kao žene u akademskom svetu u kojem dominiraju muškarci, istražile smo način na koji pišemo i tumačimo iz različite perspektive ili perspektive “Druge”. Kao lezbijke u heteroseksističkom akademskom miljeu, nastavile smo da istražujemo uticaj “drugosti”, predlažući prethodno ignorisane dimenzije, a koje su ipak neophodne da se u potpunosti shvati položaj žene i kreativni posao koji je iz njega stvoren.

Kritičarke lezbijke su osamdesetih godina dvadesetog veka možda imale više pitanja nego odgovora, ali ova pitanja su važna ne samo lezbijkama, već svim feministkinjama koje predaju književnost ili se bave književnom kritikom. Da li seksualno opredeljenje i opredeljenje usmeravanja intimnih osećanja utiču na način na koji kritičarka piše, tumači i razmišlja? Da li lezbijska ljubav pripada učionici i akademskom proučavanju? Da li postoji lezbijska estetika koja se razlikuje od feminističke estetike? Koja bi trebalo da bude uloga lezbijske kritičarke? Da li možemo da uspostavimo lezbijski “kanon” na način na koji su feminističke kritičarke uspostavile kanon ženskog pera? Da li lezbijske feministkinje mogu da razviju uvide u kreativnost ženskog koja bi mogla da obogati svekoliku književnu kritiku? Različite žene, naravno, odgovaraju na ovo pitanje na različite načine, ali jedan skup pretpostavki nalazi se u osnovi praktično celokupne lezbijske kritike: a to je da identitet žene nije definisan njenim odnosom prema muškom svetu i muškoj književnoj tradiciji (kao što su to feminističke kritičarke i pokazale), da su snažne spone među ženama presudan faktor u životima ženâ, a da seksualna i emocionalna orijentacija žene snažno utiče na njenu svest, pa tako i na njenu kreativnost. One kritičarke koje su svesno odabrale da tumače kao lezbijke zastupaju mišljenje da ovakva perspektiva može biti jedinstveno oslobađajuća i može da obezbedi nove uvide u život i književnost zato što dodeljuje lezbijskom specifičan povoljan položaj iz koga treba da kritikuju i analiziraju politiku, jezik i kulturu patrijarhata.

Imamo celokupan raspon iskustva ženâ i drugih dimenzija takođe, što je jedinstveno gledište lezbijke. Ova dodatna dimenzija vodi nas jedan korak dalje od takozvanog normalnog života i dopušta nam da sagledamo kako je on jezivo abnormalan.

… [Ova perspektiva] može da izađe u opticaj u pogledu na svet koji je osobit u istoriji i jedinstveno oslobađajući.

Svrha ovog eseja je da analizira sadašnje stanje lezbijskog akademskog proučavanja, da predloži kako lezbijke sprovode ovaj jedinstven pogled na svet, i da istraži neke od problema, snage i budućih potreba lezbijske feminističke književne kritike u razvoju.
Jedan način na koji se ovaj jedinstveni pogled na svet oblikuje jeste i kao “kritička svest o heteroseksističkim pretpostavkama” . Heteroseksizam je skup vrednosti i struktura koje pretpostavljaju da je heteroseksualnost jedini prirodan oblik seksualnog i emotivnog izražavanja, “ovaj perceptivni zaklon koji obezbeđuje naše [patrijarhalno]kulturno uslovljavanje” . Heteroseksističke pretpostavke obilno se javljaju u književnim tekstovima, kao što su feminističke antologije, koje tvrde da nemaju predrasuda u pogledu lezbijske ljubavi. Kada autorske biografije naprave posebnu napomenu o muževima, muškim mentorima, i muškim saputnicima, čak i kada je autorka bila identifikovana kao žena, ali propuste da pomenu žene saputnice istaknutih lezbijskih spisateljica – upravo je to heteroseksizam. Kada priređivači antologija ignorišu istorijski značajne lezbijske spisateljice, kao što su Rene Vivijen i Radklif Hol – to je heteroseksizam. Kada antologije obuhvate samo heteroseksualna ili aseksualna dela spisateljica poput Ketrin Filips ili Adrijen Rič koja je čuvena po svojoj lezbijskoj homoemotivnoj poeziji – to je heteroseksizam. Kada neka tematski organizovana antologija obuhvati odeljke o suprugama, majkama, ženama seksualnim objektima, mlađim devojkama, zrelim ženama i emancipovanim ženama, a ne o lezbijkama – to je heteroseksizam. Heteroseksizam u feminističkim antologijama – kao seksizam u androcentričnim književnim kolekcijama – služi da izbriše postojanje lezbijki i da očuva laž da su žene tražile emocionalno i seksualno ispunjenje samo kroz muškarce – ili ih uopšte nisu ni tražile.

Lezbijke su takođe izrazile zabrinutost u vezi sa odsustvom lezbijskih materijala u časopisima posvećenim ženskim studijama, kao što su: Feminističke studije, Ženske studije iŽene i književnost, što ukazuje na heteroseksizam ili omaškom ili namerno. Samo su se 1979. godine pojavili članci usredsređeni na lezbijke u časopisu Znakovi i granice. Većina lezbijske kritike pojavila se prvo u alternativnim, neetabliranim lezbijskim časopisima, naročito u časopisu Zlokobna mudrost i Stanja, koji su nepoznati mnogim akademskim proučavateljkama feminizma. Na primer, prvi kritički prikaz Znakova iz ugla književne kritike iz pera Ilejn Šovolter iz 1975. godine, ne pominje lezbijsku ljubav kao temu niti kao potencijalnu kritičku perspektivu, čak ni da bi se istaklo njeno odsustvo. U drugom kritičkom prikazu Znakova (iz 1976. godine), Anet Kolodnji ipak naziva Džejn Ruline Lezbijske slike “izazovom romanospisateljke akademskom svetu i njegovoj pratećoj kritičkoj zajednici”, i dalje kritikuje homofobiju u biografijama koje su bile tada aktuelne, pozivajući na “otvorenost i senzitivnost” u budućem radu . Međutim, ni ovi niti naredni kritički prikazi ne upoznaju čitateljku sa “podzemnim” izvorima lezbijske kritike, od kojih su se neki pojavili do sada, niti ekspliciraju lezbijsku ljubav kao književnu temu ili kritičku perspektivu. Ironično, više članaka o lezbijskoj književnosti pojavilo se u tradicionalnim književnim časopisima nego u izdavačkim kućama za ženske studije, kao što su godinama samo kritičari muškog pola osetili slobodu da pomenu lezbijsku ljubav. Moguće je da feminističke kritičarke nastavljaju da imaju osećaj da će ih identifikovati kao “lezbače”, i na taj način će poništiti njihov rad.

Perceptivni zaklon heteroseksizma je takođe očigledan u većem delu proslavljenih radova feminističke književne kritike. Nijedna od savremenih zbirki eseja – kao što je Izvor iskustva Šekspirovih sestara – ne obuhvata čak ni naznaku članka iz lezbijske perspektive. Elen Mersine Književne žene, pregalački rad kao što to jeste, homofobičan je kao i heteroseksistički. Lezbijke, kao što to ona ističe, pojavljuju se kao čudovišta, groteske i nakaze u radovima Karson Mekalers, Đune Barns (njeno tumačenje Noćne šume je, u krajnjoj liniji, sporno) i Dajen Arbus, ali izgleda da se ona slaže sa ovom identifikacijom pre nego što je dovodi u pitanje ili objašnjava njen istorijski kontekst. Iako njena takozvana odbrana neudatih spisateljica od “naboja” lezbijske ljubavi ne kritikuje način na koji se ova reč koristi kao nipodaštavanje, ona ne osuđuje takvo antilezbejstvo niti se nosi mogućnošću da su neke spisateljice bile, u stvari, lezbijke. Njeno poglavlje o “Heroinizmu koji voli” je praktično udžbenik heteroseksizma, koji pretpostavlja, kao što to i čini, da žene spisateljice samo artikulišu ljubav za muškarce . Perceptualni naočnjaci takođe kvare Žensku maštu Patriše Mejers Spaks, koja nikada ne koristi reč “lezbijski” (osim u Indeksu pojmova) ili “ljubav” da bi opisala bilo “seksualnu dvosmislenost” veze između Džejn i Helen u Džejn Er, niti odnos Margaret Anderson sa “voljenom starijom ženom”. Osim toga, Spaksova tvrdi da Gertrud Stajn, “čijem životu su nedostajale prave veze” (što je iznenađenje za Elis B. Toklas), takođe se “odricala onoga što je posebno ženama” (a šta lezbijska ljubav nije?). Ova potonja ocena je naročito zloslutna zato što heteroseksualci često imaju teškoću da prihvate da lezbijka, naročito ona koja igra ulogu “muškobanjaste”, u stvari, jeste žena. Više pažnje pokazuje Ilejn Šovolter koja u Njihovoj sopstvenoj književnosti otkriva stavove prema lezbijskoj ljubavi koje su imale Elajza Lin Linton i gospođa Hamfri Vord, spisateljice iz devetnaestog veka. Međutim, ona ne obuhvata lezbijske probleme u svojim raspravama o ključnoj generaciji spisateljica ranog dvadesetog veka (Virdžinija Vulf, Vita Sakvil-Vest, Doroti Ričardson i Rozamond Leman, između ostalih; Radklif Hol se pominje, ali ne i Bunar usamljenosti), od kojih su sve pisale o seksualnoj ljubavi između ženâ. Njena dobra polazna tačka kako moderne britanske spisateljke romana izbegavaju lezbijsku ljubav mogla bi, međutim, da bude izbalansirana time što pominje Morin Dafi, Sibil Bedford, ili Fej Veldon. Konačno, Sandra Gilbert i Suzan Gubar u Luđakinji na tavanu čak ni ne svrstavaju lezbijsku ljubav u indeks pojmova; jedino upućivanje u tom tekstu je mogućnost da “Pijaca goblina” opisuje “prikriveni (iako dvosmisleno) lezbijski svet”. Tendencija autorki je da tumače sve parove ženskih likova kao vidove svoje ličnosti ponekada služi da zamaskira odnos koji bi lezbijska čitateljka mogla da interpretira kao vezivanje ili ljubav između ženâ.

Lezbijske kritičarke, koje kao feministkinje mnogo duguju ovim kritičkim tekstovima, morale su da se obrate drugim izvorima, najpre da bi razvile lezbijski kanon, a onda i da bi uspostavile lezbijsku kritičku perspektivu. Barbara Grir, koja je, poput Džin Dejmon, kritički razmatrala knjige za pionirski lezbijski časopis Merdevine, uradila je pripremni rad za ovaj kanon sa svojom neuporedivom ali uveliko nepoznatom Lezbijkom u književnosti: Bibliografija. Podjednako nerazgovetne bile su i Seksualno alternativne žene u književnosti Dženet Foster, koje je ona sama izdala 1956. godine nakon što je odbila da ih štampa univerzitetska štamparija zbog teme. Iscrpno hronološko tumačenje svakog upućivanja na ljubav između žena od Safo i Rut do književnih proznih dela pedesetih godina dvadesetog veka, Seksualno alternativne žene u književnosti su se pokazale kao neprocenjivo vredna polazna tačka za lezbijske predavačice i akademske proučavateljke. Kada je izdanje rasprodato skoro odmah nakon objavljivanja i izgubljeno za sve osim za nekoliko neustrašivih dušâ, konačno je preštampala izdavačka kuća Diana Press 1975. godine. Dalji izvor i tačka okupljanja za lezbijske kritičarke bilo je posebno izdanje o lezbijskom pisanju i izdavaštvu u Marginama, kritičkom prikazu izdanja u malom tiražu, koje su se pojavile 1975. godine, a to je bilo prvo izdanje književnog časopisa u potpunosti posvećenog lezbijskom pisanju. Njegova uredinica, Bet Hodžis, je 1976. izdala drugo posebno izdanje, ovog puta objavljeno u Zlokobnoj mudrosti. Zajedno sa rastućom vidljivošću i solidarnošću lezbijki u okviru akademske profesije, kao i povećanom dostupnošću lezbijske književnosti od feminističkog izdavaštva do izdavaštva za masovno tržište, ova dva izdanja časopisa pokrenula su lezbijsku feminističku književnu kritiku na površinu.

Književni izvori dostupni lezbijskim kritičarima čine samo deo priče, zato što je lezbijska kritika jednako ukorenjena u političkoj ideologiji. Iako nisu sve lezbijske kritičarke aktivistkinje, na većinu je snažno uticala politika lezbijskog feminizma. Ova politika putuje kontinuumom od zastupanja građanskih prava do separatizma; međutim, većina, ako ne i sve lezbijske feministkinje pretpostavljaju da je lezbijska ljubav zdrav životni stil koje su odabirale žene u svim erama i kulturama, i stoga se bore da uklone žig koji se istorijski prilepljuje lezbijskoj ljubavi. Jedan način da se ukloni taj žig jeste da se lezbijska ljubav poveže sa pozitivnim i poželjnim atributima, da se skrene pažnja ženâ sa muških vrednosti prema isključivo ženskoj zajednici. Prema tome, uticajni radikalno lezbijski esej, naslovljen “Žena identifikovana ženom” govori u korist toga da lezbijski feminizam podrazumeva “prvenstvo žena koje su u vezi sa ženama, žene koje stvaraju novu svest o sebi i jedna o drugoj… Mi vidimo same sebe kao najvažnije, nalazimo svoj centar unutar nas samih”. Na mnoge lezbijske spisateljice i kritičarke snažno je uticala politika separatizma, koja obezbeđuje kritikovanje heteroseksualnosti kao političke institucije pre nego ličnog izbora, “zato što su odnosi između muškaraca i žena suštinski politički, oni obuhvataju moć i dominaciju”. Kao što ćemo videti, pojam “identifikacija žene”, to jest, prvenstvo ženâ koje se vezuju sa ženama emotivno i politički, kao i premise separatizma, da lezbijke imaju jedinstveno i kritičko mesto na marginama patrijarhalnog društva, jesu centralni većem delu tekuće lezbijske književne kritike.

Demaskiranje heteroseksističkih pretpostavki u feminističkoj književnoj kritici bio je važan, ali jedva primaran zadatak za lezbijske kritičarke. Više nas zanima razvoj jedinstvene lezbijske feminističke perspektive ili, barem, određivanje da li je takva perspektiva moguća ili nije. Da bi to uradile lezbijske kritičarke su morale da započnu centralnim pitanjem: “Kada je tekst ‘lezbijski tekst’ ili njegova spisateljica ‘lezbijska spisateljica’?” Lezbijke su suočene sa ovim posebnim problemom definicije: verovatno mi znamo kada je spisateljica “viktorijanska spisateljica” ili “kanadska spisateljica”. Da bismo odgovorile na ovo pitanje, mi moramo da odredimo koliko inkluzivno ili ekskluzivno definišemo “lezbijsko”. Da li bi trebalo da ograničimo ovo nazivanje samo na one žene za koje se može dokazati seksualno iskustvo sa drugim ženama? Ovo je skoro nemoguć istorijski zadatak, a i kao što su mnogi to primetili, šta je to što pruža dokaz za tako nešto? Žene nisu ostavljale očigledne pokazatelje u svojim privatnim spisima. Osim toga, tako uska definicija “imenuje” lezbijsku ljubav kao isključivo seksualni fenomen, koji bi, kako što to mnogi zagovaraju, mogao da bude neadekvatna konstrukcija lezbijskog iskustva, kako danas, tako i u manje seksualno eksplicitnim oblastima. Ova seksualna definicija lezbijske ljubavi takođe vodi ka identifikaciji književnosti sa životom, i stoga može da bude previše defanzivna i sumnjiva strategija.

Pored svega toga, lezbijsku kritiku nastavlja da muči problem definicije. Jedna perspektiva insistira na tome da
Žudnja mora da bude tamo i barem do izvesnog stepena otelovljena.

… Ova putenost je razlikuje od gestova političkog saosećanja za homoseksualce i od nežnih prijateljstava u kojima žene uživaju jedna sa drugom, podržavaju jedna drugu, i mešaju svoj osećaj identiteta i blagostanja.
Druga perspektiva, koja bi se mogla nazvati školskom, naprotiv, tvrdi, da se “sâmo značenje lezbijske ljubavi širi u književnosti, kao što se ponovno definiše kroz politiku”. Razgovetna portparolka ove škole kritike “proširenog značenja” jeste Adrien Rič, koja nudi neobično zanimljivu inkluzivnu definiciju lezbijske ljubavi:
Pod terminom lezbijski kontinuum podrazumevam raspon – kroz život svake žene i kroz istoriju – iskustva identifikovanog ženom; ne samo činjenicu da je imala ili da je svesno želela genitalno iskustvo sa drugom ženom. Ukoliko ovaj termin proširimo da bismo obuhvatili mnoge druge oblike primarnog intenziteta između i među ženama, uključujući i deljenje bogatog unutrašnjeg života, povezivanje protiv muške tiranije, davanje i primanje praktične i političke podrške … počinjemo da shvatamo širine ženske istorije i psihologije koje smo otpremile van domašaja kao posledicu ograničenih, uglavnom kliničkih definicija “lezbijske ljubavi”.
Ova definicija poseduje vrlinu otklanjanja naglašavanja lezbijske ljubavi kao statičkog entiteta i predlaže međusobnu povezanost između različitih načina na koje se žene vezuju. Međutim, svobuhvatne definicije lezbijske ljubavi rizikuju da zamagle distinkciju između lezbijskih odnosa i ženskih prijateljstava koja nisu lezbijskog tipa, ili između lezbijskog identiteta i identiteta u čijem centru se nalazi žena. Neke lezbijske spisateljice bi porekle da postoje takve distinkcije, ali ovaj stav je reduktivan i mešovite vrednosti svima onima koji razvijaju lezbijsku kritiku i teoriju i kojima bi bile potrebne ograničene i precizne definicije. U stvari, redukcionizam je ozbiljan problem u lezbijskoj ideologiji. Suviše često, mi identifikujemo lezbijku i ženu, ili feministkinju; izjednačavamo lezbijsku ljubav sa bilo kojim bliskim vezama između ženâ ili sa političkim zalaganjem za žene. Ove identifikacije mogu da budu nejasne i istorijski sporne, kao, na primer, u tvrdnji da lezbijke imaju jedinstveni odnos sa prirodom ili (kao što je Ričova takođe tvrdila) da je sva ženska kreativnost lezbijska. Redukujući na ovaj način značenje lezbejstva, mi smo, u stvari, eliminisali lezbijsku ljubav kao kategoriju sa značenjem.

Sličan problem se javlja kada lezbijske teoretičarke ponovo politički definišu lezbijsku ljubav, izjednačavajući je sa snagom, nezavisnošću i otporom prema patrijarhatu. Ova nova politička definicija onda utiče na tumačenje književnosti: “Ukoliko u delu žene spisateljice neka rečenica odbija da izvršava ono što bi trebalo da izvrši, ako postoje snažne slike žena i ako postoji odbijanje linearnosti, rezultat je urođena lezbijska književnost”. Koncept “urođene” lezbijske perspektive ili estetike dozvoljava kritičarki da odvoji lezbijsku ljubav od biografskog sadržaja, što je suštinski razvoj u lezbijskoj kritičkoj teoriji.

Književno tumačenje, naravno, potkrepljuju istorijski i biografski dokazi, ali bi možda lezbijske kritičarke trebalo da pozajme nekoliko sposobnosti uviđanja od Nove kritike. Ako je neki tekst prikladan za lezbijsko tumačenje, onda nikakva količina “biografskog” dokaza nije neophodna da bi se ustanovio kao lezbijski tekst. Barbara Smit, na primer, tumači Toni Morisinu Sulu kao lezbijski roman, bez obzira na autorkine ljubavne sklonosti. Ali, moramo biti oprezne o tome šta nazivamo “urođeno” lezbijskim. Zašto je cirkularnost ili snaga ograničena na lezbijke, ili slično tome, zašto je to i ljubav prema prirodi ili kreativnosti? Svakako da nije očigledno da su žene, a kamoli lezbijke, “urođeno” nekakve. I, iako bi bila potrebna lezbijska perspektiva da se naglasi dominantan odnos između Nel i Sule (“Svo vreme, svo to vreme, mislila sam da mi nedostaje Džud”), teško je zamisliti jedan roman toliko prožet heteroseksualnošću kao što je lezbijski.

Skoro na sredini puta između obuhvatnih i isključivih pristupa definiciji lezbijske ljubavi nalazi se pristup Lilijan Federman u izuzetnom pregledu, Prevazilaženje ljubavi muškaraca:Romantično prijateljstvo i ljubav između žena od renesanse do današnjih dana. Precizna definicija Federmanove u vezi sa lezbijskom ljubavi obezbeđuje konceptualni okvir za četiri stotine godina književne istorije koju je istražio tekst:
“Lezbijski” opisuje odnos u kome su najjače emocije i naklonosti dve žene usmerene jedna ka drugoj. Seksualni kontakt može da bude deo odnosa u većoj ili manjoj meri, ili može da bude u potpunosti odsutan. Po želji dve žene provode veći deo vremena zajedno i dele veći broj aspekata života jedne sa drugom.

Pre šira nego isključiva definicija lezbijske ljubavi – jer Federmanova obrazlaže da ne moraju sve lezbijske veze biti u potpunosti otelotvorene – ali je uža od “lezbijskog kontinuuma” Ričove, ova definicija je kako specifična, tako i diferencijalna. Knjiga je neznatno upropašćena odbrambenim tonom koji previše objašnjava, koji je nesumnjivo uzrokovan njenim pokušajem da neutralizuje “intenzivni naboj reči lezbijski”, a primetite, na primer, da je ova opterećena reč izostavljena iz naslova. Još uz to, izvesni problemi ostaju sa njenim okvirom, kao sa bilo kojim koji bi lezbijska kritičarka ili istoričarka mogla da uspostavi. Istorijski odnos između genitalne seksualnosti i lezbijske ljubavi ostaje nejasan i ne možemo lako da identifikujemo lezbijsku ljubav van monogamnog odnosa. Ipak, uprkos problemima u definiciji koji bi mogli da budu inherentni lezbijskim studijama, jačina Prevazilaženja ljubavi muškaraca jeste delimično preciznost sa kojom Federmanova definiše svoju temu i odabira svoje tekstove i predmete.

Ovaj problem definicije se pogoršava problemom ćutanja. Jedna od tema koje najviše prožima lezbijsku kritiku jeste da su spisateljice koje se identifikuju kao žene, a koje ućutkuje homofobično i ženomržačko društvo, bile primorane da usvoje kodirani i nejasan jezik i internu cenzuru. Emili Dikinson nas je savetovala da “kažemo istinu/ali da je kažemo iskrivljeno,” i kritičarke sada računaju koju smo cenu platili za iskrivljenu istinu. Tišine heteroseksualnih žena spisateljica bi mogle da postanu laži za lezbijske spisateljice, kao što na to upozorava Ričova: “život u tajnosti [mogao bi]da se proširi na privatan život, tako da laganje (opisano kao diskrecija) postane lak način da se izbegne sukob ili komplikacija”. Glorija T. Hal priča dirljivu priču upravo o takvoj jednoj žrtvi društva, crnoj lezbijskoj pesnikinji Angelini Veld Grimke, čiji su “spiralni život i osujećena seksulanost” obeležili njen mali učinak u poeziji slikama samoporicanja, smanjenja, tuge i želje za smrću. Lezbijska spisateljica koja pripada radničkoj klasi ili je žena obojene kože može da bude naročito izolovana, okovana konvencijama, i konačno, ućutkana “sa pravim darovima koji su iznutra ugušeni”. Šta lezbijska spisateljica čini kada se reči ne mogu ućutkati? Kritičarke ukazuju na kodove i strategije za književno preživljavanje koje su mnoge žene usvojile. Na primer, Vila Kader je mogla da usvoji svoje karakteristike muške ličnosti da bi bezbedno izrazila svoja emotivna i erotska osećanja prema drugim ženama. Prema tome, spisateljicu, koju neke kritičarke nazivaju antifeminističkom ili barem razočaravajućom, bi mogli više da cene kada se uzme u obzir njena lezbijska ljubav. Slično tome, mnogi pitaju da li je Gertrud Stajn gajila nerazgovetnost, enkodirajući svoje lezbejstvo da bi izrazila skrivena osećanja i da izbegne potencijalne neprijatelje. Ili, s druge strane, Stajnova je možda uvek bila deklarisana lezbijka, ali žrtva nenaklonjenosti čitalaca (i učenih ljudi) ili njihova nemogućnost da joj posvete blisku i saosećajnu pažnju koju ona zahteva.

Tišina “Šekspirove [lezbijske]sestre” znači da su moderne spisateljice imale malo ili ni malo tradicije sa kojom bi sebe odgajile. Feminističke kritičarke, poput: Mers, Šovolter, i Gilbert i Gubar pokazale su opseg i značaj feminističke književne tradicije, ali je lezbijska spisateljica razvila svoj zanat potpuno sama (i možda je ovo značaj naslova upravo tog lezbijskog romana o pisanju romana, Bunar usamljenosti). Puno puta preštampavan članak Eli Balkin o lezbijskoj poeziji ističe da su lezbijske pesnikinje “oblikovale svoje radove jednostavnom činjenicom time što su započele pisanjem bez poznavanja takve istorije i sa malo nade ili bez nade za podršku od ženske i/ili lezbijske spisateljske zajednice”. Ukoliko belkinja može barem da zamisli lezbijsku književnost, lezbijska spisateljica crnkinja, kao što to pokazuje Barbara Smit, čak je više sputana nedostatkom takve tradicije: “Crne žene su još uvek u položaju da moraju da ‘zamišljaju’, otkrivaju i proveravaju crnačku lezbijsku književnost zato što je toliko malo napisano iz otvoreno lezbijske perspektive”. Blanš Visen Kuk dalje ističe da na sve lezbijke utiče ovo odsustvo tradicije i uzora, ili ograničavanje uzora na Halovog Stiven Gordona. Ona nas takođe podseća da naše lezbijske pramajke i veze nisu bile jednostavno izgubljene i zaboravljene; radije, naša prošlost je “izbrisana”, poništena delovanjem neprijateljskog društva.

Činilo bi se onda da su lezbijske kritičarke suočene sa nizom problema koji čine naš posao prilično delikatnim i problematičnim, zahtevajući opreznost, osetljivost, fleksibilnost kao i maštu i rizik. Lezbijska kritika započinje uspostavljanjem lezbijskog teksta: stvaranje jezika od tišine. Kritičarka mora najpre da definiše termin “lezbijski” i onda da odredi njegovu primenu kako na spisateljicu tako i na tekst, odvajajući odnos književnosti prema životu. Njena definicija lezbijske ljubavi uticaće na tekstove koje ona identifikuje kao lezbijske, i, osim rastuće količine književnosti koja je napisana iz eksplicitno lezbijske perspektive od kako se razvio lezbijski politički pokret, verovatno je da se mnogi neće složiti sa različitim identifikacijama lezbijskog teksta. Nije to samo Sula koja bi mogla da izazove kontroverzu, čak i “šifrovani” radovi lezbijskih spisateljica poput Gertrud Stajn. Kritičarki će biti potrebno da razmotri da li je lezbijski tekst onaj koji je napisala lezbijka (a ukoliko je to slučaj, kako određujemo ko je lezbijka?), onaj koji je napisan o lezbijkama (koji bi mogla da napiše heteroseksualna žena ili muškarac), ili onaj koji izražava lezbijsku “viziju” (koja tek treba da se zadovoljavajući skicira). Ali, uprkos problemima koje pokreću definicija, ćutanje i šifrovanje, i odsustvo tradicije, lezbijske kritičarke su počele da razvijaju kritički stav. Često ovaj stav obuhvata piljenje u senke, u prostore između reči, u ono o čemu se nije govorilo i što se jedva zamišljalo. To je opasna kritička avantura sa rezultatima koji mogu da naruše prihvaćene norme tradicionalne kritike, ali koja takođe može da preobrazi naše poimanje književne mogućnosti.

Jedan od prvih zadataka ove lezbijske kritike u razvoju bio je da lezbijkama obezbedi tradiciju, pa makar ona bila i retrospektivna. Džejn Rul, čije su se Lezbijske slike pojavile skoro u isto vreme kad i Književne žene, prva je pokušala da uspostavi ovu tradiciju. Iako je njen tekst problematičan, jer se oslanja mnogo na biografske dokaze i izvedena tumačenja i obuhvata neke sporne spisateljice (kao što je Doroti Bejker) dok druge izostavlja, Lezbijske slike su bile prekretnica u lezbijskoj kritici. Na njihov značaj delimično navodi činjenica da je bilo potrebno pet godina da se pojavi druga kompletna knjiga o lezbijskoj književnosti – knjiga Federmanove. U kritičkom prikazu Lezbijskih slika, osporila sam postojanje lezbijske “velike tradicije” u književnosti, ali sada mislim da sam pogrešila. Zajedno sa Rulovom, Dolores Klaih u Ženi plus ženi i Luiza Bernikov u uvodu Rasporenom svetu, istraživale su mogućnost lezbijske tradicije, a moderne kritičarke poput Federmanove i Kukove naročito započele su da definišu tu tradiciju, ko joj pripada, i šta povezuje spisateljice koje mogu da se definišu kao lezbijke. Kritički prikaz Kukove o lezbijskoj književnosti i kulturi u ranom dvadesetom veku predlaže da se “analiziraju književnost i stavovi iz kojih su proistekli sadašnji radovi lezbijskih feministkinja, da se ispitaju kontiniuirana poricanja i poništavanje lezbijskog iskustva”. Usredsređujući se na priznate lezbijske mreže u Francuskoj i Engleskoj koje su obuhvatale Virdžiniju Vulf, Vitu Sakvil-Vest, Etel Smajt, Gertrud Stajn, Radklif Holovu, Natali Barni i Romein Bruks, Kukova obezbeđuje važan kratak pregled lezbijske kulturne tradicije i pronicljivu analizu iskrivljenosti i poricanja homofobnih proučavalaca, kritičara i biografa.

Prevazilaženje ljubavi muškaraca Federmanove, poput njenih ranijih kritičkih članaka proteže se šire kroz književnu tradiciju romantične ljubavi između ženâ (bez obzira da li je neko naziva “lezbijskom”) od šesnaestog do dvadesetog veka. Njena teza je da strastvena ljubav između ženâ nije bila etiketirana ni kao nenormalna niti kao nepoželjna – verovatno zato što su žene smatrali aseksualnim – sve dok seksolozi koje su predvodili Kraft-Ebing i Havelok Elis nisu “ukinuli” žensko prijateljstvo oko 1900. godine.
Iako ona ne razjašnjava uvek dijalektiku između idealizacije i osude koje se nagoveštavaju u njenom tekstu, osnovna teorija Federmanove je prilično ubedljiva. Većina čitateljki, poput mene, biće zapanjena bogatstvom informacija o istopolnoj ljubavi žena koje je Federmanova otkrila. Ona spašava Meri Vulstonkraft od heteroseksualne nerazgovetnosti. Meri Vortli Montagju, Anu Suard, Saru Orn Džuit, Edit Somervil, “Majkl Fild”, i mnoge druge, uključujući škotske nastavnice čija je sudska parnica zbog javne klevete inspirisala dramu Lilijan Helman, Dečiji čas. Federmanova je takođe pisala o temi istopolne ljubavi i istopolnog romantičnog prijateljstva u pesmama i pismima Emili Dikinson; u romanima Henrija Džejmsa, Olivera Vendel Holmsa i Henri Vedsvort Longfeloua; i u proznim radovima u popularnim časopisima ranog dvadesetog veka.

Federmanova je najistaknutija među onim kritičarkama koje pokušavaju da ustanove lezbijsku tradiciju ponovnim tumačenjem spisateljica iz prošlosti za koje se prethodno pretpostavljalo da su heteroseksualne ili “usedelice”. Kao što spisateljica pesama Holi Nir to izražava: “Gospo pesnikinjo velike slave / Pogrešno sam te tumačila / Nikada nisam znala da su Vaše pesme namenjene meni”. Upravo u ovom delu proučavanja lezbijskog javlja se većina kontroverzi, kao i neki od najzanimljivijih radova. Da li je strastvena ljubav Meri Vulstonkraft prema Fani Blad, zabeležena u Meri: književno prozno delo, lezbijska? Da li Henri Džejms secira lezbijski odnos u Bostoncima? Da li je Emili Dikinson uputila mnoge od svojih ljubavnih pesama ženi, a ne muškarcu? Kako je odnos Virdžinije Vulf sa Vitom Sakvil- Vest i Etel Smajt uticao na njenu književnu viziju? Ne samo da neke lezbijske kritičarke sve više imenuju takve žene i odnose “lezbijskim”, već takođe predlažu da kritika ne sme da propusti da uzme u obzir uticaj seksualne i emocionalne orijentacije na književni izraz.

Prilikom ustanovljavanja samosvesne književne tradicije, izvesne spisateljice su postale žižne tačke kako za kritičarke, tako i za lezbijke uopšte, koje afirmišu i veličaju svoj identitet time što “stvari zovu svojim imenom”, ustanovivši osećaj za istorijski kontinuitet i zajedništvo kroz spoznaju da su nepobitno velike žene takođe bile lezbijke. Najistaknutiji među ovim herojima (ili heroinama) jesu žene koje su stvorile prvo samoidentifikovano lezbijsko feminističko društvo u Parizu u ranim godinama dvadesetog veka. Sa Natali Barni u svom središtu, ovaj kružok je obuhvatao tako ugledne spisateljice, poput Kolet, Đune Barns, Radklif Holove, Rene Vivijen, i periferno, Gertrud Stajn. Savremene lezbijke – književne kritičarke, istoričarke, i čitateljke laici – privučene su svom mitskom prisustvu, kao i prisustvu sklonom stvaranju mitova, videći u njima viziju lezbijskog društva i kulture koji su mogli da postoje samo jednom ranije – na originalnom ostrvu Lezbos. Međutim, do sada je više interesovanja bilo posvećeno njihovim životima nego njihovoj umetnosti. Barnsovi portreti dekadentnih, mučenih lezbijski i homoseksualaca u Noćnoj šumi, i budalasti i pohotni u Almanahu dama često se čine mučnima lezbijskim tumačima i kritičarkama. Međutim, perceptivna studija Elejn Mark o francuskim lezbijskim spisateljicama ulazi u trag tradiciji i kako je menjana, modifikovana okolnostima i feminizmom, od Safo Rene Vivijen do amazonki Monik Vitig.

Problemi inherentni tumačenju lezbijske književnosti za stvaranje uzora najočigledniji su kod Holove – najozloglašenija među književnim lezbijkama – čiji je arhetipski Stiven Gordon, nalik na muškarca, uznemiravao čitaoce od objavljivanja Bunara usamljenosti. Iako ga jedna kritičarka hvali kao “standard kojim se sva kasnija slična dela mere”, najsavremenije lezbijske feministkinje bi se, verujem, složile sa oštrom osudom Federmanove da je on “pomogao da se iskali zbunjenost kod mladih ženâ”. Ovakva vanknjiževna debata nije ograničena na lezbijske romane i lezbijske ličnosti; podsetili su me na intenzivno razočarenje koje izražavaju mnoge feministkinje u vezi sa Džordž Eliotovim odstranjivanjem Doroteje Bruk iz Midlmarča. U oba slučaja, krik je isti: Zašto nam ove autorke nisu obezbedile prikladne uzore? Kukova bi mogla da bude u pravu u kritikovanju Holove zbog stvaranja uske i oslabljene slike za lezbijke koje prate, ali moje tumačenje romana (kao i tumačenje Ketrin Stimpson u odličnoj studiji o lezbijskom romanu) uverava me da su kako heroji Holove, tako i njena poruka, prilično složeni. Tražeći kod autorki tradiciju, moramo da prepoznamo da tradicija ne bi uvek mogla da bude srećna. Žene kao Stiven Gordon postoje pored likova poput Moli Bolt u Džungli boje rubina, ali bi lezbijke takođe mogle da preispitaju da li inkarnacija “politički korektne” ali neuhvatljive i utopijske mitologije obezbeđuje naš primeren uzor.

Što se tiče Holove, mnogim čitateljkama i kritičarkama Stajnova je jako antipatična, a citiraju njenu reakcionarnu i antifeminističku politiku i njeno igranje uloge odnosa sa Alisom B. Toklas. Međutim, druge kritičarke, pažljivo analizirajući prave reči Stajnove, ustanovljavaju da, ubedljivo sa mojim tumačenjem, nije imala lezbijsku i feminističku perspektivu, preispitujući pretpostavke o kodiranju i muškom igranju uloga. Sintija Sekor, koja razvija uzbudljivo lezbijsko feminističko tumačenje Stajnove, argumentuje da njen roman Ida pokušava da otkrije šta to znači biti ženska osoba, i da je autorka profitirala od njenog položaja na granicama patrijarhalnog društva: “Sopstveno iskustvo Stajnove kao lezbijke pruža joj kritičko rastojanje koje oblikuje njeno poimanje bitke da budemo ono što jesmo. Njen sopstveni identitet se ne uobličava dok ona ulazi u odnos sa muškarcem.” Slično, Elizabet Fajfer ističe da ju je situacija sa Stajnovom ohrabrila da eksperimentiše parodijom, teatralnošću, igranjem uloga, i “raznolikošću mogućih načina da se sagleda homoseksualna ljubav i njen predmet ljubavi.” Didri Vanderlinde nalazi u Tri života “jedan od najranijih pokušaja da se iznađe novi jezik na kome bi se reklo, ‘ja, žena koja voli žene, postojim.'” Ketrin Stimpson ističe upotrebu muških zamenica i konvencionalnog jezika kod Stajnove, ali uprkos tome što bi mogao da bude njen kompromis, Stimpsonova oseća da žensko vezivanje kod Stajnove njoj pribavlja privatno rešenje za rascep uma i tela žene.

Zajedno sa Stajnovom, najviše pažnje savremenih kritičarki privukla je identifikacija žene kod Dikinsonove, i proizvela je znatno kontroverzu između lezbijskih i ostalih feminističkih kritičarki. Federmanova insistira da se ljubav Dikinsonove prema ženama mora smatrati homoseksualnom, a kritičarke moraju uzeti u obzir njenu seksualnost (ili naklonost). Kao većina kritičarki koje prihvataju ovu lezbijsku identifikaciju Dikinsonove, ona ukazuje na Suzan Gilbert Dikinson kao Emilinu prvobitnu romantičnu i seksualnu strast. Kako Federmanova, tako i Bernikova prema tome dokazuju da je “muza” Dikinsonove bila ponekada ženski lik, kao i muški. Nešto od ovog rada može se opravdano kritikovati zbog suviše bliskog identifikovanja književnosti sa životom, menjanjem naše svesti o tome šta je moguće – naime, da je poezija Dikinsonove bila inspirisana njenom ljubavlju prema ženi – mi takođe možemo da transformišemo našu reakciju na poeziju. Pola Benet smelo predlaže da je upotreba Dikinsovine sredine hleba, dragog kamenja, kamenčića i sličnih predmeta bio pokušaj da se stvori “klitoralno slikovito izlaganje.” U kontroverznom radu na datu temu, Nejdin Bišop energično dokazuje da bračne pesme pesnikinje moraju da se ponovo pročitaju u svetlu toga šta ona smatra da je bilo izvršeni seksualni odnos Dikinsonove sa njenom snajom.

Zasnivanje lezbijske književne tradicije, “kanon”, kao što na to moja opširna diskusija ukazuje, bio je primarni zadatak kritičarki koje pišu iz lezbijske feminističke perspektive. Ali to nije jedini fokus koji treba da se pojavi. Na primer, lezbijske kritičarke, poput lezbijskih kritičarki sedamdesetih godina dvadesetog veka, počele su da analiziraju slike, stereotipe i mitsko prisustvo lezbijki u književnom proznom delu koje su napisale lezbijke ili je napisano o lezbijkama. Berta Haris, značajna spisateljica romana kao i provokativna kritičarka koja se probija u neistraženu oblast, smatra lezbijke kao prototipove čudovišta i “suštinom svega što je žensko; i žena koja se razbesnela …. lezbijka je …. ono što je bilo neizrecivo o ženama”. Harisova nudi ovu monstruoznu lezbijku kao ženski arhetip koji ruši tradicionalna shvatanja ženske pokornosti, pasivnosti i vrline. Njena slika lezbijke koja se bespoštedno bori ironično je slična onoj od Elen Mers, iako pre iz lezbijskog nego heteroseksualnog gledišta. Ali sama činjenica da Mersova predstavlja lezbijku kao čudovište u uvredljivom kontekstu, a Harisova u slavljeničkom navodi da postoji važna dijalektika između toga kako lezbijka sama sebe artikuliše i kako je drugi artikulišu i opredmećuju. Naročito popularna kultura izlaže svrhu koja opredmećuje sliku lezbijke kao čudovišta, kao što je lezbijska vampirica koju je prvu stvorio Džozef Šeridan LeFanu 1871. godine u priči o duhovima, “Karmila”, i kao što je ponovo oživela ranih sedamdesetih u filmovima B kategorije kao simbolični napad na borbu žena za sopstveni identitet. Drugi kritičari su takođe analizirali negativno simbolično pojavljivanje lezbijke u književnosti. En Alen Šokli, dajući kritički prikaz o crnim lezbijskim likovima u američkom književnom proznom delu, primećuje da “u okviru ovih delâ postoji skrivena tendencija odbojnosti, strepnje, suptilnosti, osenčenosti, i u nekim trenucima, neznanja koja biraju homofobične stereotipe”. Homofobični stereotipi su takođe ono što Džudit Mekdenijel i Morin Brejdi pronalaze u izobilju u novijim komercijalnim književnim proznim delima (kao što su: Udarac svojte, More promena, Poneke to rade i Kako spasiti svoj sopstveni život) koje pišu otvoreno feministički spisateljice romana. Iako se pojedinci ne bi složili sa oštrom kritikom Mekdenijelove i Brejdijeve o specifičnim romanima, njihov obuhvatan argument je neokrnjen. Savremeno feminističko prozno delo, ovekovečavanjem stereotipnih likova i tema (poput teme kazne koja je tako draga predfeminističkoj lezbijskoj književnosti) ,,služi da onesposobi lezbijsko”. Lezbijske kao i heteroseksualne spisateljice predstavljaju lezbijke kao Drugu, kao što je Džulija Penelopi Stenli otkrila u predfeminističkom književnom proznom delu: “lik lezbijke stvara za sebe mitologiju tame, jedan svet u kome se ona kreće kroz snove i senke”. Lezbijske kritičarke bi mogle da požele da izbegnu ovu analizu lezbijskog kao Drugog, zato što više ne želimo da se zadržavamo na kulturnom nasilju koji se sprovodi protiv nas. A ipak, ova oblast mora da se istraži dok ne lišimo ove stereotipe njihovog inhibirajućeg i dehumanizovanog prisustva u našoj popularnoj kulturi i društvenoj mitologiji.

Lezbijske kritičarke su se takođe zadubile u oblast stilistike i književne teorije. Ako smo bile ućutkivane vekovima i govorimo jezikom ugnjetača, onda oslobođenje za lezbijke mora početi sa jezikom. Neke autorke su možda pomirile svoju unutrašnju recenziju sa svojim govorom time što pišu šifrovano, ali mnoge kritičarke smatraju da moderne lezbijske spisateljice, zato što su otuđene od patrijarhata, eksperimentišu svojim književnim stilom i formom. Razmatrajući tako različite spisateljice, poput Virdžinije Vulf, Gertrude Stajn, Kejt Milet i Ilejn Dajkvumen, Džulija Penelopi Stenli i Suzan Vulf tvrde da “se feministička estetika, pojavljujući se evolucijom žena, zasniva na ženskoj svesti i neumoljivom jeziku procesa i promene”. U ovom članku, autorke ne nazivaju svoju feminističku estetiku lezbijskom feminističkom estetikom, iako su sve autorke o kojima raspravljaju, u stvari, lezbijke. Suzan Vulf se kasnije usprotivila ovoj činjenici: “Mali broj žena koje nastavljaju da se identifikuju sa muškarcima mogu da rizikuju mušku osudu “ženskog stila”, a mali broj je bežao od muške perspektive dovoljno dugo da bi ga se latio”. Kroz primere od Kejt Milet, Džil Džonston i Monik Vitig, ona ilustruje svoju tvrdnju da lezbijsku književnost karakteriše korišćenje trajnog prezenta, nekonvencionalne gramatike i neologizama; i da ukida granice između umetnosti i sveta, između događaja i naše percepcije istih, i između prošlosti, sadašnjosti i sveta snova. To je, kao što čak pristalice ove teorije priznaju, veoma sporno da su sve lezbijske spisateljice modernistkinje, ili da su sve modernistkinje lezbijke. Da je Virdžinija Vulf pisala u nelinearnom, stilu toka svesti, zato što je bila lezbijka (ili “identifikovana sa ženama”) kako se može objasniti Doroti Ričardson, čije je Hodočašće, uprkos jednoj lezbijskoj vezi, prevashodno heteroseksualno? Ako se i Vulfova i Ričardsonova mogu nazvati “feminističkim” stilistkinjama, onda kako se može objasniti nelinearno eksperimentisanje Džejms Džojsa ili Alan Rob-Grijea, na primer? Praznine koje postoje u ovoj teoriji ne bi, međutim, trebalo da umanje veoma sugestivno preklapanje eksperimentalnih i lezbijskih pisaca. Niti bi trebalo da ignorišemo jasne dokaze da mnoge savremene, samosvesne spisateljice lezbijke (kao što su: Vitigova, Džonstonova, Berta Haris i Džun Arnold) biraju eksperimentalni stil kao i sadržaj.

Ovaj razvoj samosvesne lezbijske književnosti i književne teorije skorijih godina naveo je jedan broj kritičarki da istražuju objedinjene teme i vrednosti savremene književnosti. Takav pokušaj učinila je i Eli Balkin, koja iznalazi različite izvore savremene lezbijske poezije, analizira “domete lezbijskih glasova” i savetuje feminističke profesorke kako da predaju lezbijsku poeziju. Pitajući se zašto je toliko puno savremene feminističke poezije istovremeno i lezbijsko, Meri Karaters primećuje da “lezbijska ljubav koja se slavi u savremenoj ženskoj poeziji zahteva afirmaciju vrednosti ženskog, ženskih tela, ženske seksualnosti – na jeziku žena”. Džejn Gurko i Seli Gerhart porede savremenu lezbijsku i homoseksualnu mušku književnost, pokušavajući da raspoznaju do kog stepena jedna ili druga preobražavaju heteroseksualnu ideologiju. One tvrde da, za razliku od homoseksualne muške književnosti, lezbijska književnost “zaista izražava jedan revolucionarni model seksualnosti, koji u svojoj strukturi, svom sadržaju i svojoj praksi prkosi fundamentalnim nasilnim prisvajanjima patrijarhalne kulture”. Postoji opasnost u ovom pokušaju da se ustanovi karakteristična lezbijska vizija ili književni vrednosni sistem, neki koji je dobro ilustrovan ovim člankom. U pokušaju da ovo kažemo jeste ono što definiše lezbijsku književnost, lako padamo u iskušenje da selektivno tumačimo, izostavljajući ono što je strano našim teorijama. Najveći deo savremene lezbijske književnosti zaista obuhvata retoriku nenasilja, ali ovo nije univerzalno istinito, na primer, Ples anđela M. F. Beala je lezbijski nesentimentalni detektivski roman, a Lezbijsko telo Monik Vitig je nadahnuto nasilnom erotikom koja nije ništa manje intenzivno patrijarhalna. Nasilje, igranje uloga, otuđenje, nesreća, samoubistvo i samoprezir, da pomenemo samo nekoliko “tabu” tema, sve postoje u okviru lezbijske kulture, a korisna kritika će morati da efikasno analizira ove kao lezbijske teme i stvari, bez obzira na ideološko čistote.

Lezbijska feministička kritika suočava se sa izvesnim stvarima na koje se mora obratiti pažnja kako ona raste prema u snazi i jasnoći. Među ovim stvarima je i činjenica da ovom kritikom dominira politika lezbijskog separatizma. Ovo je egzemplifikovano sledećom izjavom iz Zlokobne mudrosti, časopisa koji razvija doslednu i jasno izraženu separatističku politiku:
“Lezbijska svest” je zbilja samo tačka gledišta, pogled sa međe. I, na neki način svaki put kada žena opiše krug oko svoje psihe, govoreći “ovo je moja sopstvena soba” i onda piše iznutra iz te “sobe”, ona nastanjuje lezbijsku svest.

Vrednost separatizma, koji je, verujem, uvek obezbeđivao najuzbudljivije teorijske razvoje u lezbijskoj ideologiji, jeste upravo ova marginalnost: lezbijska egzistencija “na periferiji patrijarhata”. Separatizam obezbeđuje kritiku, kao što je to činio za lezbijsku politiku, najmodernija i radikalna energija koja nas nagoni da se krećemo unapred pre nego unazad bilo zbog straha ili samozadovoljstva. One kritičarke koje podržavaju svesno odabranu poziciju na međama (a ne onu koje nameće neprijateljski raspoloženo društvo) pomažu da se održi lezbijska i feministička kritika kao radikalna i provokativna, sprečavajući obe da postanu druga ruka ustanovljene istine. Istovremeno, bitno je da separatistička kritika sama ne postane ortodoksna, a time i repetitivna, isprazna i otporna na promene. Lezbijska kritika, kao što Kolodnjijeva obrazlaže feminističku kritiku, ima više da zadobije opiranjem dogmama nego monoteizmu. Razumljivo, one kritičarke i akademske proučavateljke, voljne da se identifikuju javno kao lezbijke, takođe su naginjale da održe radikalnu politiku marginalnosti. Izlaganje sebe kao lezbijke javnom kritičkom pogledu može, u stvari, da iziskuje marginalnost kroz uskraćivanje stalnog akademskog mesta ili gubitka posla, i one lezbijke koje su voljne da rizikuju da trpe ove posledice obično imaju politički položaj koji opravdava njihov rizik. Međutim, meni se čini kao imperativ da lezbijska kritika razvije raznovrsnost u teoriji i pristupu. Ma koliko da mogu lezbijke, čak i više nego heteroseksualne feministkinje, da nemaju poverenja u sisteme razmišljanja koje su razvile i povezale sa muškarcima i muškim vrednostima, mi bismo mogle, zapravo, da obogatimo svoj rad kroz pronicljivost marksističke, strukturalističke, semiotičke ili čak psihoanalitičke kritike. Možda je “muški” sistem razmišljanja nekompatibilan sa lezbijskom književnom vizijom, ali nećemo to znati dok ne pokušamo da integrišemo ove ideje u naš rad.

Slično tome, lezbijska kritika i kulturna teorija uopšte može samo da bude na dobitku razvijanjem veće specifičnosti, istorijski i kulturno. Naginjale smo da pišemo i delamo kao da je lezbijsko iskustvo – koje se opaža kao takvo, savremenih feministkinja belkinja koje pripadaju srednjoj klasi – univerzalno i nepromenljivo. Iako većina lezbijki zna da ovo nije slučaj, mi suviše često zaboravljamo da primenimo rigorozne istorijske i međukulturne alate na našeg akademskog učenjaštva. Veći deo ove aistoričnosti dešava se kod promena definicija lezbijske ljubavi od jedne ere i jedne kulture do druge. Jednostavno konstatovati da je Vulstonkraftova “bila” lezbijka zato što ju je strasno volela Fani Blad, ili da je Suzan B. Entoni bila lezbijka zato što je pisala ljubavna pisma Ani Dikinson, bez pričanja o istorijskim okolnostima, mogli bi da služe da iskrive i izmeste stvarno značenje života ovih žena (kao što iskrivljuje da uskrati njihovu ljubav prema ženama). Postoje takođe značajne razlike između institucije berdaša (usvajanje od strane jednog pola uloge suprotnog pola) u domorodačkim američkim plemenima; lezbijske aktivnosti u nedostatku boljeg koje su se tolerisale u Francuskoj (kao u romanima Klodin od Kolet); idilične romantične veze (kao one poznatih dama iz Langolena); i savremena samosvesna lezbijska ljubav. Ja zaista verujem da postoji zajednička struktura – neka lezbijska “suština” – koja bi se mogla nalaziti u svim ovim specifičnim istorijskim postojanjima, kao što možemo govoriti o rasprostranjenoj, možda univerzalnoj strukturi braka ili porodice. Međutim, u svakom od ovih slučajeva – lezbijske ljubavi, braka, porodice – brižljiva pažnja na istoriju nas uči da su razlike isto značajne kao i sličnosti i vitalne informacije o preživljavanju ženâ mogle bi da se nađu u različitim načinima na koje su žene reagovale na svoju istorijsku situaciju. Ova tendencija ka simplističkom univerzalizmu propraćena je onim što ja vidim kao opasan razvoj biološkog determinizma i radoznalog ponovnog oživljavanja feminističkog poimanja ženske (sada lezbijske) moralne superiornosti iz devetnaestog veka – da su žene jedinstveno brižne i superiorne nad inherentno nasilnim muškarcima. Iako je to samo prigušeni ton u nekoj kritici i književnosti, bilo kakav takav sociobiološki impuls bi trebalo preispitati svaki put kada se pojavi.

Lišavanje značajnih razlika između ženâ dovodi se u pitanje, naročito u vezi sa problemima rasizma. Balkinova je postavila pitanje o rasizmu belačke lezbijske feminističke teorije. Ona je napisala:
Ukoliko mogu da sastavim – ili mislim da neko drugi može da sastavi – neki suvisli rad feminističke kritike ili teorije čija osnova je misao i pisanje belih žena / belih lezbijki i očekujem da se analiza rasizma dodirne ili se njome bavi kasnije kao korisnim dodatkom, to je mera stepena do koga učestvujem u toj privilegiji belih.

Implicitno u kritici Balkinove kao i kod drugih antirasističkih spisateljica jeste uverenje da bi lezbijke, zbog svog iskustva obeleženosti i isključivanja iz feminističkog glavnog toka, trebalo da budu posebno osetljive na dinamiku između toga da je neko ugnjetavan ili ugnjetava nekoga. Na lezbijke belkinje koje zanima da iskorene rasizam u kritici i teoriji u velikoj meri su uticali radovi nekoliko lezbijskih feminističkih književnih kritičarki crnkinja, kao što su Glorija T. Hal, Barbara Smit i Lorejn Betel62. Takva zabrinutost nije još prisutna u pogledu problema klasne pripadnosti, iako su istorijsku asocijaciju lezbijske ljubavi na vrednosti više klase često koristile političke grupe i vlade levičarskog bloka da bi uskratile zakonitost pravima i potrebama homoseksualaca. Lezbijske kritičarke koje proučavaju kružok Barni, na primer, mogle bi da analiziraju istorijske veze između lezbijske ljubavi i klasnog statusa. Lezbijske kritičarke bi mogle takođe da razviju poređenja između književnosti različitih nacionalnosti, zato što je lezbijski kanon međunacionalni usled neophodnosti. Jedva da smo istražile razlike između američke, britanske, francuske i nemačke lezbijske književnosti (iako Prevazilaženje ljubavi muškaraca pravi neke distinkcije), a kamoli književnost koja nije zapadne provenijencije. Malobrojnost lezbijskih akademskih učenjakinja, koje su obučene za ove književnosti, do sada je sprečavala razvoj istinski međunarodnog lezbijskog književnog kanona.
Kako lezbijska kritika sazreva, mogle bismo da očekujemo razvoj savremene i prisilne političke i praktične zainteresovanosti. U sadašnjem trenutku, na primer, lezbijke još uvek definišu i otkrivaju tekst. Sigurno da nismo toliko puno isključene kao što smo bile ranih sedamdesetih kada su jedini lezbijski romani u prodaji bili Bunar usamljenosti, Džungla boje rubina i Strpljenje i Sara Izabele Miler. Međutim, još uvek je teško naći tekstove objavljene pre 1970. godine, a čak je i Bunar usamljenosti naizmenično dostupan prema ćefu izdavača. Osim toga, prenos prava izdavačke kuće Diana Pres i očigledno zatvaranje Ćerki (dve od najaktivnijih lezbijskih izdavačkih kući) čini nedostupnim mnoga glavna dela, moguće zauvek. Kako uspon homoseksualne književnosti opada, profesorke književnosti naići će na to da je veoma teško da iskopaju tekstove koji se mogu predavati. Akademske proučavateljke imaju odličnu Arno Press seriju, Homoseksualnost: Lezbijke i homoseksualni muškarci u društvu, istoriji i književnosti, ali kao što to monumentalni akademski učenjački rad Federmanove otkriva, postoji mnogo više lezbijske književnosti nego što je to bilo ko pretpostavljao. Ova književnost treba da se iskopa, analizira, objasni, možda prevede i učini dotupnom čitateljkama.

Kao lezbijske kritičarke, mi takođe moramo da obratimo pažnju na isključivanje lezbijske književnosti ne samo iz tradicionalnog, već takođe i iz feminističkog kanona. Malo je lezbijske književnosti integrisano u glavne tokove feminističkih tekstova, kao što je potvrđeno onim što se kritikovalo, sakupilo i predavalo. Stvar je za ozbiljnu zabrinutost da je lezbijska književnost izostavljena iz antologija ili obuhvaćena samo količinom sitnih tokena, ili da kritički radovi i paneli Udruženja za savremene jezike i dalje isključuju lezbijsku ljubav. Moglo bi da bude moguće do sada za heteroseksualnu feministkinju da tvrdi da ne poznaje lezbijsku književnost; međutim, kritičarka lezbijka bi trebalo da onemogući da ta tvrdnja dalje opstaje. Lezbijska ljubav se i dalje posmatra kao minorna i unekoliko nelagodnom varijacijom u okviru ženskog životnog ciklusa, kada se uopšte i pominje. Kao što moramo da integrišemo lezbijski materijal i perspektive u tradicionalne i feminističke kanone, mi bismo isto mogle da primenimo lezbijsku teoriju na tradicionalnu književnost. Feministkinje nisu samo istakle seksizam u mnogim kanoničkim radovima, već su takođe obezbedile kreativna i uticajna ponovna tumačenja ovih radova; slično tome, lezbijke bi mogle da doprinesu ponovnom tumačenju klasika. Na primer, Bostonci, očigledan tekst, često je ponovno tumačen iz lezbijske perspektive, i mogle bismo da ponovo interpretiramo antifeminizam D.H. Lorensa ili kompromisni feminizam Doris Lesing (naročito u Zlatnoj svesci) povezujući ove stavove sa onim strahom ili nelagodom u vezi sa lezbijskom ljubavlju. Drugi tekstovi ili odabiri tekstova – kao što je “Pijaca goblina” Rosetijeve ili veza između Lusi Snou i Ginevre Fenšo u Vilet – mogli bi da otkriju podtekst koji bi se nazvao lezbijskim. Kao što mali broj tekstova izmakne feminističkoj reviziji, mali broj bi mogao da izbegne lezbijski preobražaj.
Ova poslednja tačka – da postoji način na koji bismo mogle da “ponovo razmotrimo” književnost kao lezbijke – dovodi me i do mog zaključka. U kratkom periodu od nekoliko godina, kritičarke su počele da demonstriraju postojanje jasne lezbijske estetike, kao što su feministkinje skicirale elemente ženske estetike. Izvesne komponente ove estetike ili kritičke perspektive su jasne:
Možda je lezbijska feministička kritika [ili, dodala bih, književnost] politička ili tematska perspektiva, vrsta mašte koja može da vidi mimo barijera heteroseksualnosti, stereotipa rodnih uloga, obrazaca jezika i kulture koji bi mogli da budu represivni ženskoj seksualnosti i izražavanju.

Umetnica lezbijka bi vrlo verovatno sebe različito izrazila u pogledu seksualnosti, tela i veza. Ali, da li postoje druge – manje očigledne – objedinjujuće teme, ideje i pesničke slike koje bi mogle da definišu lezbijski tekst ili podtekst? Na primer, kako lezbijski osećaj statusa odmetnice utiče na njenu književnu viziju? Da li bi moglo lezbijsko pisanje, zbog lezbijske pozicije o međama, da se okarakteriše određenim osećanjem slobode i fleksibilnosti, ili, pre slikama nasilno nametnutim barijerama, zatvorenošću? Ili da li, u stvari, postoji dijalektika između slobode i zatvaranja jedinstvena lezbijskom pisanju? Da li lezbijke imaju posebnu percepciju patnje i obeleženosti, u toj meri u kojoj prefeministička književnost to izgleda da nagoveštava? I šta je sa “muzom”, ženskim simbolom književne kreativnosti: da li žene autorke stvaraju lezbijsku vezu sa svojom muzom kao što to Mej Sarton tvrdi? Ukoliko je to tako, da li te spisateljice koje biraju žensku muzu iskuse slobodu od inhibicije zbog te činjenice? Da li postoji nedostatak kreativne napetosti u takvoj figurativnoj istopolnoj vezi?

Osećam se na čvrstom tlu kada tvrdim da postoje određene teme i predmeti koji definišu lezbijsku kulturu, i da počinjemo da definišemo lezbijski simbolizam. Lezbijska književnost bi mogla da predstavlja objedinjenu tradiciju tematske zainteresovanosti kao što je neuzvraćena čežnja, čežnja skoro kosmičke celokupnosti zato što se predmet ljubavi ne poriče okolnošću ili slučajnošću već neophodnošću. Napetost između romantične ljubavi i genitalne seksualnosti zauzima određeni oblik u odnosima žene sa ženom, što se često artikuliše kroz sanjarenje o razlici između čistoće i nečistoće (što je kulminiralo studijom Kolet o dopunskoj seksualnosti, Čisto i nečisto). Lezbijska književnost približava se temi razvoja ili potrage na način drugačiji od načina muškaraca ili heteroseksualnih žena. Lezbijska književnost, kao lezbijska kultura generalno, naročito je fleksibilna u vezi sa stvarima pola ili identifikacije uloge; čak i Bunar usamljenosti nagoveštava tragediju ili stroge rodne uloge. Zbog ove fleksibilnosti, lezbijske umetnice i spisateljice oduvek su bile fascinirane kostimiranjem, zato što je odeća spoljna manifestacija rodnih uloga koje lezbijke često odbacuju. Dok smo tumačili i ponovo tumačili književnost iz lezbijske perspektive, uverena sam da ćemo nastaviti da širimo naše shvatanje lezbijske književne tradicije i lezbijske estetike.

Ovaj esej je sugerisao snagu lezbijske kritike i njene vrednosti svim feministkinjama u podizanju svesti o ušančenom heteroseksizmu u postojećim tekstovima, pojašnjavajući lezbijske tradicije u književnosti kroz naučno proučavanje i ponovnu interpretaciju, ističući prepreke koje su se isprečile slobodnom lezbijskom izražavanju, razjašnjavajući periodične teme i vrednosti lezbijske književnosti i osvetljujući dehumanizujuće stereotipe lezbijki u našoj kulturi. Mnogi od problema koji se suočavaju sa lezbijskom kritikom – odbacivanje dogme, proširivanje kanona, stvaranje nerasističke i neklasične kritičke vizije, preobražavajući naša tumačenja tradicionalnih tekstova, i istražujući nove metodologije – jesu interesi svih feminističkih kritičarki. Zato što se feminizam bavi uklanjanjem ograničenja i prepreka u načinu ženske mašte, a lezbijska kritika pomaže da se prošire naša poimanja onoga što je moguće za žene, onda bi sve žene porasle usvajajući za sebe lezbijsku viziju. Grupe lišene prava morale su da usvoje duplu viziju za opstanak; jedan od političkih preobražaja skorašnjih decenija bilo je shvatanje da bi grupe koje poseduju prava – muškarci, belci, heteroseksualci, pripadnici srednje klase – mogle da učine dobro tako što bi usvojile tu duplu viziju radi opstanka svih nas. Lezbijska književna kritika jednostavno ponovno konstatuje ono što feministkinje već znaju, da jedna grupa ne može sebe nazvati “čovečanstvom” ili čak “ženom”: “Mi ne pokušavamo da postanemo deo starog poretka koji se pogrešno nazivao “univerzalnim” a koji nas je učinio tabuom; mi preobražavamo značenje “univerzalnosti”. Da li će lezbijska kritika preživeti zavisi kako od spoljne društvene klime, tako i od kreativnosti i veštine samih praktičarki iste. Ako politički napadi na homoseksualna prava i slobode porastu; ukoliko takozvana moralna većina dobije svoju bitku u eliminisanju homoseksualnih nastavnika i tekstova iz školâ (bilo bi nepromišljeno da verujemo da će od toga izuzeti univerzitete); i ukoliko visoko školstvo, uključujući feminističke predavačice i akademske istraživačice, ne uspeju da podrže lezbijske akademske proučavateljke, da iskorene heteroseksističke vrednosti i pretpostavke, i ako ne uključe shvatanja lezbijskog učenjaštva u glavni tok, onda će sadašnja lezbijska kritika verovatno doživeti istu sudbinu kao što su Dženet Fosterine Seksualno alternativne žene pedesetih godina. Bilo da smo lezbijke ili heteroseksualke, sve ćemo ispaštati usled tog gubitka.

1981.

Beleška:

Pređašnja verzija ovog rada predstavljena je na prvoj godišnjoj konferenciji Nacionalnog udruženja za ženske studije, u maju 1979. godine u Lorensu, u Kanzasu.

Preveo: Miloš D. Đurić

Sedamdesetih godina dvadesetog veka lezbijske feminističke kritičarke postale su punoletne. Neke od njih su, kao lezbijska profesorka u pesmi “Sajir” Lin Strongin , ostale zatvorene u profesiji; mnoge su istupile i izjasnile se kao lezbijke u pokretu za oslobođenje ženâ. Kao univerzitetske profesorke i kao lezbijke, oprezno smo započele da pletemo niti našeg postojanja: držeći predavanja o lezbijskoj književnosti, uspostavljajući mreže i grupe za podršku i istražujući pretpostavke o književnoj kritici usredsređenoj na lezbijke. Započinjući ni od čega, kao što smo to mislile, ova generacija je počela da brzo širi ograničenja književnog proučavanja ukazujući na ono što je decenijama bilo “neizrecivo” – lezbijsko postojanje – na taj način formulišući, prema rečima romanopisarice Džun Arnold, ono “šta nikad bilo nije” . Naš proces odvijao se paralelno sa razvojem feminističke književne kritike – i, zaista, prve vinovnice među feminističkim kritičarkama, kao i one koje pripadaju lezbijskoj kritici, često su jedne te iste. Kao žene u akademskom svetu u kojem dominiraju muškarci, istražile smo način na koji pišemo i tumačimo iz različite perspektive ili perspektive “Druge”. Kao lezbijke u heteroseksističkom akademskom miljeu, nastavile smo da istražujemo uticaj “drugosti”, predlažući prethodno ignorisane dimenzije, a koje su ipak neophodne da se u potpunosti shvati položaj žene i kreativni posao koji je iz njega stvoren.
Kritičarke lezbijke su osamdesetih godina dvadesetog veka možda imale više pitanja nego odgovora, ali ova pitanja su važna ne samo lezbijkama, već svim feministkinjama koje predaju književnost ili se bave književnom kritikom. Da li seksualno opredeljenje i opredeljenje usmeravanja intimnih osećanja utiču na način na koji kritičarka piše, tumači i razmišlja? Da li lezbijska ljubav pripada učionici i akademskom proučavanju? Da li postoji lezbijska estetika koja se razlikuje od feminističke estetike? Koja bi trebalo da bude uloga lezbijske kritičarke? Da li možemo da uspostavimo lezbijski “kanon” na način na koji su feminističke kritičarke uspostavile kanon ženskog pera? Da li lezbijske feministkinje mogu da razviju uvide u kreativnost ženskog koja bi mogla da obogati svekoliku književnu kritiku? Različite žene, naravno, odgovaraju na ovo pitanje na različite načine, ali jedan skup pretpostavki nalazi se u osnovi praktično celokupne lezbijske kritike: a to je da identitet žene nije definisan njenim odnosom prema muškom svetu i muškoj književnoj tradiciji (kao što su to feminističke kritičarke i pokazale), da su snažne spone među ženama presudan faktor u životima ženâ, a da seksualna i emocionalna orijentacija žene snažno utiče na njenu svest, pa tako i na njenu kreativnost. One kritičarke koje su svesno odabrale da tumače kao lezbijke zastupaju mišljenje da ovakva perspektiva može biti jedinstveno oslobađajuća i može da obezbedi nove uvide u život i književnost zato što dodeljuje lezbijskom specifičan povoljan položaj iz koga treba da kritikuju i analiziraju politiku, jezik i kulturu patrijarhata.
Imamo celokupan raspon iskustva ženâ i drugih dimenzija takođe, što je jedinstveno gledište lezbijke. Ova dodatna dimenzija vodi nas jedan korak dalje od takozvanog normalnog života i dopušta nam da sagledamo kako je on jezivo abnormalan.
… [Ova perspektiva] može da izađe u opticaj u pogledu na svet koji je osobit u istoriji i jedinstveno oslobađajući.
Svrha ovog eseja je da analizira sadašnje stanje lezbijskog akademskog proučavanja, da predloži kako lezbijke sprovode ovaj jedinstven pogled na svet, i da istraži neke od problema, snage i budućih potreba lezbijske feminističke književne kritike u razvoju.
Jedan način na koji se ovaj jedinstveni pogled na svet oblikuje jeste i kao “kritička svest o heteroseksističkim pretpostavkama” . Heteroseksizam je skup vrednosti i struktura koje pretpostavljaju da je heteroseksualnost jedini prirodan oblik seksualnog i emotivnog izražavanja, “ovaj perceptivni zaklon koji obezbeđuje naše [patrijarhalno]kulturno uslovljavanje” . Heteroseksističke pretpostavke obilno se javljaju u književnim tekstovima, kao što su feminističke antologije, koje tvrde da nemaju predrasuda u pogledu lezbijske ljubavi. Kada autorske biografije naprave posebnu napomenu o muževima, muškim mentorima, i muškim saputnicima, čak i kada je autorka bila identifikovana kao žena, ali propuste da pomenu žene saputnice istaknutih lezbijskih spisateljica – upravo je to heteroseksizam. Kada priređivači antologija ignorišu istorijski značajne lezbijske spisateljice, kao što su Rene Vivijen i Radklif Hol – to je heteroseksizam. Kada antologije obuhvate samo heteroseksualna ili aseksualna dela spisateljica poput Ketrin Filips ili Adrijen Rič koja je čuvena po svojoj lezbijskoj homoemotivnoj poeziji – to je heteroseksizam. Kada neka tematski organizovana antologija obuhvati odeljke o suprugama, majkama, ženama seksualnim objektima, mlađim devojkama, zrelim ženama i emancipovanim ženama, a ne o lezbijkama – to je heteroseksizam. Heteroseksizam u feminističkim antologijama – kao seksizam u androcentričnim književnim kolekcijama – služi da izbriše postojanje lezbijki i da očuva laž da su žene tražile emocionalno i seksualno ispunjenje samo kroz muškarce – ili ih uopšte nisu ni tražile.
Lezbijke su takođe izrazile zabrinutost u vezi sa odsustvom lezbijskih materijala u časopisima posvećenim ženskim studijama, kao što su: Feminističke studije, Ženske studije iŽene i književnost, što ukazuje na heteroseksizam ili omaškom ili namerno. Samo su se 1979. godine pojavili članci usredsređeni na lezbijke u časopisu Znakovi i granice. Većina lezbijske kritike pojavila se prvo u alternativnim, neetabliranim lezbijskim časopisima, naročito u časopisu Zlokobna mudrost i Stanja, koji su nepoznati mnogim akademskim proučavateljkama feminizma. Na primer, prvi kritički prikaz Znakova iz ugla književne kritike iz pera Ilejn Šovolter iz 1975. godine, ne pominje lezbijsku ljubav kao temu niti kao potencijalnu kritičku perspektivu, čak ni da bi se istaklo njeno odsustvo. U drugom kritičkom prikazu Znakova (iz 1976. godine), Anet Kolodnji ipak naziva Džejn Ruline Lezbijske slike “izazovom romanospisateljke akademskom svetu i njegovoj pratećoj kritičkoj zajednici”, i dalje kritikuje homofobiju u biografijama koje su bile tada aktuelne, pozivajući na “otvorenost i senzitivnost” u budućem radu . Međutim, ni ovi niti naredni kritički prikazi ne upoznaju čitateljku sa “podzemnim” izvorima lezbijske kritike, od kojih su se neki pojavili do sada, niti ekspliciraju lezbijsku ljubav kao književnu temu ili kritičku perspektivu. Ironično, više članaka o lezbijskoj književnosti pojavilo se u tradicionalnim književnim časopisima nego u izdavačkim kućama za ženske studije, kao što su godinama samo kritičari muškog pola osetili slobodu da pomenu lezbijsku ljubav. Moguće je da feminističke kritičarke nastavljaju da imaju osećaj da će ih identifikovati kao “lezbače”, i na taj način će poništiti njihov rad.
Perceptivni zaklon heteroseksizma je takođe očigledan u većem delu proslavljenih radova feminističke književne kritike. Nijedna od savremenih zbirki eseja – kao što je Izvor iskustva Šekspirovih sestara – ne obuhvata čak ni naznaku članka iz lezbijske perspektive. Elen Mersine Književne žene, pregalački rad kao što to jeste, homofobičan je kao i heteroseksistički. Lezbijke, kao što to ona ističe, pojavljuju se kao čudovišta, groteske i nakaze u radovima Karson Mekalers, Đune Barns (njeno tumačenje Noćne šume je, u krajnjoj liniji, sporno) i Dajen Arbus, ali izgleda da se ona slaže sa ovom identifikacijom pre nego što je dovodi u pitanje ili objašnjava njen istorijski kontekst. Iako njena takozvana odbrana neudatih spisateljica od “naboja” lezbijske ljubavi ne kritikuje način na koji se ova reč koristi kao nipodaštavanje, ona ne osuđuje takvo antilezbejstvo niti se nosi mogućnošću da su neke spisateljice bile, u stvari, lezbijke. Njeno poglavlje o “Heroinizmu koji voli” je praktično udžbenik heteroseksizma, koji pretpostavlja, kao što to i čini, da žene spisateljice samo artikulišu ljubav za muškarce . Perceptualni naočnjaci takođe kvare Žensku maštu Patriše Mejers Spaks, koja nikada ne koristi reč “lezbijski” (osim u Indeksu pojmova) ili “ljubav” da bi opisala bilo “seksualnu dvosmislenost” veze između Džejn i Helen u Džejn Er, niti odnos Margaret Anderson sa “voljenom starijom ženom”. Osim toga, Spaksova tvrdi da Gertrud Stajn, “čijem životu su nedostajale prave veze” (što je iznenađenje za Elis B. Toklas), takođe se “odricala onoga što je posebno ženama” (a šta lezbijska ljubav nije?). Ova potonja ocena je naročito zloslutna zato što heteroseksualci često imaju teškoću da prihvate da lezbijka, naročito ona koja igra ulogu “muškobanjaste”, u stvari, jeste žena. Više pažnje pokazuje Ilejn Šovolter koja u Njihovoj sopstvenoj književnosti otkriva stavove prema lezbijskoj ljubavi koje su imale Elajza Lin Linton i gospođa Hamfri Vord, spisateljice iz devetnaestog veka. Međutim, ona ne obuhvata lezbijske probleme u svojim raspravama o ključnoj generaciji spisateljica ranog dvadesetog veka (Virdžinija Vulf, Vita Sakvil-Vest, Doroti Ričardson i Rozamond Leman, između ostalih; Radklif Hol se pominje, ali ne i Bunar usamljenosti), od kojih su sve pisale o seksualnoj ljubavi između ženâ. Njena dobra polazna tačka kako moderne britanske spisateljke romana izbegavaju lezbijsku ljubav mogla bi, međutim, da bude izbalansirana time što pominje Morin Dafi, Sibil Bedford, ili Fej Veldon. Konačno, Sandra Gilbert i Suzan Gubar u Luđakinji na tavanu čak ni ne svrstavaju lezbijsku ljubav u indeks pojmova; jedino upućivanje u tom tekstu je mogućnost da “Pijaca goblina” opisuje “prikriveni (iako dvosmisleno) lezbijski svet”. Tendencija autorki je da tumače sve parove ženskih likova kao vidove svoje ličnosti ponekada služi da zamaskira odnos koji bi lezbijska čitateljka mogla da interpretira kao vezivanje ili ljubav između ženâ.
Lezbijske kritičarke, koje kao feministkinje mnogo duguju ovim kritičkim tekstovima, morale su da se obrate drugim izvorima, najpre da bi razvile lezbijski kanon, a onda i da bi uspostavile lezbijsku kritičku perspektivu. Barbara Grir, koja je, poput Džin Dejmon, kritički razmatrala knjige za pionirski lezbijski časopis Merdevine, uradila je pripremni rad za ovaj kanon sa svojom neuporedivom ali uveliko nepoznatom Lezbijkom u književnosti: Bibliografija. Podjednako nerazgovetne bile su i Seksualno alternativne žene u književnosti Dženet Foster, koje je ona sama izdala 1956. godine nakon što je odbila da ih štampa univerzitetska štamparija zbog teme. Iscrpno hronološko tumačenje svakog upućivanja na ljubav između žena od Safo i Rut do književnih proznih dela pedesetih godina dvadesetog veka, Seksualno alternativne žene u književnosti su se pokazale kao neprocenjivo vredna polazna tačka za lezbijske predavačice i akademske proučavateljke. Kada je izdanje rasprodato skoro odmah nakon objavljivanja i izgubljeno za sve osim za nekoliko neustrašivih dušâ, konačno je preštampala izdavačka kuća Diana Press 1975. godine. Dalji izvor i tačka okupljanja za lezbijske kritičarke bilo je posebno izdanje o lezbijskom pisanju i izdavaštvu u Marginama, kritičkom prikazu izdanja u malom tiražu, koje su se pojavile 1975. godine, a to je bilo prvo izdanje književnog časopisa u potpunosti posvećenog lezbijskom pisanju. Njegova uredinica, Bet Hodžis, je 1976. izdala drugo posebno izdanje, ovog puta objavljeno u Zlokobnoj mudrosti. Zajedno sa rastućom vidljivošću i solidarnošću lezbijki u okviru akademske profesije, kao i povećanom dostupnošću lezbijske književnosti od feminističkog izdavaštva do izdavaštva za masovno tržište, ova dva izdanja časopisa pokrenula su lezbijsku feminističku književnu kritiku na površinu.
Književni izvori dostupni lezbijskim kritičarima čine samo deo priče, zato što je lezbijska kritika jednako ukorenjena u političkoj ideologiji. Iako nisu sve lezbijske kritičarke aktivistkinje, na većinu je snažno uticala politika lezbijskog feminizma. Ova politika putuje kontinuumom od zastupanja građanskih prava do separatizma; međutim, većina, ako ne i sve lezbijske feministkinje pretpostavljaju da je lezbijska ljubav zdrav životni stil koje su odabirale žene u svim erama i kulturama, i stoga se bore da uklone žig koji se istorijski prilepljuje lezbijskoj ljubavi. Jedan način da se ukloni taj žig jeste da se lezbijska ljubav poveže sa pozitivnim i poželjnim atributima, da se skrene pažnja ženâ sa muških vrednosti prema isključivo ženskoj zajednici. Prema tome, uticajni radikalno lezbijski esej, naslovljen “Žena identifikovana ženom” govori u korist toga da lezbijski feminizam podrazumeva “prvenstvo žena koje su u vezi sa ženama, žene koje stvaraju novu svest o sebi i jedna o drugoj… Mi vidimo same sebe kao najvažnije, nalazimo svoj centar unutar nas samih”. Na mnoge lezbijske spisateljice i kritičarke snažno je uticala politika separatizma, koja obezbeđuje kritikovanje heteroseksualnosti kao političke institucije pre nego ličnog izbora, “zato što su odnosi između muškaraca i žena suštinski politički, oni obuhvataju moć i dominaciju”. Kao što ćemo videti, pojam “identifikacija žene”, to jest, prvenstvo ženâ koje se vezuju sa ženama emotivno i politički, kao i premise separatizma, da lezbijke imaju jedinstveno i kritičko mesto na marginama patrijarhalnog društva, jesu centralni većem delu tekuće lezbijske književne kritike.
Demaskiranje heteroseksističkih pretpostavki u feminističkoj književnoj kritici bio je važan, ali jedva primaran zadatak za lezbijske kritičarke. Više nas zanima razvoj jedinstvene lezbijske feminističke perspektive ili, barem, određivanje da li je takva perspektiva moguća ili nije. Da bi to uradile lezbijske kritičarke su morale da započnu centralnim pitanjem: “Kada je tekst ‘lezbijski tekst’ ili njegova spisateljica ‘lezbijska spisateljica’?” Lezbijke su suočene sa ovim posebnim problemom definicije: verovatno mi znamo kada je spisateljica “viktorijanska spisateljica” ili “kanadska spisateljica”. Da bismo odgovorile na ovo pitanje, mi moramo da odredimo koliko inkluzivno ili ekskluzivno definišemo “lezbijsko”. Da li bi trebalo da ograničimo ovo nazivanje samo na one žene za koje se može dokazati seksualno iskustvo sa drugim ženama? Ovo je skoro nemoguć istorijski zadatak, a i kao što su mnogi to primetili, šta je to što pruža dokaz za tako nešto? Žene nisu ostavljale očigledne pokazatelje u svojim privatnim spisima. Osim toga, tako uska definicija “imenuje” lezbijsku ljubav kao isključivo seksualni fenomen, koji bi, kako što to mnogi zagovaraju, mogao da bude neadekvatna konstrukcija lezbijskog iskustva, kako danas, tako i u manje seksualno eksplicitnim oblastima. Ova seksualna definicija lezbijske ljubavi takođe vodi ka identifikaciji književnosti sa životom, i stoga može da bude previše defanzivna i sumnjiva strategija.
Pored svega toga, lezbijsku kritiku nastavlja da muči problem definicije. Jedna perspektiva insistira na tome da
Žudnja mora da bude tamo i barem do izvesnog stepena otelovljena.
… Ova putenost je razlikuje od gestova političkog saosećanja za homoseksualce i od nežnih prijateljstava u kojima žene uživaju jedna sa drugom, podržavaju jedna drugu, i mešaju svoj osećaj identiteta i blagostanja.
Druga perspektiva, koja bi se mogla nazvati školskom, naprotiv, tvrdi, da se “sâmo značenje lezbijske ljubavi širi u književnosti, kao što se ponovno definiše kroz politiku”. Razgovetna portparolka ove škole kritike “proširenog značenja” jeste Adrien Rič, koja nudi neobično zanimljivu inkluzivnu definiciju lezbijske ljubavi:
Pod terminom lezbijski kontinuum podrazumevam raspon – kroz život svake žene i kroz istoriju – iskustva identifikovanog ženom; ne samo činjenicu da je imala ili da je svesno želela genitalno iskustvo sa drugom ženom. Ukoliko ovaj termin proširimo da bismo obuhvatili mnoge druge oblike primarnog intenziteta između i među ženama, uključujući i deljenje bogatog unutrašnjeg života, povezivanje protiv muške tiranije, davanje i primanje praktične i političke podrške … počinjemo da shvatamo širine ženske istorije i psihologije koje smo otpremile van domašaja kao posledicu ograničenih, uglavnom kliničkih definicija “lezbijske ljubavi”.
Ova definicija poseduje vrlinu otklanjanja naglašavanja lezbijske ljubavi kao statičkog entiteta i predlaže međusobnu povezanost između različitih načina na koje se žene vezuju. Međutim, svobuhvatne definicije lezbijske ljubavi rizikuju da zamagle distinkciju između lezbijskih odnosa i ženskih prijateljstava koja nisu lezbijskog tipa, ili između lezbijskog identiteta i identiteta u čijem centru se nalazi žena. Neke lezbijske spisateljice bi porekle da postoje takve distinkcije, ali ovaj stav je reduktivan i mešovite vrednosti svima onima koji razvijaju lezbijsku kritiku i teoriju i kojima bi bile potrebne ograničene i precizne definicije. U stvari, redukcionizam je ozbiljan problem u lezbijskoj ideologiji. Suviše često, mi identifikujemo lezbijku i ženu, ili feministkinju; izjednačavamo lezbijsku ljubav sa bilo kojim bliskim vezama između ženâ ili sa političkim zalaganjem za žene. Ove identifikacije mogu da budu nejasne i istorijski sporne, kao, na primer, u tvrdnji da lezbijke imaju jedinstveni odnos sa prirodom ili (kao što je Ričova takođe tvrdila) da je sva ženska kreativnost lezbijska. Redukujući na ovaj način značenje lezbejstva, mi smo, u stvari, eliminisali lezbijsku ljubav kao kategoriju sa značenjem.
Sličan problem se javlja kada lezbijske teoretičarke ponovo politički definišu lezbijsku ljubav, izjednačavajući je sa snagom, nezavisnošću i otporom prema patrijarhatu. Ova nova politička definicija onda utiče na tumačenje književnosti: “Ukoliko u delu žene spisateljice neka rečenica odbija da izvršava ono što bi trebalo da izvrši, ako postoje snažne slike žena i ako postoji odbijanje linearnosti, rezultat je urođena lezbijska književnost”. Koncept “urođene” lezbijske perspektive ili estetike dozvoljava kritičarki da odvoji lezbijsku ljubav od biografskog sadržaja, što je suštinski razvoj u lezbijskoj kritičkoj teoriji. Književno
tumačenje, naravno, potkrepljuju istorijski i biografski dokazi, ali bi možda lezbijske kritičarke trebalo da pozajme nekoliko sposobnosti uviđanja od Nove kritike. Ako je neki tekst prikladan za lezbijsko tumačenje, onda nikakva količina “biografskog” dokaza nije neophodna da bi se ustanovio kao lezbijski tekst. Barbara Smit, na primer, tumači Toni Morisinu Sulu kao lezbijski roman, bez obzira na autorkine ljubavne sklonosti. Ali, moramo biti oprezne o tome šta nazivamo “urođeno” lezbijskim. Zašto je cirkularnost ili snaga ograničena na lezbijke, ili slično tome, zašto je to i ljubav prema prirodi ili kreativnosti? Svakako da nije očigledno da su žene, a kamoli lezbijke, “urođeno” nekakve. I, iako bi bila potrebna lezbijska perspektiva da se naglasi dominantan odnos između Nel i Sule (“Svo vreme, svo to vreme, mislila sam da mi nedostaje Džud”), teško je zamisliti jedan roman toliko prožet heteroseksualnošću kao što je lezbijski.
Skoro na sredini puta između obuhvatnih i isključivih pristupa definiciji lezbijske ljubavi nalazi se pristup Lilijan Federman u izuzetnom pregledu, Prevazilaženje ljubavi muškaraca:Romantično prijateljstvo i ljubav između žena od renesanse do današnjih dana. Precizna definicija Federmanove u vezi sa lezbijskom ljubavi obezbeđuje konceptualni okvir za četiri stotine godina književne istorije koju je istražio tekst:
“Lezbijski” opisuje odnos u kome su najjače emocije i naklonosti dve žene usmerene jedna ka drugoj. Seksualni kontakt može da bude deo odnosa u većoj ili manjoj meri, ili može da bude u potpunosti odsutan. Po želji dve žene provode veći deo vremena zajedno i dele veći broj aspekata života jedne sa drugom.
Pre šira nego isključiva definicija lezbijske ljubavi – jer Federmanova obrazlaže da ne moraju sve lezbijske veze biti u potpunosti otelotvorene – ali je uža od “lezbijskog kontinuuma” Ričove, ova definicija je kako specifična, tako i diferencijalna. Knjiga je neznatno upropašćena odbrambenim tonom koji previše objašnjava, koji je nesumnjivo uzrokovan njenim pokušajem da neutralizuje “intenzivni naboj reči lezbijski”, a primetite, na primer, da je ova opterećena reč izostavljena iz naslova. Još uz to, izvesni problemi ostaju sa njenim okvirom, kao sa bilo kojim koji bi lezbijska kritičarka ili istoričarka mogla da uspostavi. Istorijski odnos između genitalne seksualnosti i lezbijske ljubavi ostaje nejasan i ne možemo lako da identifikujemo lezbijsku ljubav van monogamnog odnosa. Ipak, uprkos problemima u definiciji koji bi mogli da budu inherentni lezbijskim studijama, jačina Prevazilaženja ljubavi muškaraca jeste delimično preciznost sa kojom Federmanova definiše svoju temu i odabira svoje tekstove i predmete.
Ovaj problem definicije se pogoršava problemom ćutanja. Jedna od tema koje najviše prožima lezbijsku kritiku jeste da su spisateljice koje se identifikuju kao žene, a koje ućutkuje homofobično i ženomržačko društvo, bile primorane da usvoje kodirani i nejasan jezik i internu cenzuru. Emili Dikinson nas je savetovala da “kažemo istinu/ali da je kažemo iskrivljeno,” i kritičarke sada računaju koju smo cenu platili za iskrivljenu istinu. Tišine heteroseksualnih žena spisateljica bi mogle da postanu laži za lezbijske spisateljice, kao što na to upozorava Ričova: “život u tajnosti [mogao bi]da se proširi na privatan život, tako da laganje (opisano kao diskrecija) postane lak način da se izbegne sukob ili komplikacija”. Glorija T. Hal priča dirljivu priču upravo o takvoj jednoj žrtvi društva, crnoj lezbijskoj pesnikinji Angelini Veld Grimke, čiji su “spiralni život i osujećena seksulanost” obeležili njen mali učinak u poeziji slikama samoporicanja, smanjenja, tuge i želje za smrću. Lezbijska spisateljica koja pripada radničkoj klasi ili je žena obojene kože može da bude naročito izolovana, okovana konvencijama, i konačno, ućutkana “sa pravim darovima koji su iznutra ugušeni”. Šta lezbijska spisateljica čini kada se reči ne mogu ućutkati? Kritičarke ukazuju na kodove i strategije za književno preživljavanje koje su mnoge žene usvojile. Na primer, Vila Kader je mogla da usvoji svoje karakteristike muške ličnosti da bi bezbedno izrazila svoja emotivna i erotska osećanja prema drugim ženama. Prema tome, spisateljicu, koju neke kritičarke nazivaju antifeminističkom ili barem razočaravajućom, bi mogli više da cene kada se uzme u obzir njena lezbijska ljubav. Slično tome, mnogi pitaju da li je Gertrud Stajn gajila nerazgovetnost, enkodirajući svoje lezbejstvo da bi izrazila skrivena osećanja i da izbegne potencijalne neprijatelje. Ili, s druge strane, Stajnova je možda uvek bila deklarisana lezbijka, ali žrtva nenaklonjenosti čitalaca (i učenih ljudi) ili njihova nemogućnost da joj posvete blisku i saosećajnu pažnju koju ona zahteva.
Tišina “Šekspirove [lezbijske]sestre” znači da su moderne spisateljice imale malo ili ni malo tradicije sa kojom bi sebe odgajile. Feminističke kritičarke, poput: Mers, Šovolter, i Gilbert i Gubar pokazale su opseg i značaj feminističke književne tradicije, ali je lezbijska spisateljica razvila svoj zanat potpuno sama (i možda je ovo značaj naslova upravo tog lezbijskog romana o pisanju romana, Bunar usamljenosti). Puno puta preštampavan članak Eli Balkin o lezbijskoj poeziji ističe da su lezbijske pesnikinje “oblikovale svoje radove jednostavnom činjenicom time što su započele pisanjem bez poznavanja takve istorije i sa malo nade ili bez nade za podršku od ženske i/ili lezbijske spisateljske zajednice”. Ukoliko belkinja može barem da zamisli lezbijsku književnost, lezbijska spisateljica crnkinja, kao što to pokazuje Barbara Smit, čak je više sputana nedostatkom takve tradicije: “Crne žene su još uvek u položaju da moraju da ‘zamišljaju’, otkrivaju i proveravaju crnačku lezbijsku književnost zato što je toliko malo napisano iz otvoreno lezbijske perspektive”. Blanš Visen Kuk dalje ističe da na sve lezbijke utiče ovo odsustvo tradicije i uzora, ili ograničavanje uzora na Halovog Stiven Gordona. Ona nas takođe podseća da naše lezbijske pramajke i veze nisu bile jednostavno izgubljene i zaboravljene; radije, naša prošlost je “izbrisana”, poništena delovanjem neprijateljskog društva.
Činilo bi se onda da su lezbijske kritičarke suočene sa nizom problema koji čine naš posao prilično delikatnim i problematičnim, zahtevajući opreznost, osetljivost, fleksibilnost kao i maštu i rizik. Lezbijska kritika započinje uspostavljanjem lezbijskog teksta: stvaranje jezika od tišine. Kritičarka mora najpre da definiše termin “lezbijski” i onda da odredi njegovu primenu kako na spisateljicu tako i na tekst, odvajajući odnos književnosti prema životu. Njena definicija lezbijske ljubavi uticaće na tekstove koje ona identifikuje kao lezbijske, i, osim rastuće količine književnosti koja je napisana iz eksplicitno lezbijske perspektive od kako se razvio lezbijski politički pokret, verovatno je da se mnogi neće složiti sa različitim identifikacijama lezbijskog teksta. Nije to samo Sula koja bi mogla da izazove kontroverzu, čak i “šifrovani” radovi lezbijskih spisateljica poput Gertrud Stajn. Kritičarki će biti potrebno da razmotri da li je lezbijski tekst onaj koji je napisala lezbijka (a ukoliko je to slučaj, kako određujemo ko je lezbijka?), onaj koji je napisan o lezbijkama (koji bi mogla da napiše heteroseksualna žena ili muškarac), ili onaj koji izražava lezbijsku “viziju” (koja tek treba da se zadovoljavajući skicira). Ali, uprkos problemima koje pokreću definicija, ćutanje i šifrovanje, i odsustvo tradicije, lezbijske kritičarke su počele da razvijaju kritički stav. Često ovaj stav obuhvata piljenje u senke, u prostore između reči, u ono o čemu se nije govorilo i što se jedva zamišljalo. To je opasna kritička avantura sa rezultatima koji mogu da naruše prihvaćene norme tradicionalne kritike, ali koja takođe može da preobrazi naše poimanje književne mogućnosti.
Jedan od prvih zadataka ove lezbijske kritike u razvoju bio je da lezbijkama obezbedi tradiciju, pa makar ona bila i retrospektivna. Džejn Rul, čije su se Lezbijske slike pojavile skoro u isto vreme kad i Književne žene, prva je pokušala da uspostavi ovu tradiciju. Iako je njen tekst problematičan, jer se oslanja mnogo na biografske dokaze i izvedena tumačenja i obuhvata neke sporne spisateljice (kao što je Doroti Bejker) dok druge izostavlja, Lezbijske slike su bile prekretnica u lezbijskoj kritici. Na njihov značaj delimično navodi činjenica da je bilo potrebno pet godina da se pojavi druga kompletna knjiga o lezbijskoj književnosti – knjiga Federmanove. U kritičkom prikazu Lezbijskih slika, osporila sam postojanje lezbijske “velike tradicije” u književnosti, ali sada mislim da sam pogrešila. Zajedno sa Rulovom, Dolores Klaih u Ženi plus ženi i Luiza Bernikov u uvodu Rasporenom svetu, istraživale su mogućnost lezbijske tradicije, a moderne kritičarke poput Federmanove i Kukove naročito započele su da definišu tu tradiciju, ko joj pripada, i šta povezuje spisateljice koje mogu da se definišu kao lezbijke. Kritički prikaz Kukove o lezbijskoj književnosti i kulturi u ranom dvadesetom veku predlaže da se “analiziraju književnost i stavovi iz kojih su proistekli sadašnji radovi lezbijskih feministkinja, da se ispitaju kontiniuirana poricanja i poništavanje lezbijskog iskustva”. Usredsređujući se na priznate lezbijske mreže u Francuskoj i Engleskoj koje su obuhvatale Virdžiniju Vulf, Vitu Sakvil-Vest, Etel Smajt, Gertrud Stajn, Radklif Holovu, Natali Barni i Romein Bruks, Kukova obezbeđuje važan kratak pregled lezbijske kulturne tradicije i pronicljivu analizu iskrivljenosti i poricanja homofobnih proučavalaca, kritičara i biografa.
Prevazilaženje ljubavi muškaraca Federmanove, poput njenih ranijih kritičkih članaka proteže se šire kroz književnu tradiciju romantične ljubavi između ženâ (bez obzira da li je neko naziva “lezbijskom”) od šesnaestog do dvadesetog veka. Njena teza je da strastvena ljubav između ženâ nije bila etiketirana ni kao nenormalna niti kao nepoželjna – verovatno zato što su žene smatrali aseksualnim – sve dok seksolozi koje su predvodili Kraft-Ebing i Havelok Elis nisu “ukinuli” žensko prijateljstvo oko 1900. godine.
Iako ona ne razjašnjava uvek dijalektiku između idealizacije i osude koje se nagoveštavaju u njenom tekstu, osnovna teorija Federmanove je prilično ubedljiva. Većina čitateljki, poput mene, biće zapanjena bogatstvom informacija o istopolnoj ljubavi žena koje je Federmanova otkrila. Ona spašava Meri Vulstonkraft od heteroseksualne nerazgovetnosti. Meri Vortli Montagju, Anu Suard, Saru Orn Džuit, Edit Somervil, “Majkl Fild”, i mnoge druge, uključujući škotske nastavnice čija je sudska parnica zbog javne klevete inspirisala dramu Lilijan Helman, Dečiji čas. Federmanova je takođe pisala o temi istopolne ljubavi i istopolnog romantičnog prijateljstva u pesmama i pismima Emili Dikinson; u romanima Henrija Džejmsa, Olivera Vendel Holmsa i Henri Vedsvort Longfeloua; i u proznim radovima u popularnim časopisima ranog dvadesetog veka.
Federmanova je najistaknutija među onim kritičarkama koje pokušavaju da ustanove lezbijsku tradiciju ponovnim tumačenjem spisateljica iz prošlosti za koje se prethodno pretpostavljalo da su heteroseksualne ili “usedelice”. Kao što spisateljica pesama Holi Nir to izražava: “Gospo pesnikinjo velike slave / Pogrešno sam te tumačila / Nikada nisam znala da su Vaše pesme namenjene meni”. Upravo u ovom delu proučavanja lezbijskog javlja se većina kontroverzi, kao i neki od najzanimljivijih radova. Da li je strastvena ljubav Meri Vulstonkraft prema Fani Blad, zabeležena u Meri: književno prozno delo, lezbijska? Da li Henri Džejms secira lezbijski odnos u Bostoncima? Da li je Emili Dikinson uputila mnoge od svojih ljubavnih pesama ženi, a ne muškarcu? Kako je odnos Virdžinije Vulf sa Vitom Sakvil- Vest i Etel Smajt uticao na njenu književnu viziju? Ne samo da neke lezbijske kritičarke sve više imenuju takve žene i odnose “lezbijskim”, već takođe predlažu da kritika ne sme da propusti da uzme u obzir uticaj seksualne i emocionalne orijentacije na književni izraz.
Prilikom ustanovljavanja samosvesne književne tradicije, izvesne spisateljice su postale žižne tačke kako za kritičarke, tako i za lezbijke uopšte, koje afirmišu i veličaju svoj identitet time što “stvari zovu svojim imenom”, ustanovivši osećaj za istorijski kontinuitet i zajedništvo kroz spoznaju da su nepobitno velike žene takođe bile lezbijke. Najistaknutiji među ovim herojima (ili heroinama) jesu žene koje su stvorile prvo samoidentifikovano lezbijsko feminističko društvo u Parizu u ranim godinama dvadesetog veka. Sa Natali Barni u svom središtu, ovaj kružok je obuhvatao tako ugledne spisateljice, poput Kolet, Đune Barns, Radklif Holove, Rene Vivijen, i periferno, Gertrud Stajn. Savremene lezbijke – književne kritičarke, istoričarke, i čitateljke laici – privučene su svom mitskom prisustvu, kao i prisustvu sklonom stvaranju mitova, videći u njima viziju lezbijskog društva i kulture koji su mogli da postoje samo jednom ranije – na originalnom ostrvu Lezbos. Međutim, do sada je više interesovanja bilo posvećeno njihovim životima nego njihovoj umetnosti. Barnsovi portreti dekadentnih, mučenih lezbijski i homoseksualaca u Noćnoj šumi, i budalasti i pohotni u Almanahu dama često se čine mučnima lezbijskim tumačima i kritičarkama. Međutim, perceptivna studija Elejn Mark o francuskim lezbijskim spisateljicama ulazi u trag tradiciji i kako je menjana, modifikovana okolnostima i feminizmom, od Safo Rene Vivijen do amazonki Monik Vitig.
Problemi inherentni tumačenju lezbijske književnosti za stvaranje uzora najočigledniji su kod Holove – najozloglašenija među književnim lezbijkama – čiji je arhetipski Stiven Gordon, nalik na muškarca, uznemiravao čitaoce od objavljivanja Bunara usamljenosti. Iako ga jedna kritičarka hvali kao “standard kojim se sva kasnija slična dela mere”, najsavremenije lezbijske feministkinje bi se, verujem, složile sa oštrom osudom Federmanove da je on “pomogao da se iskali zbunjenost kod mladih ženâ”. Ovakva vanknjiževna debata nije ograničena na lezbijske romane i lezbijske ličnosti; podsetili su me na intenzivno razočarenje koje izražavaju mnoge feministkinje u vezi sa Džordž Eliotovim odstranjivanjem Doroteje Bruk iz Midlmarča. U oba slučaja, krik je isti: Zašto nam ove autorke nisu obezbedile prikladne uzore? Kukova bi mogla da bude u pravu u kritikovanju Holove zbog stvaranja uske i oslabljene slike za lezbijke koje prate, ali moje tumačenje romana (kao i tumačenje Ketrin Stimpson u odličnoj studiji o lezbijskom romanu) uverava me da su kako heroji Holove, tako i njena poruka, prilično složeni. Tražeći kod autorki tradiciju, moramo da prepoznamo da tradicija ne bi uvek mogla da bude srećna. Žene kao Stiven Gordon postoje pored likova poput Moli Bolt u Džungli boje rubina, ali bi lezbijke takođe mogle da preispitaju da li inkarnacija “politički korektne” ali neuhvatljive i utopijske mitologije obezbeđuje naš primeren uzor.
Što se tiče Holove, mnogim čitateljkama i kritičarkama Stajnova je jako antipatična, a citiraju njenu reakcionarnu i antifeminističku politiku i njeno igranje uloge odnosa sa Alisom B. Toklas. Međutim, druge kritičarke, pažljivo analizirajući prave reči Stajnove, ustanovljavaju da, ubedljivo sa mojim tumačenjem, nije imala lezbijsku i feminističku perspektivu, preispitujući pretpostavke o kodiranju i muškom igranju uloga. Sintija Sekor, koja razvija uzbudljivo lezbijsko feminističko tumačenje Stajnove, argumentuje da njen roman Ida pokušava da otkrije šta to znači biti ženska osoba, i da je autorka profitirala od njenog položaja na granicama patrijarhalnog društva: “Sopstveno iskustvo Stajnove kao lezbijke pruža joj kritičko rastojanje koje oblikuje njeno poimanje bitke da budemo ono što jesmo. Njen sopstveni identitet se ne uobličava dok ona ulazi u odnos sa muškarcem.” Slično, Elizabet Fajfer ističe da ju je situacija sa Stajnovom ohrabrila da eksperimentiše parodijom, teatralnošću, igranjem uloga, i “raznolikošću mogućih načina da se sagleda homoseksualna ljubav i njen predmet ljubavi.” Didri Vanderlinde nalazi u Tri života “jedan od najranijih pokušaja da se iznađe novi jezik na kome bi se reklo, ‘ja, žena koja voli žene, postojim.'” Ketrin Stimpson ističe upotrebu muških zamenica i konvencionalnog jezika kod Stajnove, ali uprkos tome što bi mogao da bude njen kompromis, Stimpsonova oseća da žensko vezivanje kod Stajnove njoj pribavlja privatno rešenje za rascep uma i tela žene.
Zajedno sa Stajnovom, najviše pažnje savremenih kritičarki privukla je identifikacija žene kod Dikinsonove, i proizvela je znatno kontroverzu između lezbijskih i ostalih feminističkih kritičarki. Federmanova insistira da se ljubav Dikinsonove prema ženama mora smatrati homoseksualnom, a kritičarke moraju uzeti u obzir njenu seksualnost (ili naklonost). Kao većina kritičarki koje prihvataju ovu lezbijsku identifikaciju Dikinsonove, ona ukazuje na Suzan Gilbert Dikinson kao Emilinu prvobitnu romantičnu i seksualnu strast. Kako Federmanova, tako i Bernikova prema tome dokazuju da je “muza” Dikinsonove bila ponekada ženski lik, kao i muški. Nešto od ovog rada može se opravdano kritikovati zbog suviše bliskog identifikovanja književnosti sa životom, menjanjem naše svesti o tome šta je moguće – naime, da je poezija Dikinsonove bila inspirisana njenom ljubavlju prema ženi – mi takođe možemo da transformišemo našu reakciju na poeziju. Pola Benet smelo predlaže da je upotreba Dikinsovine sredine hleba, dragog kamenja, kamenčića i sličnih predmeta bio pokušaj da se stvori “klitoralno slikovito izlaganje.” U kontroverznom radu na datu temu, Nejdin Bišop energično dokazuje da bračne pesme pesnikinje moraju da se ponovo pročitaju u svetlu toga šta ona smatra da je bilo izvršeni seksualni odnos Dikinsonove sa njenom snajom.
Zasnivanje lezbijske književne tradicije, “kanon”, kao što na to moja opširna diskusija ukazuje, bio je primarni zadatak kritičarki koje pišu iz lezbijske feminističke perspektive. Ali to nije jedini fokus koji treba da se pojavi. Na primer, lezbijske kritičarke, poput lezbijskih kritičarki sedamdesetih godina dvadesetog veka, počele su da analiziraju slike, stereotipe i mitsko prisustvo lezbijki u književnom proznom delu koje su napisale lezbijke ili je napisano o lezbijkama. Berta Haris, značajna spisateljica romana kao i provokativna kritičarka koja se probija u neistraženu oblast, smatra lezbijke kao prototipove čudovišta i “suštinom svega što je žensko; i žena koja se razbesnela …. lezbijka je …. ono što je bilo neizrecivo o ženama”. Harisova nudi ovu monstruoznu lezbijku kao ženski arhetip koji ruši tradicionalna shvatanja ženske pokornosti, pasivnosti i vrline. Njena slika lezbijke koja se bespoštedno bori ironično je slična onoj od Elen Mers, iako pre iz lezbijskog nego heteroseksualnog gledišta. Ali sama činjenica da Mersova predstavlja lezbijku kao čudovište u uvredljivom kontekstu, a Harisova u slavljeničkom navodi da postoji važna dijalektika između toga kako lezbijka sama sebe artikuliše i kako je drugi artikulišu i opredmećuju. Naročito popularna kultura izlaže svrhu koja opredmećuje sliku lezbijke kao čudovišta, kao što je lezbijska vampirica koju je prvu stvorio Džozef Šeridan LeFanu 1871. godine u priči o duhovima, “Karmila”, i kao što je ponovo oživela ranih sedamdesetih u filmovima B kategorije kao simbolični napad na borbu žena za sopstveni identitet. Drugi kritičari su takođe analizirali negativno simbolično pojavljivanje lezbijke u književnosti. En Alen Šokli, dajući kritički prikaz o crnim lezbijskim likovima u američkom književnom proznom delu, primećuje da “u okviru ovih delâ postoji skrivena tendencija odbojnosti, strepnje, suptilnosti, osenčenosti, i u nekim trenucima, neznanja koja biraju homofobične stereotipe”. Homofobični stereotipi su takođe ono što Džudit Mekdenijel i Morin Brejdi pronalaze u izobilju u novijim komercijalnim književnim proznim delima (kao što su: Udarac svojte, More promena, Poneke to rade i Kako spasiti svoj sopstveni život) koje pišu otvoreno feministički spisateljice romana. Iako se pojedinci ne bi složili sa oštrom kritikom Mekdenijelove i Brejdijeve o specifičnim romanima, njihov obuhvatan argument je neokrnjen. Savremeno feminističko prozno delo, ovekovečavanjem stereotipnih likova i tema (poput teme kazne koja je tako draga predfeminističkoj lezbijskoj književnosti) ,,služi da onesposobi lezbijsko”. Lezbijske kao i heteroseksualne spisateljice predstavljaju lezbijke kao Drugu, kao što je Džulija Penelopi Stenli otkrila u predfeminističkom književnom proznom delu: “lik lezbijke stvara za sebe mitologiju tame, jedan svet u kome se ona kreće kroz snove i senke”. Lezbijske kritičarke bi mogle da požele da izbegnu ovu analizu lezbijskog kao Drugog, zato što više ne želimo da se zadržavamo na kulturnom nasilju koji se sprovodi protiv nas. A ipak, ova oblast mora da se istraži dok ne lišimo ove stereotipe njihovog inhibirajućeg i dehumanizovanog prisustva u našoj popularnoj kulturi i društvenoj mitologiji.
Lezbijske kritičarke su se takođe zadubile u oblast stilistike i književne teorije. Ako smo bile ućutkivane vekovima i govorimo jezikom ugnjetača, onda oslobođenje za lezbijke mora početi sa jezikom. Neke autorke su možda pomirile svoju unutrašnju recenziju sa svojim govorom time što pišu šifrovano, ali mnoge kritičarke smatraju da moderne lezbijske spisateljice, zato što su otuđene od patrijarhata, eksperimentišu svojim književnim stilom i formom. Razmatrajući tako različite spisateljice, poput Virdžinije Vulf, Gertrude Stajn, Kejt Milet i Ilejn Dajkvumen, Džulija Penelopi Stenli i Suzan Vulf tvrde da “se feministička estetika, pojavljujući se evolucijom žena, zasniva na ženskoj svesti i neumoljivom jeziku procesa i promene”. U ovom članku, autorke ne nazivaju svoju feminističku estetiku lezbijskom feminističkom estetikom, iako su sve autorke o kojima raspravljaju, u stvari, lezbijke. Suzan Vulf se kasnije usprotivila ovoj činjenici: “Mali broj žena koje nastavljaju da se identifikuju sa muškarcima mogu da rizikuju mušku osudu “ženskog stila”, a mali broj je bežao od muške perspektive dovoljno dugo da bi ga se latio”. Kroz primere od Kejt Milet, Džil Džonston i Monik Vitig, ona ilustruje svoju tvrdnju da lezbijsku književnost karakteriše korišćenje trajnog prezenta, nekonvencionalne gramatike i neologizama; i da ukida granice između umetnosti i sveta, između događaja i naše percepcije istih, i između prošlosti, sadašnjosti i sveta snova. To je, kao što čak pristalice ove teorije priznaju, veoma sporno da su sve lezbijske spisateljice modernistkinje, ili da su sve modernistkinje lezbijke. Da je Virdžinija Vulf pisala u nelinearnom, stilu toka svesti, zato što je bila lezbijka (ili “identifikovana sa ženama”) kako se može objasniti Doroti Ričardson, čije je Hodočašće, uprkos jednoj lezbijskoj vezi, prevashodno heteroseksualno? Ako se i Vulfova i Ričardsonova mogu nazvati “feminističkim” stilistkinjama, onda kako se može objasniti nelinearno eksperimentisanje Džejms Džojsa ili Alan Rob-Grijea, na primer? Praznine koje postoje u ovoj teoriji ne bi, međutim, trebalo da umanje veoma sugestivno preklapanje eksperimentalnih i lezbijskih pisaca. Niti bi trebalo da ignorišemo jasne dokaze da mnoge savremene, samosvesne spisateljice lezbijke (kao što su: Vitigova, Džonstonova, Berta Haris i Džun Arnold) biraju eksperimentalni stil kao i sadržaj.
Ovaj razvoj samosvesne lezbijske književnosti i književne teorije skorijih godina naveo je jedan broj kritičarki da istražuju objedinjene teme i vrednosti savremene književnosti. Takav pokušaj učinila je i Eli Balkin, koja iznalazi različite izvore savremene lezbijske poezije, analizira “domete lezbijskih glasova” i savetuje feminističke profesorke kako da predaju lezbijsku poeziju. Pitajući se zašto je toliko puno savremene feminističke poezije istovremeno i lezbijsko, Meri Karaters primećuje da “lezbijska ljubav koja se slavi u savremenoj ženskoj poeziji zahteva afirmaciju vrednosti ženskog, ženskih tela, ženske seksualnosti – na jeziku žena”. Džejn Gurko i Seli Gerhart porede savremenu lezbijsku i homoseksualnu mušku književnost, pokušavajući da raspoznaju do kog stepena jedna ili druga preobražavaju heteroseksualnu ideologiju. One tvrde da, za razliku od homoseksualne muške književnosti, lezbijska književnost “zaista izražava jedan revolucionarni model seksualnosti, koji u svojoj strukturi, svom sadržaju i svojoj praksi prkosi fundamentalnim nasilnim prisvajanjima patrijarhalne kulture”. Postoji opasnost u ovom pokušaju da se ustanovi karakteristična lezbijska vizija ili književni vrednosni sistem, neki koji je dobro ilustrovan ovim člankom. U pokušaju da ovo kažemo jeste ono što definiše lezbijsku književnost, lako padamo u iskušenje da selektivno tumačimo, izostavljajući ono što je strano našim teorijama. Najveći deo savremene lezbijske književnosti zaista obuhvata retoriku nenasilja, ali ovo nije univerzalno istinito, na primer, Ples anđela M. F. Beala je lezbijski nesentimentalni detektivski roman, a Lezbijsko telo Monik Vitig je nadahnuto nasilnom erotikom koja nije ništa manje intenzivno patrijarhalna. Nasilje, igranje uloga, otuđenje, nesreća, samoubistvo i samoprezir, da pomenemo samo nekoliko “tabu” tema, sve postoje u okviru lezbijske kulture, a korisna kritika će morati da efikasno analizira ove kao lezbijske teme i stvari, bez obzira na ideološko čistote.
Lezbijska feministička kritika suočava se sa izvesnim stvarima na koje se mora obratiti pažnja kako ona raste prema u snazi i jasnoći. Među ovim stvarima je i činjenica da ovom kritikom dominira politika lezbijskog separatizma. Ovo je egzemplifikovano sledećom izjavom iz Zlokobne mudrosti, časopisa koji razvija doslednu i jasno izraženu separatističku politiku:
“Lezbijska svest” je zbilja samo tačka gledišta, pogled sa međe. I, na neki način svaki put kada žena opiše krug oko svoje psihe, govoreći “ovo je moja sopstvena soba” i onda piše iznutra iz te “sobe”, ona nastanjuje lezbijsku svest.
Vrednost separatizma, koji je, verujem, uvek obezbeđivao najuzbudljivije teorijske razvoje u lezbijskoj ideologiji, jeste upravo ova marginalnost: lezbijska egzistencija “na periferiji patrijarhata”. Separatizam obezbeđuje kritiku, kao što je to činio za lezbijsku politiku, najmodernija i radikalna energija koja nas nagoni da se krećemo unapred pre nego unazad bilo zbog straha ili samozadovoljstva. One kritičarke koje podržavaju svesno odabranu poziciju na međama (a ne onu koje nameće neprijateljski raspoloženo društvo) pomažu da se održi lezbijska i feministička kritika kao radikalna i provokativna, sprečavajući obe da postanu druga ruka ustanovljene istine. Istovremeno, bitno je da separatistička kritika sama ne postane ortodoksna, a time i repetitivna, isprazna i otporna na promene. Lezbijska kritika, kao što Kolodnjijeva obrazlaže feminističku kritiku, ima više da zadobije opiranjem dogmama nego monoteizmu. Razumljivo, one kritičarke i akademske proučavateljke, voljne da se identifikuju javno kao lezbijke, takođe su naginjale da održe radikalnu politiku marginalnosti. Izlaganje sebe kao lezbijke javnom kritičkom pogledu može, u stvari, da iziskuje marginalnost kroz uskraćivanje stalnog akademskog mesta ili gubitka posla, i one lezbijke koje su voljne da rizikuju da trpe ove posledice obično imaju politički položaj koji opravdava njihov rizik. Međutim, meni se čini kao imperativ da lezbijska kritika razvije raznovrsnost u teoriji i pristupu. Ma koliko da mogu lezbijke, čak i više nego heteroseksualne feministkinje, da nemaju poverenja u sisteme razmišljanja koje su razvile i povezale sa muškarcima i muškim vrednostima, mi bismo mogle, zapravo, da obogatimo svoj rad kroz pronicljivost marksističke, strukturalističke, semiotičke ili čak psihoanalitičke kritike. Možda je “muški” sistem razmišljanja nekompatibilan sa lezbijskom književnom vizijom, ali nećemo to znati dok ne pokušamo da integrišemo ove ideje u naš rad.
Slično tome, lezbijska kritika i kulturna teorija uopšte može samo da bude na dobitku razvijanjem veće specifičnosti, istorijski i kulturno. Naginjale smo da pišemo i delamo kao da je lezbijsko iskustvo – koje se opaža kao takvo, savremenih feministkinja belkinja koje pripadaju srednjoj klasi – univerzalno i nepromenljivo. Iako većina lezbijki zna da ovo nije slučaj, mi suviše često zaboravljamo da primenimo rigorozne istorijske i međukulturne alate na našeg akademskog učenjaštva. Veći deo ove aistoričnosti dešava se kod promena definicija lezbijske ljubavi od jedne ere i jedne kulture do druge. Jednostavno konstatovati da je Vulstonkraftova “bila” lezbijka zato što ju je strasno volela Fani Blad, ili da je Suzan B. Entoni bila lezbijka zato što je pisala ljubavna pisma Ani Dikinson, bez pričanja o istorijskim okolnostima, mogli bi da služe da iskrive i izmeste stvarno značenje života ovih žena (kao što iskrivljuje da uskrati njihovu ljubav prema ženama). Postoje takođe značajne razlike između institucije berdaša (usvajanje od strane jednog pola uloge suprotnog pola) u domorodačkim američkim plemenima; lezbijske aktivnosti u nedostatku boljeg koje su se tolerisale u Francuskoj (kao u romanima Klodin od Kolet); idilične romantične veze (kao one poznatih dama iz Langolena); i savremena samosvesna lezbijska ljubav. Ja zaista verujem da postoji zajednička struktura – neka lezbijska “suština” – koja bi se mogla nalaziti u svim ovim specifičnim istorijskim postojanjima, kao što možemo govoriti o rasprostranjenoj, možda univerzalnoj strukturi braka ili porodice. Međutim, u svakom od ovih slučajeva – lezbijske ljubavi, braka, porodice – brižljiva pažnja na istoriju nas uči da su razlike isto značajne kao i sličnosti i vitalne informacije o preživljavanju ženâ mogle bi da se nađu u različitim načinima na koje su žene reagovale na svoju istorijsku situaciju. Ova tendencija ka simplističkom univerzalizmu propraćena je onim što ja vidim kao opasan razvoj biološkog determinizma i radoznalog ponovnog oživljavanja feminističkog poimanja ženske (sada lezbijske) moralne superiornosti iz devetnaestog veka – da su žene jedinstveno brižne i superiorne nad inherentno nasilnim muškarcima. Iako je to samo prigušeni ton u nekoj kritici i književnosti, bilo kakav takav sociobiološki impuls bi trebalo preispitati svaki put kada se pojavi.
Lišavanje značajnih razlika između ženâ dovodi se u pitanje, naročito u vezi sa problemima rasizma. Balkinova je postavila pitanje o rasizmu belačke lezbijske feminističke teorije. Ona je napisala:
Ukoliko mogu da sastavim – ili mislim da neko drugi može da sastavi – neki suvisli rad feminističke kritike ili teorije čija osnova je misao i pisanje belih žena / belih lezbijki i očekujem da se analiza rasizma dodirne ili se njome bavi kasnije kao korisnim dodatkom, to je mera stepena do koga učestvujem u toj privilegiji belih.
Implicitno u kritici Balkinove kao i kod drugih antirasističkih spisateljica jeste uverenje da bi lezbijke, zbog svog iskustva obeleženosti i isključivanja iz feminističkog glavnog toka, trebalo da budu posebno osetljive na dinamiku između toga da je neko ugnjetavan ili ugnjetava nekoga. Na lezbijke belkinje koje zanima da iskorene rasizam u kritici i teoriji u velikoj meri su uticali radovi nekoliko lezbijskih feminističkih književnih kritičarki crnkinja, kao što su Glorija T. Hal, Barbara Smit i Lorejn Betel62. Takva zabrinutost nije još prisutna u pogledu problema klasne pripadnosti, iako su istorijsku asocijaciju lezbijske ljubavi na vrednosti više klase često koristile političke grupe i vlade levičarskog bloka da bi uskratile zakonitost pravima i potrebama homoseksualaca. Lezbijske kritičarke koje proučavaju kružok Barni, na primer, mogle bi da analiziraju istorijske veze između lezbijske ljubavi i klasnog statusa. Lezbijske kritičarke bi mogle takođe da razviju poređenja između književnosti različitih nacionalnosti, zato što je lezbijski kanon međunacionalni usled neophodnosti. Jedva da smo istražile razlike između američke, britanske, francuske i nemačke lezbijske književnosti (iako Prevazilaženje ljubavi muškaraca pravi neke distinkcije), a kamoli književnost koja nije zapadne provenijencije. Malobrojnost lezbijskih akademskih učenjakinja, koje su obučene za ove književnosti, do sada je sprečavala razvoj istinski međunarodnog lezbijskog književnog kanona.
Kako lezbijska kritika sazreva, mogle bismo da očekujemo razvoj savremene i prisilne političke i praktične zainteresovanosti. U sadašnjem trenutku, na primer, lezbijke još uvek definišu i otkrivaju tekst. Sigurno da nismo toliko puno isključene kao što smo bile ranih sedamdesetih kada su jedini lezbijski romani u prodaji bili Bunar usamljenosti, Džungla boje rubina i Strpljenje i Sara Izabele Miler. Međutim, još uvek je teško naći tekstove objavljene pre 1970. godine, a čak je i Bunar usamljenosti naizmenično dostupan prema ćefu izdavača. Osim toga, prenos prava izdavačke kuće Diana Pres i očigledno zatvaranje Ćerki (dve od najaktivnijih lezbijskih izdavačkih kući) čini nedostupnim mnoga glavna dela, moguće zauvek. Kako uspon homoseksualne književnosti opada, profesorke književnosti naići će na to da je veoma teško da iskopaju tekstove koji se mogu predavati. Akademske proučavateljke imaju odličnu Arno Press seriju, Homoseksualnost: Lezbijke i homoseksualni muškarci u društvu, istoriji i književnosti, ali kao što to monumentalni akademski učenjački rad Federmanove otkriva, postoji mnogo više lezbijske književnosti nego što je to bilo ko pretpostavljao. Ova književnost treba da se iskopa, analizira, objasni, možda prevede i učini dotupnom čitateljkama.
Kao lezbijske kritičarke, mi takođe moramo da obratimo pažnju na isključivanje lezbijske književnosti ne samo iz tradicionalnog, već takođe i iz feminističkog kanona. Malo je lezbijske književnosti integrisano u glavne tokove feminističkih tekstova, kao što je potvrđeno onim što se kritikovalo, sakupilo i predavalo. Stvar je za ozbiljnu zabrinutost da je lezbijska književnost izostavljena iz antologija ili obuhvaćena samo količinom sitnih tokena, ili da kritički radovi i paneli Udruženja za savremene jezike i dalje isključuju lezbijsku ljubav. Moglo bi da bude moguće do sada za heteroseksualnu feministkinju da tvrdi da ne poznaje lezbijsku književnost; međutim, kritičarka lezbijka bi trebalo da onemogući da ta tvrdnja dalje opstaje. Lezbijska ljubav se i dalje posmatra kao minorna i unekoliko nelagodnom varijacijom u okviru ženskog životnog ciklusa, kada se uopšte i pominje. Kao što moramo da integrišemo lezbijski materijal i perspektive u tradicionalne i feminističke kanone, mi bismo isto mogle da primenimo lezbijsku teoriju na tradicionalnu književnost. Feministkinje nisu samo istakle seksizam u mnogim kanoničkim radovima, već su takođe obezbedile kreativna i uticajna ponovna tumačenja ovih radova; slično tome, lezbijke bi mogle da doprinesu ponovnom tumačenju klasika. Na primer, Bostonci, očigledan tekst, često je ponovno tumačen iz lezbijske perspektive, i mogle bismo da ponovo interpretiramo antifeminizam D.H. Lorensa ili kompromisni feminizam Doris Lesing (naročito u Zlatnoj svesci) povezujući ove stavove sa onim strahom ili nelagodom u vezi sa lezbijskom ljubavlju. Drugi tekstovi ili odabiri tekstova – kao što je “Pijaca goblina” Rosetijeve ili veza između Lusi Snou i Ginevre Fenšo u Vilet – mogli bi da otkriju podtekst koji bi se nazvao lezbijskim. Kao što mali broj tekstova izmakne feminističkoj reviziji, mali broj bi mogao da izbegne lezbijski preobražaj.
Ova poslednja tačka – da postoji način na koji bismo mogle da “ponovo razmotrimo” književnost kao lezbijke – dovodi me i do mog zaključka. U kratkom periodu od nekoliko godina, kritičarke su počele da demonstriraju postojanje jasne lezbijske estetike, kao što su feministkinje skicirale elemente ženske estetike. Izvesne komponente ove estetike ili kritičke perspektive su jasne:
Možda je lezbijska feministička kritika [ili, dodala bih, književnost] politička ili tematska perspektiva, vrsta mašte koja može da vidi mimo barijera heteroseksualnosti, stereotipa rodnih uloga, obrazaca jezika i kulture koji bi mogli da budu represivni ženskoj seksualnosti i izražavanju.
Umetnica lezbijka bi vrlo verovatno sebe različito izrazila u pogledu seksualnosti, tela i veza. Ali, da li postoje druge – manje očigledne – objedinjujuće teme, ideje i pesničke slike koje bi mogle da definišu lezbijski tekst ili podtekst? Na primer, kako lezbijski osećaj statusa odmetnice utiče na njenu književnu viziju? Da li bi moglo lezbijsko pisanje, zbog lezbijske pozicije o međama, da se okarakteriše određenim osećanjem slobode i fleksibilnosti, ili, pre slikama nasilno nametnutim barijerama, zatvorenošću? Ili da li, u stvari, postoji dijalektika između slobode i zatvaranja jedinstvena lezbijskom pisanju? Da li lezbijke imaju posebnu percepciju patnje i obeleženosti, u toj meri u kojoj prefeministička književnost to izgleda da nagoveštava? I šta je sa “muzom”, ženskim simbolom književne kreativnosti: da li žene autorke stvaraju lezbijsku vezu sa svojom muzom kao što to Mej Sarton tvrdi? Ukoliko je to tako, da li te spisateljice koje biraju žensku muzu iskuse slobodu od inhibicije zbog te činjenice? Da li postoji nedostatak kreativne napetosti u takvoj figurativnoj istopolnoj vezi?
Osećam se na čvrstom tlu kada tvrdim da postoje određene teme i predmeti koji definišu lezbijsku kulturu, i da počinjemo da definišemo lezbijski simbolizam. Lezbijska književnost bi mogla da predstavlja objedinjenu tradiciju tematske zainteresovanosti kao što je neuzvraćena čežnja, čežnja skoro kosmičke celokupnosti zato što se predmet ljubavi ne poriče okolnošću ili slučajnošću već neophodnošću. Napetost između romantične ljubavi i genitalne seksualnosti zauzima određeni oblik u odnosima žene sa ženom, što se često artikuliše kroz sanjarenje o razlici između čistoće i nečistoće (što je kulminiralo studijom Kolet o dopunskoj seksualnosti, Čisto i nečisto). Lezbijska književnost približava se temi razvoja ili potrage na način drugačiji od načina muškaraca ili heteroseksualnih žena. Lezbijska književnost, kao lezbijska kultura generalno, naročito je fleksibilna u vezi sa stvarima pola ili identifikacije uloge; čak i Bunar usamljenosti nagoveštava tragediju ili stroge rodne uloge. Zbog ove fleksibilnosti, lezbijske umetnice i spisateljice oduvek su bile fascinirane kostimiranjem, zato što je odeća spoljna manifestacija rodnih uloga koje lezbijke često odbacuju. Dok smo tumačili i ponovo tumačili književnost iz lezbijske perspektive, uverena sam da ćemo nastaviti da širimo naše shvatanje lezbijske književne tradicije i lezbijske estetike.
Ovaj esej je sugerisao snagu lezbijske kritike i njene vrednosti svim feministkinjama u podizanju svesti o ušančenom heteroseksizmu u postojećim tekstovima, pojašnjavajući lezbijske tradicije u književnosti kroz naučno proučavanje i ponovnu interpretaciju, ističući prepreke koje su se isprečile slobodnom lezbijskom izražavanju, razjašnjavajući periodične teme i vrednosti lezbijske književnosti i osvetljujući dehumanizujuće stereotipe lezbijki u našoj kulturi. Mnogi od problema koji se suočavaju sa lezbijskom kritikom – odbacivanje dogme, proširivanje kanona, stvaranje nerasističke i neklasične kritičke vizije, preobražavajući naša tumačenja tradicionalnih tekstova, i istražujući nove metodologije – jesu interesi svih feminističkih kritičarki. Zato što se feminizam bavi uklanjanjem ograničenja i prepreka u načinu ženske mašte, a lezbijska kritika pomaže da se prošire naša poimanja onoga što je moguće za žene, onda bi sve žene porasle usvajajući za sebe lezbijsku viziju. Grupe lišene prava morale su da usvoje duplu viziju za opstanak; jedan od političkih preobražaja skorašnjih decenija bilo je shvatanje da bi grupe koje poseduju prava – muškarci, belci, heteroseksualci, pripadnici srednje klase – mogle da učine dobro tako što bi usvojile tu duplu viziju radi opstanka svih nas. Lezbijska književna kritika jednostavno ponovno konstatuje ono što feministkinje već znaju, da jedna grupa ne može sebe nazvati “čovečanstvom” ili čak “ženom”: “Mi ne pokušavamo da postanemo deo starog poretka koji se pogrešno nazivao “univerzalnim” a koji nas je učinio tabuom; mi preobražavamo značenje “univerzalnosti”. Da li će lezbijska kritika preživeti zavisi kako od spoljne društvene klime, tako i od kreativnosti i veštine samih praktičarki iste. Ako politički napadi na homoseksualna prava i slobode porastu; ukoliko takozvana moralna većina dobije svoju bitku u eliminisanju homoseksualnih nastavnika i tekstova iz školâ (bilo bi nepromišljeno da verujemo da će od toga izuzeti univerzitete); i ukoliko visoko školstvo, uključujući feminističke predavačice i akademske istraživačice, ne uspeju da podrže lezbijske akademske proučavateljke, da iskorene heteroseksističke vrednosti i pretpostavke, i ako ne uključe shvatanja lezbijskog učenjaštva u glavni tok, onda će sadašnja lezbijska kritika verovatno doživeti istu sudbinu kao što su Dženet Fosterine Seksualno alternativne žene pedesetih godina. Bilo da smo lezbijke ili heteroseksualke, sve ćemo ispaštati usled tog gubitka.

1981.

Beleška:

Pređašnja verzija ovog rada predstavljena je na prvoj godišnjoj konferenciji Nacionalnog udruženja za ženske studije, u maju 1979. godine u Lorensu, u Kanzasu.

Podijeli

Komentari su suspendovani.