valter, daleko u nama

očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba u
prostoru tvog tela tog
prostora u prostoru ne bi
bilo praznine neurona
žilica volje

a imenjive su opet samo
činjenice: čelo kojim
pritiskaš prozor i pčele
početak maja ta
maramica omotana znojavom
šakom i valter dok iznova
otima voz vreme do
narednog bloka reklama

ti si tu gotovo
neshvatljiva i tamna kao
miljacka samo mirišeš
postupaš i počinješ
paralelna replici na
nemačkom umesto duše
izgovarajući reči koje mi
malo znače: markale
drang nach osten genocid
reči jarkih boja koje
te otvaraju jer značiš
bar koliko i tovar dizelgoriva
koliko i potištenost
tragovi rata ostajući ipak
i činjenica osvetljena
zujanjem zraka pčelama početkom
maja u šaci stežući sve
vlažniju maramicu ostajući
ipak tu unutra u stanu

napolju je luger polena
konstantno uperen u
tvoje lice

merkator, po Kocbeku

nekada snažni crveni
junci klate se polako u
mraku hladnjače jer mašina
skreće udesno i pređena
deonica se gubi iz
retrovizora poput izgovorene
rečenice

nastavak puta je bešuman
njiše se u pospanoj
percepciji kamiondžije dok
kapljice dizela ili tek
sipano motorno ulje po
njemu ostavljaju taman
svetlucavi trag

a kada točkovi nenadano
zamaknu za rampu za
magacin lokalnog megamarketa
učini ti se da i pomisao
na sudbinu tih smrznutih
polutki iz tebe polako
nestane

ali malo posle ugledaš
crvene junce kako se u
nečijoj najlon kesi polako klate
ulicom i shvatiš
u ovoj mirnoj zemlji nema
prolaznosti

nekako to počne, zgusne se, poput mržnje. opadne list; lift se spusti u prizemlje i tramvaj sigurno zatrese kapljice, samo se to ne vidi. previše se trudim da održim pažnju, semafor sam, premeštam dostupne boje, sa noge na nogu, nasilno ukipljen, nevešt, prividno ispražnjen od emocija. tada ćutim. pomažem oku da pokrene okamenjenu amorfnost asfalta, izmenjam svet po padežima, spustim se njegovom ulicom, osetim: strmina. iz radionice zareži fin, gipsani prah. vučjak je tu, za prvom ogradom, oblizne se, sasvim jasno izdefiniše granicu puta, svojim pokretom, tu ravan sa koje se voda tek skoro povukla. tu su svi ti uglovi, promene koje nas usložnjavaju do natrulosti. sve to iznova pulsira, ima klitoris, dodiruje se pod zemljom, beličastim korenovima. i ja sam to, pod kapuljačom, palim cigaretu šibicom, mislim na slovo T i zapisujem ga. ipak, mrtav sam, ovijen o tu tvrdu površinu; imam stavove koji mi sve brže gutaju snagu, guraju me niz datu strminu. a dole vri saobraćaj, bakterije se množe u mom znoju, mladić jauče ležeći pred pogledima, izručen u njih, napukle kičme. pomislim, želja sam, i poput goluba tupo kljucam o stvari, neuništiv, šireći zarazu. a spolja, usta govore, ruke se naizmenično opuste pa zatalasaju, šake pune i prazne, sve polako preuzima odgovornost. čuju se kapi i tamne mrlje vlage u probijanju kroz zidove jezika i čula. ustajem bos, jutarnja erekcija, zadah, pužoliki način na koji se grči želudac. sekutići grizu donju usnu, pomalja se očnjak, stopalo nazuva papuče, šaka otvara vrata, koža se ježi u dodiru sa hladnoćom, telo spušta niz stepenište. život je odvratan, i mek, i nema kraj i upravo je to ono što iz osnova menja sve.

isekli smo grm divljeg
šipka gledajući tenis i
filmove čaka norisa postajući
sve više udaljeni čudni brat je
sedeo na balkonu izbegavajući
rečenice veran jedino mravima
koji su ga potišteno udisali uvek
uporni uvek u kolonama tajno ga
nazivajući bogom onda su trešnje
kupljene na pijaci potpuno
strulile dani postali drugačiji sparni
tek svetlost koja proviruje iz
kupatila brat je do tada već
bio nestao a za njim i mravi disanje
filmovi čaka norisa nebo
presvučeno u modro
plavi džins bez oblaka jer brat
je tih dana jednostavno
nestao nazivajući boga zametkom
žaba rovcem zgaženom
pticom i prekasno sam sebi
dopustio da se to tek metalni
šahtovi postavljeni duž
ulice zimi nikada ne lede
prekasno sam pomislio: možda
su tu sprani toplina i
ljubav ona neodređena bliskost

gubec čita lipama
okupljenim u dvorištu
matej 27;29 stradanje
hristovo

iz snage njegovog tela ritmično
izrastaju reči bradavice
iznad levog oka granaju se
brkovi pruža patrljak nekog
prsta izgubljenog u buni kao tvrd
i zaobljen komad mesa koji
pridržava stranice

i reči se zaista prelamaju o taj
rustičan zimski prizor kao
o staklo lako kao vrela
ražana pogača njegovog daha zaslepljujući
mirišući na kuke i groblja koje
još treba preći da bi se
progovorilo jezikom lipa

gubec čita o gradovima
koji kipte o judeji i bedi zadružnih
zgrada tamnih od vlage od
upornih zalazaka spominjući
trafostanice marksa i pravdu
koja puca pri svakom jačem
mrazu znajući da tek lipe
olistaju s proleća jedine
ponovo jedine iste i gubec
brusi svoj govor upućen
njima trošeći tajne bunkere
razloga retoriku podzemnih
skloništa apostrofirajući
bogove čelika armaturu i humus
razlaganje herbicida sve vreme ipak
svestan poraza i stalno misleći
na mahovinu na udove i uskršnje
blato na miris svog već usijanog mesa

običan datum, uvek kao prolaznost, udahnut prostor, sa ovog mesta, kojeg nema, iako uveliko postojim. jasno je samo obraćanje, intencija kojom sve postaje vidno. potom se smrkava i pljusak praćen snažnim vetrom slije se niz redove. red po red biva odronjen, zdruzgan u dolinu, u blato, dobivši ubrzo potom i meku, crnu pokoricu. sutra nas ponekad otvrdne, ponekad ponese, otvori jutra koja zablistaju čudnom egalitarnošću. sve sam, i podzemlje i koža i srčika mladih voćaka. ista je patnja, isti sistem truležne vlage. želim da izađem iz sobe i obesim se na tom nepoznatom mestu, da promenim svet. pluća su mi ove dve pokisle ptice. dodirujemo se kljunovima. vazduh je težak od boje koju pušta sintetika oblaka. sedim u tom šinjelu kapi među grubim, prestarelim komadima nameštaja, na memljivom kauču, pod goblenima punim netaknutih, idiličnih predela i odmotavam ove redove. kiša postepeno slabi. vidokrug formira uže, polako se bliži, razvedrava po ivicama. prinosim bivanje vratu i pred vama sam, sada, sasvim otvoreno sam.

podižem martinove kaljače
košulje kapu

razlike između težine i
mase

opipavam milimetar po
milimetar ideologije

pentagrame ili
obrvu dvoglavog orla

u blatu negativa
iščitavam prisustva

u svakodnevici
okružen njegovim predmetima
njušim vazduh kao
kruso

sećanje je kratka bolnička
poseta koja ne menja ništa
navika
jutarnja mera meda

Bojan Vasić je rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Apsolvent je srpskog
jezika i književnosti. Objavljivao je u časopisima Povelja, Zarez i Ulaznica. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Objavio je zbirke pesama Srča (nagrada Matićev šal, Čačak, 2009) i Tomato (Beograd, 2011). Uređuje studentski književni časopis Znak.

Podijeli.

Komentari su suspendovani.