Bojan Krivokapić: Violeta i mornari na polici
Krug penzionera
U omalenom mestu na Côte d’Azur, Gregor ima svoj omiljeni kafić na koji je naleteo odmah, prvog ili drugog dana. Taj se kafić zove Le Cercle des Travailleurs, što znači Krug radnika, ili skraćeno samo Le Cercle, što posve je simptomatično, ili samo umišlja.
Le Cercle des Travailleurs osnovan je 1878. godine i u njemu su se “radnici okupljali, po dolasku ili pred odlazak, i tu diskutovali”, tako piše. Danas se tu okupljaju uglavnom penzioneri koji skoro svi, svi, nasmejani su i razdragani, što njemu nikako nije jasno, otkud tolika razdraganost pod stare dane.
Jer tamo, u onoj otužnoj zemlji odakle dolazi, starost je depresivna, troma i teška, a penzioneri skoro svi, svi, izgladneli su. Oni u gradovima, u topla ili prohladna predvečerja, dok se polako smrkava, izlaze iz svojih stanova, spuštaju se liftom ili stepeništem, polako i tiho, i onda mile do obližnjih kontejnera. Prave se da su izašli u šetnju, glume, pognutih glava, spuštenog pogleda, jer bilo bi sramota da ih neko vidi, da ih prepozna, jer siromaštvo je velika sramota, ako si siromašan, to znači da si gubitnik. A oni nisu gubitnici, o ne, pa oni su ceo život radili, neki su čak rmbačili, oni su punili penzione fondove koji su kasnije pokradeni, ti fondovi više ne postoje, u toj otužnoj zemlji živi se simulakrum, laž se živi, jer kad bi se poverovalo u istinu, u stvarnost, ta bi otužna zemlja eksplodirala, u trenutku bi se raspala u param-parčad, pretvorila se u prah, i ne bi bilo vetra da taj prah raznese.
Ali penzioneri su uporni, nagon za preživljavanjem jak je nagon, on ih održava u životu.
Tako oni u predvečerja mile do kontejnera, pa onda malo čeprkaju, pa nešto nađu, pa nešto ne nađu, pa iz džepova vade najlon kese koje šuškaju, koje se cepaju ali se ne razgrađuju, i u njih trpaju plen koji sitan je, to je beznačajan plen, ali oni su zadovoljni, jer najgore je vratiti se praznih ruku.
Mrak je pao i oni se polako vraćaju u svoje čahure. Zaključavaju vrata, stavljaju reze, pa još jednom provere da li su zaključali. Zavučeni u svoje rupe, oni tu kunjaju, ućebani i gladnjikavi.
Tako je to u toj zemlji, tako i nikako drugačije.
U ovoj zemlji čini se da je ipak malo drugačije, ili Gregor ne izlazi u predvečerja.
U kafiću Le Cercle svi su nasmejani, što mu godi. Onda se i on smeje. Sedi sam za crvenim stolom, pije cappuccino. Veseli penzioneri smeju se naglas i ne pokrivaju usta šakom, što mu takođe godi. Ni on ne pokriva svoj osmeh šakom, jer to mu ide na živce, ta šaka na ustima, to polu-smejuljenje, poskrivećke, suzdržano. On se smeje glasno, zine, izbaci zube koji beli su, pa blješte, što kad se spoji sa pogledom koji cakli nekima deluje prenapadno, neke iritira, a neke plaši, jer ljudi se (danas) plaše zdravih zuba i bistrog pogleda.
Njegova baba je radila u Klubu penzionera. Moja baba je radila u Klubu penzionera, kaže, kuvala je kafe i prala sudove, tako je zaradila penziju. Ne znam da li su se u tom Klubu “radnici okupljali, po dolasku ili pred odlazak, i tu diskutovali”, pretpostavljam da su (zemljo)radnici i penzioneri tu dolazili na kafu, ili lozovaču, ili vinjak. To je bilo u jednom blatnjavom vojvođanskom selu pre skoro pedeset godina. To je selo bilo kolonističko i komunističko. Danas je to selo propalo i nacionalističko.
U tom Klubu su, iznad šanka, visile dve slike, Tito i Njegoš. Moja baba je jako volela Tita, Njegoš joj nije bio posebno simpatičan. Kasnije su Tita skinuli i bacili, a Njegoš je ostao, eno ga i danas, posebno danas, danas ga svi obožavaju, klanjaju mu se, ali ga niko ne čita.
Ne znam da li je i moja baba bila nasmejana i razdragana, da li se smejala, pretpostavljam da nije, jer u selu nije normalno da se žena smeje, ako se smeje, odmah misle da s njom nešto nije u redu. Ako se moja baba smejela, sigurno je to radila krišom, tiho, sigurno je pokrivala usta šakom, da ne pomisle da s njom nešto nije u redu.
Ceo radni vek ona je zakuvavala turske kafe, u malim džezvama boje bakra. Takvu džezvu su imali i moji roditelji, godinama, onda je više nisu imali, pa su imali neku Metalac džezvu, pa kinesku. Onda sam ja u Sarajevu kupio tu džezvu boje bakra, na Baščaršiji, kao suvenir, bila je bezobrazno skupa. Sad stoji na polici i ne služi ničemu, osim što se njome danas mnogi oduševljavaju, ugledaju je pa pitaju, Gde si je kupio, Gde, Gde, Gde?, iako skoro svi, svi oni imali su istu takvu džezvu, u detinjstvu, ali su zaboravili, ta je džezva istisnuta iz memorije, jer sećanje je selektivno.
Dok je radila u Klubu penzionera, moja baba nije imala veštačke zube, imala je svoje zube. Danas ona nema niti jedan zub, niti jedan, pa dok jede, ona cucka i mulja jezikom, jer ne može, na primer, da zagrize ili da glođe, ne, ona može samo da siska i da cucka, i mora da jede sporo, da se ne bi udavila. Tako ona pola dana provede u tom cuckanju i muljanju, ali od stola ne ustane sita. Ne, jer je stara, a i penzija je mala, to je penzija mizerna, ponižavajuća, od nje ona ne može da kupi sve što bi jela, to nikako, samo ono najosnovnije, da ne crkne od gladi.
Ali baba ćuti, ne buni se, naviknuta na malo, sviknuta na glad.
Moja baba ima 85 godina, živi tiho, u tom blatnjavom vojvođanskom selu, živi sama, i odumire.
Rez.
Prekoputa kafića Le Cercle nalazi se Univers parallèle, sexy-erotique shop, a pored njega prostorije Parti communiste français – Front de gauche, u čijem izlogu blješti: Liberté, Égalité, Fraternité. Gregor pije cappuccino, promatra te izloge, dan je sunčan, babe i dede ga povremeno pogledaju, klimnu glavom, nasmeju se. Nasmeje se i on.
I tako opet. Opet. Opet.
Violeta i mornari na polici
Jedne večeri, ubrzo nakon majčine smrti, Gregor odlučuje da otvori fascikle s raznim papirima, da pronjuška malo, da vidi šta mu je ostalo u amanet. Trudnički karton iz godine njegovog rođenja sa podacima njegove majke, godinom njenog rođenja, 1962., krvnom grupom 0+, da joj je to prva trudnoća; ček za ratu za knjige (samo to piše, za knjige) iz 1987. koji ona nikad nije uplatila (ček nije realizovan), uverenje da je ona, Violeta, diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Subotici, 1. septembra 1986. (pa to je dan smrti njene majke, Gregorove babe koje se on ne seća, niti ima ijednu njenu fotografiju, pa je zamišlja po onoj mutnoj i požuteloj fotografiji s nadgrobnog spomenika, tog zajedničkog spomenika na kojem je i Violetino ime; a ta je žena umrla pre vremena, nije imala ni pedeset godina, tako da ona i nije baba zapravo, to je mama njegove mame; ta se žena zvala Draga). Tog septembra 1986. on je već rođen, on uveliko trčkara po avliji.
Čita da je Violeta uspešno napisala i odbranila diplomski rad na temu: Položaj radnica u proizvodnji u industriji mesa na teritoriji SAP Vojvodine. Ona se, dakle, zanimala za položaj žena radnica koje rmbače u krvi do kolena po raznim kasapnicama. Nikada mu nije pričala o tome, što sad mu je žao, jer sad bi on imao šta da kaže na tu temu, bio bi to jedan ozbiljan i sadržajan razgovor, jer i on se zanima za teme feminističke, on je to čak i studirao, ali to je sad nebitno. Taj diplomski rad Gregor ubrzo odnosi svojoj prijateljici pozorišnoj rediteljki i kaže, Evo ti, uradi nešto s ovim, ima tu materijala, neka bude kod tebe, vrati mi nekad, ili nikad. Ti ćeš to svakako bolje.
Dalje, nalazi nekoliko dokumenata kucanih na pisaćoj mašini, isto iz te 1986., sa ostavinske rasprave, gde se Violeta, tada mlada ali uveliko punoletna, nakon smrti oba roditelja, odriče svog dela nasledstva u korist braće, jer ona je tako odgojena, a i udata je, a braća nisu, pa je valjda mislila da je to ispravno, da tako treba. Tako ona ostaje bez dela kuće u Vojvodini, bez dela njive u Vojvodini, bez dela stare kuće i nekoliko duluma zemlje u Klokoču, Socijalistička Republika Hrvatska, negde u Lici, ili na Kordunu, Gregor nema pojma gde je to, bez dela placa isto negde u Lici ili na Kordunu, bez ičega.
Desetak godina nakon diplomiranja Violeta upisuje magistarske studije na Ekonomskom fakultetu, tada je u Srbiji na vlasti Miloševićeva Socijalistička partija Srbije, na toj katedri sve sam SPS-ovski kadar, mutni neki ljudi, opasni. Ona veli da to nema veze, da ona s njima nema ništa. Te studije bankarstva ipak napušta, nikada ne rekavši zašto. A onda, nakon nekoliko godina, kada se mislilo da je Miloševićev režim svrgnut, ona se upisuje na postdiplomske studije ekonomije Evropske unije i njenog odnosa prema zemljama budućim članicama, pretpristupni fondovi, itd, itd. Jer, tih godina to se ustoličava u zemljama bivše Jugoslavije, te studije, ta znanost, pogotovo u onim siromašnijim zemljama, a u Evropsku uniju gleda se kao u boga. Sve to Gregora nikada nije zanimalo, više su ga zanimale one radnice u kasapnicama za vreme socijalizma. Tako on svoju majku nikada nije slušao dok je ova sva ushićena pričala o svojim studijama i studiranju, o tome da je najstarija i da su je svi, svi pitali zašto ponovo studira kad je prešla četrdeset petu, a udata je, ima decu, zaposlena je. Njoj je to valjda stvaralo nekakav osećaj posebnosti, izuzetnosti, pa je sva sijala od sreće jer je ponovo studentkinja. Euforično je kupovala sve knjige, neke je fotokopirala, kupovala je velike i male sveske sa spiralom, sve neke preskupe, iz uvoza, pa bi čitala, podvlačila, zapisivala, učila često do dugo u noć, pamtila sve te uslove koje zemlje buduće članice moraju ispuniti da bi im ona, Evropska unija, ta big mamma, davala na kašičicu, držala ih na oku, i na lancu. Tako bi Violeta učila do dugo u noć, boreći se sa umorom nakon celog radnog dana, i života.
Dok nas smrt ne rastavi. Umrla je neposredno pred završetak tih studija, trebalo je da završi i odbrani master rad. Njene skripte, sve one sveske na spiralu, neke ispisane, neke neotvorene, i dalje stoje na polici. Rukopis master rada, tako na pola, i dalje je u Gregorovom e-mailu. Poslala mu je jednom, Pročitaj da vidiš da li je dobro i ispravi mi greške, ne mogu sad time da se bavim. OK, piše u njegovom odgovoru koji joj je poslao tri dana kasnije, ne mogu sad, ali pročitaću.
Ceo tekst je pročitao tek nakon njene smrti. Predosadan tekst, kako je samo popila tu praznu priču, bolje da se držala onih radnica u kasapnicama, pomislio je. Ali to više nije bilo bitno.
Sve te udžbenike, skripte, sveske, sve te ostatke trebalo bi baciti. Zašto to i čemu. Uzmi, Gregore, veliku kesu za smeće, onu crnu neprozirnu, pobacaj sve to. Ali ne može. On ispred tih ostataka studentskog života svoje majke stavlja razne ramove, slike bezvezne, stavlja ukrase sa mora, školjke, palme i mornare. On kao da hoće da zazida te ostatke. Jer, mučno je sve to.
A Violeta je bila depresivna, s godinama sve potištenija, što stvaralo mu je nervozu. Opterećuje me to, ne znam šta da radim
Probali su i psihoterapiju. A pre psihoterapeuta, išli su kod neurosihijatra u Beograd, po preporuci, žena je dobra, odlična, govorili su.
Violeta je prenapeta, teško govori, muči se i zapinje, i taman kad kreće, kad je smogla snage i počinje da odmotava svoj život, doktorka je prekida, uzima blok i prepisuje joj sedative i antidepresive, jedni smiruju drugi dižu, a život je baš to, gore pa dole pa opet gore, i tako u krug. Violeta samo gleda, dok ova maše rukama smejući se glasno, teatralno.
Mislite da mora toliko lekova, da ne može drugačije?, pokušava. Pridržavajte se terapije pa se vidimo za mesec dana!, kaže to doktorka i tutne joj one recepte.
Kombinacija lekova uticala je na njeno raspoloženje, naravno, krajnosti su postajale sve naglašenije, dobro raspoloženje prelazilo bi u euforiju, a ono loše u neku vrst autizma. Violeti nije bilo bolje. Ne znam šta da radim, ponavljao bi Gregor u sebi.
Često bi tih meseci razmišljao – šta ako se jednoga dana vrati, uđe u stan i zatekne je mrtvu? Zamišljao je kako prilazi sobi, polako otvara vrata, a ona leži na krevetu, na stomaku, bosih stopala, mrtva.
Na levom stopalu imam dva jednaka prsta, identična, drugi i treći, zapamti to, možda ćeš nekad morati da me identifikuješ!, govorila bi mu to kroz smeh, dok je još bio dete. Taj njen humor bi ga dovodio do užasa. Uveče bi, uplašen i tužan, ležao i satima zamišljao scenarije, zovu ga da identifikuje telo, on silazi u mrtvačnicu (mrtvačnice su uvek u podrumu?), hladno je, oseća čudan miris, doktor ga dovodi do stola, ali on ne da da joj otkriju lice (hoću da je pamtim živu). Prilazi, otkriva levo stopalo, pogleda prste i kaže: Ona je.
Nisam znao da se sanduci tako lako zatvaraju. Ne prave se od jasena, to je glupost. Mrtvački se sanduci prave od javora. Lako se zatvaraju. Imaju nekoliko šrafova sa strana. Šrafciger mi ne treba, samo ih lagano zavrtim i više se nikad neće otvoriti. U prostoriji smo, možda u kapeli, ne, u prostoriji smo, ljudi uskoro dolaze, hvata me panika, brzo zavrćem šrafove, brzo se zavrću, neverovatno brzo i neverovatno lako, zavrću se lagano kao da će se uskoro odvrnuti, nikada se ne odvrnu, kad se pokopaju tamo i ostaju. Smrt sa mirisom zemlje. Ako pustiš himnu ima da te nema. Sanduk se otvara pa se zatvara. Vidim je, ne vidim je. Vidim samo šrafove. Da sanduk bude zakovan, da bude zakovan, da me niko ne vidi. Deca ni slučajno. Telo curi, to je sad samo telo, brišem ga, brišem je, to više nije ona. Vlažne maramice nemaju miris, ne osećam ništa. Sanduk je zatvoren, zakovan. Zakujte me, da me niko ne vidi, deca ni slučajno. Prazan sanduk kao mamin, rijeka mi je odnijela pola obitelji.
