Оlga Martinova: Rimski stihovi
Sa njemačkog prevela i prepjevala Verica Tričković
RIMSKI STIHOVI
I
Svi gradovi ističu iz smetišta uglove svojih trgova,
balkoni, erkeri, lavovi otvorenih usta, lavovi zatvorenih usta,
njihov pseudoklasični pepeo, kojim posipaju glavu –
ovde ugledah Rimski lapis lazuli, kliznut po nemačkom olovu.
U decembru grad zapali licemerne sveće.
Svakom gradu, što bije u mrežama svojim,
kažem žurno tuđim glasom: ih libe dih –
grub jezik dugonoge Marlene, kruta kost
berlinski škripavi, razvučeni, davno pohabani govor.
O tom načinu govora nećeš više naći govorećeg čoveka.
Ona je kao riba u posudi udarila usnom u emajl i usnula.
Samo crvenkaste rimske mačke predu nešto od Tibula s Marleninim R-r-r.
(I gde je taj fenjer i gde ta kasarna,
tamo, gde se šal plavo vijori i gde plavog zmaja klijaju zrna.)
Dopadoše mi se, Rime, tvoji matroška-ploštadi
zarad zimskog slučajnog susreta.
II
Pòsred šećernog baroka
Od kopita, nozdrvi, lokni,
Stare krvi, ljuspaste, kao lìskūn –
Sunce oblizuje lišajeve podivljalog vremena.
Òdlomci ovde, patrljci i iveri u zlatnim i kristalnim grobnicama,
Falange (— palčeva!), sve to pleše mljackajućom, mljackajućom zemljom,
Zapah pohote i pešadije iz neraspadnutih košulja.
Prodiru kroz zidove manastira. Mesec-iveru
Strašno je krajem decembra proviriti kroz isprepletene grane
U zamršenim govorima, u retkim, jȅtkim, ugljarskim mrežama –
Naranče svetle u po noći u crno zarobljenim alejama,
Mačka gleda hladnim, kao pomorandže, očima, nečija senka beži pod trem.
Lapis Niger, i sâm smeđ kamen,
Pepeo, koji òtrésasmo na predbožićni Forum
(-Romanum?), neprekidno sa cigareta –
na tu čudotvornu glinu budućih sećanja.
Jama proročice Sibile, Cezar August pretvoren u uvo, što to tako klokoće u njoj,
Na strelici, koja visi, napisano: S. Bambino.
Koliko je, Rime, u tebi igračaka, –
Kostiju, hrskavica, lobanja, kornjača, žaba.
III
Iznenada zavrišti rame, kao da zareže šaš.
I iznova zanemi. I zavrišti opet.
Nevina voda nevinog baroka,
Što (ne) smogne da promrmlja, da je bol (ne) zavek.
Torba, od okruglih dana nabrekla,
I od crnog kamena, smeđeg kamena, sivog pepela, –
Urezuje se kaišem međ ramena i grla,
Kao kragna od sveže trave Satiru, prileglim pored crkve,
Braon torzo babuna, Satira bela glava,
I između njih trava.
Kada se približavaš prugom prema Carrari, vidiš u prozoru:
Kocke šećera nagomilane, nerastvorive u čajnoj noći,
Iako zvezde (noćima) očima gorčinu čaja piju.
Kocke šećera svetle u ranoj zimskoj noći, ali
Njihovi su zraci
Lišeni živog ukrštanja s mesecom.
Na tom mrtvom raskršću ne razgovaram sa sobom.
Njihovi zraci
Ne drhte, beživotni,
Kao sveće u latinskim crkvama,
Električni zapah varljivog voska,
Kao što voz-igračka na nemačkim stanicama guta novčiće,
Dakle sveća-varka – novčić-suza.
IV
Rim – levak, ogroman i ljigav puž,
Usisava ushićenje, bljuje sunce.
Sve leti u tu provaliju. Rim – tiganj,
U kom se vreme dinsta,
Rim obožava za doručak iznutrice trenutka,
Ide u staru prodavnicu, kupi bubreg,
Jede, baci komad paganskoj mački, smeši se kruto krzno između lopatica.
Da, još se čuje, kako krv pljuska u areni.
Besmisleno krpljenje na paradnoj večnosti,
Zdravog razuma odbojna oblanda,
Jadna detinja buka irska, jao njegovom umu,
Rim, kaže on, je kao neko,
Ko živi od toga, da posetiocima pokazuje
Leš svoje bake.
(Što da ne, ako gledaju?)
(A i baka nije tvoja).
V
Od Sankt Peterburga – hladnoċa, neugodnost, leteća strela bez cilja.
Od Pariza – konditorski divlji izdanci, promaja.
Od Beča – bestidni drsko-neizbežni mramor.
Od Berlina – Marlena.
Od Praga – stražari-anđeli na mostu.
Od Minhena – senka sve niže silazeće reke.
Od Gogolja – izbrisana granica između života i smrti, izdahnujuća praznina.
Od Brjulova – ljubomorna Toska.
Od slave Gospoda – sramni trijumfalni lûk.
Rasipnički bačeno sunce u komade kod svake trafike
Kod svake pinjole – njen vatreni stub.
Tužna senka grli mirotvornog anđela sa isukanim mačem.
Kroz vidljive valove Tibar nosi,
Nevidljive kosti
(Brjulove francuskinje, što se utopi od besa).
…Da, ovde se sudbina još igra
Fudbalskom gladijatorskom loptom.
VI
Na mnogim dlanovima, izniklih iz neme zemlje,
Na mramornim jezicima, isplazenim iz sujetnih kuća,
Na razbijenom staklu sveprisutne vode, večite čigre,
Vrapčji zamotuljak,
Oštri crepić komete,
Koja dariva grad, uzima svet.
Ključevi i pčele:
Jedni ne otvaraju.
Drugi ne bodu.
VII
Mlado vino u starom gradu pijahu dve promrzle senke,
Jedna se okrenu od ključeva, druga ih uze ne okrenuvši se.
Jedna se sklonila od patnje, druga od lenosti,
Kosmate pčele pevale medenu pesmu Neve.
Biografija
Olga Martynowa, rođena 1962 u Dudinka, odrasla u Leningradu. Živi u Frankfurtu na Majni. Studije ruskog jezika i literature. Od 1991. živi u Njemačkoj, piše na njemačkom (eseje i prozu) i na ruskom (poeziju). Od 1999 piše za Die ZEIT, Frankfurter Rundschau, Neue Zürcher Zeitung. Objavljeni naslovi (na njemačkom): Pismo brezama (Brief an die Zypressen. dt. 2001), zajedno sa Elke Erb, Ko šta kome poklanja (Wer schenkt was wem. Rimbaud 2003), Rim se nalazi negde u Rusiji (Rom liegt irgendwo in Russland), zajedno sa Jelenom Švarc, Edition per procura 2006), Na promaji Evrope (In der Zugluft Europas. Das Wunderhorn 2009), Čak i papagaji nas nadžive (Sogar Papageien überleben uns. Droschl 2010.), Između stolova (Zwischen den Tischen), zajedno sa Olegom Jurjevim, Bernstein-Verlag 2011, O Čvirku i Čvirki (Über Tschwirik und Tschwirka). Droschl Verlag 2012. Nagrade (izbor): Stipendija kod Künstlerhauses Edenkoben 2007, Longlist kod Deutschen Buchpreises 2010, Shortlist kod ASPEKTE-Preis za Roman Sogar Papageien überleben uns 2010, Adalbert-von-Chamisso-Förderpreis und Roswitha-Preis 2011, Bachmanpreis 2012.
