Željko D. Vušurović: Pismo
Cetinje
Maj, 2013. godine.
Likovi:
Krcun Tomić, 37 godina, novinar; traži ljubav da bi sebi bio glavna vijest.
Miljana Čelanović, 37 godina, arhitektica; projektuje majčinstvo, bez upotrebne dozvole.
Goran Jeličić, 37 godina; doktor hirurgije, do jedne ure, i gradonačelnikov savjetnik, do jedne ure.
Janko Felipović, 37 godina; kafedžija; volio bi i da je vlasnik plantaža.
Miloš Helenović, 55 godina; vlasnik knjižare; da ga pošalju na ratište, on bi se pomirio sa neprijateljem.
(Čuje se otključavanje kafića. Ulaze mladić i đevojka. Ona odlazi ka stolu. Vidi se da je uplakana i obučena u crno. Mladić odlazi ka šanku. Pali svijetlo koje se nalazi iznad šanka.)
Miljana: Eto, i to se završi.
Krcun: Samoubistvo je grozan način da se umre.
Miljana: Krcune, čitala sam kod Kundere da je samoubistvo pljuvanje Bogu u lice.
Krcun: Toni nije bio vjernik, Miljana.
Miljana: Zašto li se, zaboga, ubio?
Krcun: Mislim da je samoubistvo jedna vrsta velike sebičnosti, a znamo da on nije bio takav. To je čudno.
Miljana: Ružan je primjer, ali se mora primijetiti. Još jednom nam je pokazao da se nije plašio smrti.
Krcun: Znam da nije bio strašljiv, Miljana.
Miljana: Ali se izgleda plašio života. Ili, nekog novog života.
Krcun: (Odlazi ka šanku) Miljana, što ćeš ti popit’?
Miljana: Tekilu…
Krcun: (Dok sipa piće u šanku) U ovih par godina koliko si bila odsutna, Janko nam je dao slobodu da svako od nas može ući u šank i sam natočiti piće…
Miljana: Čini mi se da se dobro snašao. Vrijedan je. O svemu brine.
Krcun: O svemu! Ide i za piće, radi popis, uskače ka’ konobar kad treba, sve popravke on rabota…
Miljana: Znam to. I ja sam mu, kad me zamolio, iz Italije donijela neke hemikalije. Neki prijatelj mu je poslao, za problem s kanalizacijom.
Krcun: Ti znaš da ni nama nije teško bilo što učinjeti za tebe…
Miljana: I Toni je stalno to pričao… Još od vremena kada smo bili u vezi…
Krcun: Davno li je to bilo…
Miljana: Ima više od petnaest godina…
Krcun: Vrijeme leti… Nikad mi nisi kazala zašto si ga ostavila?
Miljana: Morala sam otići od njega. Valjda sam htjela da malo lutam.
Krcun: I treba se nadisati slobode prije nego što ostarimo.
Miljana: Svi mi staramo, Krcune. Ali, kad se osvrnemo, samo neki od nas imaju ponešto iza sebe. Ja nijesam među njima. Bar za sad…
Krcun: Dan je dosta tužan i bez takvih misli.
Miljana: Ti imaš sve na svijet’, kad imaš dijete.
Krcun: Đeca su najveća ljudska sreća.
Miljana: Voljela bih biti majka, Krcune…
Krcun: Zna’ sam da ćeš to sad reći. Ako Bog da, i bićeš, Miljana…
Miljana: Prvo moram pronaći oca za to moje dijete…
Krcun: Koliko je to do sad muškaraca poželjelo, kad tako lijepo izgledaš…
Miljana: Krcune… Nemoj više… (Miljana počinje da plače)
Krcun: Što ti je, Miljana? Nisam mislio ništa loše, vjeruj mi…
Miljana: Sve je u redu… Nisi ti ništa kriv… Nekako mi se sve skupilo…
Krcun: Neću više progorit’ nijednu o tome.
Miljana: Kad već spomenusmo djecu, kaži mi da li si se čujao sa sinom ovih dana?
Krcun: Nisam. Ona mi se odavno ne javlja…
Miljana: Znači, opet ima svoj delirijum?
Krcun: Njeno ludilo je nepredvidivo. Lako bih za to, da mi dijete ne nagrdi s tim. Odvaja ga od mene i od moje familije. Uzalud se i sudim.
Miljana: Dobro je da si bar uspio dobiti one pare iz radija, da imaš novca za advokata…
Krcun: Dvije duge godine sam se ja sudio s firmom! Dvije godine čekam svoje pare, mater li im jebem!…
Miljana: Što se tiče tvog kolektiva, kolegijalnost im je nula. Pi!
Krcun: Ne znam što bih činio da nisam na sud dobio te zaostale plate…
Miljana: Mogla sam ti ja pozajmiti toliko. U inostranstvu sam dobro zarađivala…
Krcun: Znam da imaš dobro srce. Imao sam neki dodir s njim prije nekoliko noći. (Nasmije se.)
Miljana: Mali, prekini…
Krcun: Kad već spominjemo moje pare, znam da mi je Goran pomogao. Sredio mi je preko gradonačelnika da dobijem te pare odmah.
Miljana: Nemaš pojma koliko mi je sad drago što se privlastio. (Smije se) Jesi li se ti jedini naplatio?
Krcun: Jesam. Ali sam zbog toga mora’ napuštit’ firmu.
Miljana: To im je i bio cilj. Sad neće imati ko da smeta ljubavi lokalnog radija i opštinske vlasti. Pi!
Krcun: Neka oni dozvoljavaju da ih jebe opštinska vlast, ali Krcun neće puštat’ da skaču na njega!
Miljana: Ne pričaš tako, kad se radi o ženama iz opštine.
Krcun: Neka ti sad ta priča. Na dnevnom redu je finansijska tema, a ne moj nekadašnji ljubavni život…
(Krcun prilazi stolu, postavlja tacnu s flašom viskija i tekile, na kojoj su četiri čaše, so, limun i nož. Sipa piće Miljani i sebi.)
Miljana: (Uzima čašu s tekilom) Neka mu je laka crna zemlja…
Krcun: Laka mu…
Miljana: Najviše mi je žao tete Branke. Što je dočekala, crna kukavica…
Krcun: Nju život nije mazio. Mlada udovica, sina sama podizala, a danas ga ukopala. Užas….
Miljana: Nema veće kazne na ovom svijetu nego sahraniti sopstveno dijete…
Krcun: Strašna tragedija! Što je bilo toj budali da se ubije u sred’ mladosti?
(Tišina.)
Krcun: Vremena se mijenjaju, Miljana, vremena… Ma, ljudi prije njega…
Miljana: Ako se ljudi mijenjaju, zašto se onda ti nijesi promijenio? Ili Toni? Vi ste oni isti momci iz srednje škole u koje sam blenula s oduševljenjem što sam vam drugarica…
Krcun: Pa, i ti si ista, Miljana, kao u srednjoj školi… Ne staraš… Samo viđeh onu noć poslije žurke da bi mogla malo smanjit’ porciju…
Miljana: (Nasmijano.) Ubiću te! … (Pauza) Toni je imao sreću, Krcune, što si mu ti drug…
Krcun: I ja sam srećan što mi je uljepšao život svojim postojanjem…
Miljana: Nisam mislila samo na to…
Krcun: Nego?
Miljana: Mislila sam na to što nijesi htio da mi prvi priđeš. Bio si mu pravi drug.
Krcun: A on je bio srećniji, jer si mu ti vremenom prestala biti drugarica…
Miljana: …i postala đevojka. Bilo mi je lijepo dok smo bili u vezi. Bio je nježan, bio je pažljiv, sav posvećen… I znam da me je volio više od mog bivšeg muža…
Krcun: Njemu se bar jedan san ostvario, Miljana…
Miljana: Nikad mu nisi kazao da sam se sviđala i tebi. Zašto?
Krcun: Da bar jedan od nas dvojice osjeti tvoju ljepotu, mala…
Miljana: Ozbiljno te pitam, Krcune…
Krcun: Valjda zbog toga što je bio zaljubljen u tebe, ali i zbog toga da zadržim druga, da ne obezvrijedim logiku prijateljstva…
Miljana: Misliš li da bi Toni to isto uradio i za tebe?
Krcun: Siguran sam u to. Dobrodušan je bio.
Miljana: Nikad mu nisam to spomenula dok smo bili u vezi. Ni kasnije. Znala sam da ti je prijateljstvo s Tonijem iznad svega, nakon toliko godina druženja…
Krcun: Od cijelog društva, u njega sam ima’ najviše povjerenja.
Miljana: Toni mora ostati u našem sjećanju.
Krcun: Sjećanja su kao i žene. Zavodljiva, a prevarantska. Navode na lijepo, a muče iluzijom. I kad ih imamo, često se ispostavi da nijesu samo naša.
Miljana: Uvijek li si bio ženomrzac.
Krcun: Poznato je da takvi najviše vole žene.
Miljana: (Svojom rukom mazi Krcuna po licu.) Ti znaš da voliš, Krcune.
Krcun: (Uzima joj ruku i poljubi je.) A ti znaš koga ja tako lako volim.
Miljana: Ko je ta srećnica?
(Krcun poljubi Miljanu.)
Krcun: Dopada li ti se odgovor?
Miljana: (Uzdahne) Kojoj se ne bi dopao…
Krcun: Miljana… Mi bi mogli…
Miljana: Što bi mi mogli, Krcune?
Krcun: Znam da nije vrijeme, ali… Ono što je bilo prije mjesec dana…
Miljana: Bilo je lijepo, Krcune, ali ne bih sad o tome…
Krcun: Hoću da ti kažem da sam ja te noći vodio ljubav… Kad si ti u pitanju, i ne može biti drugačije…
Miljana: Krcune, stani…
Krcun: Stani ti… Iako si mi sjutradan kazala da sve zaboravim, sad te molim da razmisliš još jednom… Obećaj mi bar to!?
Miljana: (Uzdahnu. Razmišlja.) … Ok… Razmisliću…
Krcun: Super. Kad sva ova tuga prođe, razmisli malo o meni.
Miljana: A misliš li da bi bilo dobro da se ona noć ponovi?
Krcun: Nisam planirao da se ponavlja. Mislio sam da bi takva noć mogla i trajati, Miljana.
Miljana: Mislim da mi kasni, Krcune…
Krcun: Što kasni?
(Otvaraju se vrata kafića. Ulaze doktor Goran Jeličić i vlasnik kafića Janko Felipović.)
Krcun: Jeste li se zadržavali s Tonijevom majkom, Janko?
Janko: (Odlazi ka šanku) Red je bio. Ne znam kako će ta nesretnica sad sama u onoliku kućerinu.
Miljana: Kuća zalud nije prazna, ali jeste iskopana. Imaju podstanare već neko vrijeme.
Janko: Nije ih bilo, kad sam bio zadnji put kod Tonija. Prije mjesec i po.
Krcun: Kad je kuća puna đece, žalost nikad niđe ne može pobijedit’. U ovom slučaju, spasa nema. Teta Branka će poluđet’.
Goran: Ima samo onog bratanića udbaša iz Podgorice. Milion puta bi joj lakše bilo da ima bar jedno unuče.
Krcun: Zna li iko zašto se Toni ubi?
Janko: Nikad ništa nijesam čuo, ni od njega, ni od nekog drugog, da je Toni ima’ nekih problema.
Goran: Medicina ima na milione radova o samoubicama. I nijedan nema odgovor na glavno pitanje – đe je ta granica kad se ljudi odluče na taj korak.
Janko: Đe gođ da je, Toni je napravio tragediju.
Miljana: Valjda će znati teta Branka zašto se ovo desilo.
Janko: Moja đeca još ne mogu vjerovat’ da im Toni neće više dolaziti na rođendane.
Miljana: Tu mu ravnog nije bilo. On je uvijek obraća’ pažnju na sve. I kad smo se vjenčavali, i kad ste dobijali đecu, i kad su rođendani… Kako je tvoje dijete, Gorane?
Goran: Mali mi je dobro, no sam ti ja po cio dan na posa’. Kad nisam u opštinu, onda sam u bolnicu.
Janko: Nije lako biti i savjetnik gradonačelnika i hirurg u bolnicu, kume moj dobri! Kad gođ nam što treba, mi njega zovemo da nam to završi.
Miljana: Čula sam to.
Krcun: Istina je. Ne bih gledao one pare, da nije bilo Gorana.
Janko: A meni je zaposlio Suzanu.
Miljana: Je li zadovoljna Suzana platom?
Janko: Primila je dvije plate po 420 eura. Ne bi ni toliko da nije bilo ovoga ovđe (pokazuje na Gorana). Da mi nije to učinio, ne znam kako bih podiza’ đecu. Kafana sve manje ima rabote. Narod nema prebijene pare.
(Janko tad uključi muziku s miksete. Miljana i Krcun se okreću ka šanku. Janko prilazi od šanka ka stolu i sjeda.)
Krcun: Janko, jesmo li mogli ovo popiti bez muzike?
Janko: A što ti smeta?
Krcun: Ne smeta mi muzika, nego vrijeme u koje si je puštio.
Miljana: Stvarno si mogao sačekati do sjutra.
Goran: Mislim da nije veliki problem to što je uključio cd.
Janko: Zar je Tonijev omiljeni pjevač problem?
Miljana: Mogli bismo ga pitati, jer se još nije ni ohladio.
Goran: Miljana, od tebe očekujem malo življu ironiju.
Krcun: Kad vama prija ovaj džez, i meni prija Miljanina duhovitost.
Miljana: Toniju sad ne trebaju omiljene pjesme. Bilo bi pažljivije da si to radio prije njegove smrti, Janko.
Janko: Mislite li da ja ne žalim za drugom ako sam uključio muziku? Nijesmo u devetnaestom vijeku, pa da čekam četrdesnicu…
Krcun: Ne kažemo da trebaš biti više žalostan nego Tonijeva familija, ali smo mogli bar u tišini popiti piće za njegovu dušu…
Goran: Mi ga nećemo dići, slušali muziku ili ne…
Krcun: U pravu si, Gorane… Mada mi je ovaj džez zazvučao kao podloga za Tonijevo lađenje.
Miljana: Izgleda da je lađenje potrebnije nama…
Janko: Ovo je moj kafić i ja ću ovđe raditi što je meni volja, jesi li čuo?
Krcun: (Baca mu demonstrativno ključeve od kafića preko stola. Oni završavaju na podu.) Evo ti ključevi, vlasniku!
Miljana: Janko, pogodio si u centar. Živaca!
Janko: Miljana, zašto li ti cijelog života staješ u Krcunovu odbranu? Je li te š’ čim zadužio?
Goran: Janko, sad ga i ti prećera.
Miljana: Kopka li te odgovor, Janko?
Janko: Možda nam ga Krcun može dati.
Krcun: Janko, batali tu priču.
Goran: Miljana, Janku je lakše da svoj bol odboluje uz tihu muziku.
Janko: Kume, ti me izgleda jedini shvataš ovđe. Ali, neću više progovarat’, da ne rasplamsavam vatru iz Miljaninih očiju. (Nasmije se.)
Miljana: Zašto li ste u meni cijelog života gledali samo vatru?
Janko: Valjda zato što led nisi sigurno.
Miljana: Imam ja i suza. Neke sam danas puštila za Tonijem.
Janko: Nije mi bila namjera… Izvini.
Miljana: Sve je ok.
Krcun: (Podiže čašu.) Neka mu je laka crna zemlja.
Goran: (I on podiže čašu) Laka mu.
Janko: Neka počiva u miru. Pa da nam se i Krcun smiri malo. (Nasmije se)
Krcun: Vala, ako te ja smirim…
Miljana: Neka Toni spava mirnim snom…
(U taj momenat se otvaraju vrata kafića i ulazi Miloš Helenović.)
Janko: Đe si, profesore!?
Miloš: Dobar dan. Ako dan uopšte može biti dobar.
Miljana: Nije dobar, ali je red tako reći, Miloše.
Miloš: Da imam dijete, volio bih da je tako vaspitano kao ti, draga Miljana…
Goran: Bar ste nas vaspitavali ka’ đake, profesore… A nekima je (pokazuje na Krcuna) vaša knjižara bila drugi dom.
Krcun: Bolje je biti u knjižari, no u tu tvoju opštinu.
Miloš: To mi i supruga kaže, kad se vrati s posla iz te bezlične opštine.
Miljana: Nije opština bezlična, nego dvolična. Je li tako, Krcune?
Krcun: Pušti priču… Kupuju li se danas knjige uopšte, Miloše?
Miloš: Da se kupuju, društvo bi bilo bolje.
Janko: Eto, sad su na okup’ skoro svi Tonijevi prijatelji koji su mu nešto značili. (Miloš se okreće Janku koji mu se obraća, dok Krcun za to vrijeme upućuje prijeteći pogled ka Miljani.)
Goran: I nešto mi se čini da ti je bio naklonjeniji od svih nas. Nego, reci nam što ćeš popiti, Miloše?
Miloš: Kad već pitaš, dajte mi nešto žestoko.
Janko: (Donosi čašu i flašu iz šanka.) Izvoli, Miloše. (Toči mu rakiju. Podiže svoju.) Neka mu je laka crna zemlja!
Goran: Malo smo pričali s tetom Brankom nakon sahrane, ali nam ništa konkretno nije rekla o Toniju. Da bar ti danas nisi čuo nešto više od nje?
Miloš: Nisam ništa čuo.
Janko: Dosta ćemo rano saznati.
Miloš: Možda ćemo već sad saznati. Toni me je zamolio da vam nakon sahrane pročitam njegovo oproštajno pismo.
Miljana: Toni je ostavio oproštajno pismo?
Miloš: Jeste, Miljana.
Goran: Zašto tebi?
Miloš: Ostavio je oproštajnu poruku njegovoj porodici. Tražio je da to pismo isključivo predaju meni i da ga ne otvaram do sahrane. Pismo je ovđe. (Pokazuje rukom na njedra.) Takođe me u toj poruci zamolio da vam ga pročitam samo kad ste svi zajedno. (Vadi pismo i stavlja naočare.)
Janko: Pretpostavljam da je opet neka njegova zajebancija. Ni u smrti nije prestao bit’ duhovit.
Krcun: Otvaraj pismo i čitaj.
Miloš: (Počinje da čita.) „Dragi prijatelji, kad vam Miloš bude čitao ovo pismo, ja ću biti mrtav. Trudiću se da u pismu ne bude patetike. A plašim se da u mojim riječima neće biti ni estetike. Odlučio sam da na ovaj način olakšam dušu. Da mi lakše pa’ne susret sa svim onim fukarama gore. Znam da se čudite zašto sam digao ruku na sebe. Odgovor bi vam bio jasan da ste se više interesovali.“
Miljana: Izgleda da vam je zamjerao to što ste zahladnjeli odnose, momci.
Janko: E, ja mu nisam kriv što je prestao dolaziti u kafanu.
Krcun: Možda i jesi, a da ne znaš.
Miljana: Janko, i sam si kazao da nisi bio kod njega mjesec i po.
Janko: E ne mogu, časti mi, oditi po kuća na sjednike. Svi lijepo znaju đe me mogu nać’. Ovđe sam po cijeli dan.
Krcun: A kad si se čudio, što ga ne nazva’ da ga pitaš zašto ne dolazi? Da je koji Goranov rukovodioc iz opštine, potrča’ bi da se slomiš da vidiš što mu je.
Goran: Nemoj, Krcune.
Krcun: Zašto da mu ne kažem, kad je tako?
Goran: Nije dobro svaki put reći istinu. Nauči to već jednom.
Janko: Ne boj se ti za Tonija. On ima svoje posebno mjesto u mom srcu.
Miljana: S kim se Toni družio najviše zadnjih dana?
Krcun: S Goranom. Sa mnom je redukova’ gledanja.
Janko: Ko je tebi kriv, Krcune, što nećeš da sjedneš na piće s našim doktorom, kad je pored njega gradonačelnik?
Krcun: Da sjedim na piće s ološima koje mi život uništavaju? Ne dolazi u obzir!
Janko: E, ne mogu zabraniti rukovodiocima iz opštine da ovđe navraćaju na kafu.
Goran: Uvijek ti je jezik bio brži nego pamet, Krcune.
Miljana: Momci, smanjite tenzije.
Janko: I ne znam što ste samo mene napali. Mislio je na sve nas! Hajde, Miloše, nastavi da čitaš.
Miloš: „Saznao sam da imam kancer limfnih žlijezda. Imao je svojstvo dobrih konja iz sjajnih kaubojskih filmova – bio je galopirajući. Zbog toga ću i prekratiti svoje muke.“
Miljana: Imao je kancer!? I nije mi rekao?
Krcun: Izgleda da nije nikome, Miljana. Jesi li mogao ovo znati, Gorane?
Goran: Nisam. Vjerovatno je to otkrio u neku privatnu podgoričku kliniku.
Janko: Eto zašto nosi žalost na sve nas. Niko od nas nije bio s njim kad je trebalo.
Goran: Kancer limfnih žlijezda stvarno brzo uništi mladog čovjeka. Da je stariji bio, možda je mogao i preživjeti. Što piše dalje?
Miloš: (Čita.) „Prekratiću svoje muke. I ne žalite što sam mrtav. A ja vam garantujem da na kraju pisma sigurno nećete.“
Goran: Shvatih li ja dobro da na kraju pisma nećemo žaliti što je mrtav, Miloše?
Miloš: Dobro si shvatio.
Krcun: Ne vuče ovo na dobro.
Miljana: Miloše, meni je za danas dosta. Prvo sam ukopala prijatelja, a sad vaskrsava na ne baš najbolji način. Ne osjećam se najbolje. Možemo li ostatak čuti drugi dan?
Krcun: ‘Oćeš li da te povezem do kuće?
Miljana: Mislim da je tako najbolje. (Počinje da se sprema.)
Miloš: Toni je insistirao da svako od vas bude ovđe…
Krcun: Vidiš da joj nije dobro, Miloše…
Goran: (Okreće se Miljani.) Miljana, molim te za malo strpljenja… Ajde, da vidimo što je to namjerio naš drug i prijatelj…
Miljana: Ajde, da vas poslušam…
Miloš: Ja bih nastavio da čitam, ako mi dozvolite…
Krcun: Taman ćemo poslije zajedno, Miljana…
Miloš: (Nastavlja čitanje pisma.) „Prvo ću se obratiti našem doktoru Goranu Jeličiću. Ti si prema meni cijeli život bio dobar. Bio si pažljiv. Iz razumljivih razloga, kasno si se oženio. Studiranje medicine nije lako. Iako si završio u roku, čekao si na posao godinu dana. Da li je kod tebe to nekada izazvalo ljutnju prema sistemu? Znam da jeste. Sjećam se što si sve pričao protiv vlasti. Nisam siguran da to danas smiješ ponoviti.“
Goran: Viđi, viđi… Što se okomio ovaj nesretnik na mene?
Janko: Jeste li se što svađali, Gorane?
Goran: Ne, da ja znam.
Krcun: Vjerovatno je mislio na tvoj današnji posao.
Goran: Pa što onda?
Krcun: Moga’ si slobodno da se ne prihvataš rabote kod tih skorojevića.
Goran: Možemo li sad s time završiti priču o mom opštinskom angažmanu?
Miljana: Jesu li ti ikada rekli da uradiš nešto s čim se nisi slagao, Gorane?
Goran: Ja mislim svojom glavom.
Krcun: Ako i misliš, ne znači da je lijepo raditi taj posa’.
Goran: Ako radim taj posao, ne radim ništa nemoralno.
Miljana: A što je moralno – sjeđeti i raditi s ljudima koji ti maltretiraju druga?
Krcun: Miljana, mislim da Goran ima drugačiji pristup moralu od našeg.
Goran: Znaš li đe ćeš završiti s takvim moralisanjem, Krcune?
Janko: Niđe, kad je takvi. Ko gleda danas na moral, čovječe?
Krcun: Janko, trudim se da živim onako kako se ne bi nijednog trena zastidio pred svojim đetetom.
Janko: Previše tome pridaješ važnosti. I to danas kad je sve pošlo u kurac.
Miljana: Ne vjerujem da bi ti činio bilo što zbog čega bi se stidio pred svojom đecom, Janko?
Janko: Ne ja!
Krcun: Dalje, Miloše.
Miloš: „Međutim, naš dragi Goran se počeo mijenjati nakon problema na poslu. Zajebano je to što su njegovi problemi na poslu, za nekog pacijenta još veći problemi. I to oni najgori. Zdravstveni. Sve do momenta kad bolesnici više – nemaju problema“.
Janko: Ovo nema smisla slušati dalje!
Miloš: Janko, molim te… „Svi znamo da je našem doktoru umrla pacijentkinja. Ako se ko među vama pita zašto se to desilo, odgovor je sljedeći – zbog Goranove pohlepne guzice!“
Goran: Pička li mu materina, da mu pička materina!
Krcun: Vidim ja da prema teti Branki gajiš jednu lijepu emociju, Gorane.
Goran: Pušti sad zajebanciju! Viđi što je ovaj ludak pisao za mene!?
Miljana: Zašto je to napisao, Gorane?
Goran: Što znam ja!?
Krcun: Nastavi, Miloše.
Miloš: „Iako je naš doktor Goran tvrdio da nije ništa kriv, kao i uprava njegove bolnice, istina se mora reći. Ako ne glasno, a ono bar putem pisma. Uzalud su laži i ljekarske komore, koja je stala iza uvaženog hirurga. Ko je od njih lud da prizna sopstvene propuste. Niko, naravno. Svoj svojega ne jede. Svi ćute. Ćute i mrtvi pacijenti.“
Miljana: Ćutimo i mi.
Goran: Ljudi, samoubice su potpuno sumanute osobe.
Miloš: „Goran je počeo uzimati novac od pacijenata i njihovih porodica. Novac da bi ih operisao što prije, tj. preko reda. A svi znamo što su porodice finansijski sve spremne žrtvovati da bi im bližnji ozdravio. Doktor Jeličić je korumpiran. Zbog toga, voljom našeg druga, neko uvijek najebe.“
Miljana: Je li ovo tačno, Gorane?
Goran: Laže fukara!
Krcun: Gorane, imaj obzira…
Goran: A ima li on obzira prema nama?
Janko: Ne bih reka’.
Miloš: Hajde da pismo pročitamo do kraja, pa ćemo poslije komentarisati. (Prisutni se smiruju.) „Moram pohvaliti doktora Gorana koji je na početku ipak imao moralnu dvojbu. Isprva je mislio uzimati mito samo od bogatih pacijenata. Siromašnima je uvijek davao lažnu nadu, a ponekad i sigurnu smrt. Kao i u slučaju nesrećne pacijentkinje koju nije htio operisati. Familija te nesretnice nije imala para, doktoru se nije žurilo, a njena bolest je radila u obije smjene.“
Krcun: Je li moguće da si se toliko iskvario, Gorane!?
Goran: Zašto bi riječi jednog mrtvaca bile istinite?
Miljana: Možda zato što mrtvaci nisu lažni kao živi ljudi.
Goran: Ti bi voljela da je Toni rekao istinu?
Miljana: Manje je bitno što bih ja voljela od toga da li je ovo istina ili ne?
Krcun: Čitaj dalje, Miloše.
Goran: Stani, Miloše! Samo da vam kažem da tu nesretnicu nisam operisao jer joj nije bilo spasa. Imala je kancer na želudac koji je sve zahvatio. To sam saopštio i njenoj porodici.
Miloš: Jesi li završio, Gorane?
Goran: Sad možeš nastaviti.
Miloš: „Krivičnu prijavu nesrećne porodice, Goran preživljava uz pomoć nenadnih i beznadnih gostiju. Udba je znala da je Jeličić kriv. Porazgovarali su sa njim. Udbaši itekako imaju sklonost ka razgovoru. Razgovor je srž te službe, dok ubistva zauzimaju drugo mjesto. Špijun je zlatan, ubistva su srebrna. Kazali su doktoru da bi mogao završiti u zatvor. Ali je kod njih uvijek u igri strip sa više završetaka. Prepričali su mu kraj i jednog i drugog puta. Na jednoj strani je imao zatvor i gubitak ljekarske licence, dok ga je na drugoj čekala politička karijera, svojstvena većini špijuna, i mnoge druge pogodnosti.“
Krcun: Špijun!?!
Goran: Bože me sačuvaj, što sve neću čuti danas!?
Miloš: Neprijatno je čitati, a ne trpjeti sve ove optužbe…
Krcun: Je li ovo istina, Gorane?
Janko: Polako, Krcune. Goran mi je kum.
Miljana: Zašto kumovi ne bi mogli biti špijuni?
Goran: Miljana, ‘oli bataliti to podjebavanje!?
Miloš: Ima još za Gorana…
Krcun: Čitaj!
Goran: Ma, može pisati što god hoće! Ne interesuje me više!
Miloš: „Naš doktor će u slobodno vrijeme špijati svog dobrog druga, novinara Krcuna Tomića. Pitate se kako je moguće da to radi nakon trideset godina prijateljstva? Lako! Kada između Hipokrata i para izaberete pare, kada između zatvora i špijuniranja izaberete ovo drugo, onda je subjekt denunciranja sasvim nebitan. Nerviranja nema, guzica na slobodi i plata redovna.“
Miljana: Pi!
Krcun: Gorane, zakuni mi se sa đetetom da ovo nije istina?!
Janko: Polako, Krcune… Polako…
Goran: Već sam ti rekao da nijedna riječ tu nije istina.
Krcun: Zakuni se sa sinom, Gorane!
Miloš: Gorane, zašto je Toni ovo napisao?
Goran: Vjerovatno mi se sveti zbog toga što mu nijesam mogao završiti neki imovinski spor.
Janko: E, jeba nam je majku danas s ovom pisanijom!
Krcun: Čekam da se zakuneš da ovo nije istina…
Goran: Nije istina!
Krcun: (Hitro skoči sa stolice i udari Gorana preko stola. Ovaj pada na patos.) Majku ti jebem, rekoh ti da se zakuneš s tvojim malim!
Miloš: (Ustane od stola) Nemoj, Krcune! Sjedi, molim te!
Krcun: (Sjeda.) Znači, to je doktorska cijena kod udbaša. Jedan mrtvi pacijent za jednog živog prijatelja.
Janko: (Spušta se do Gorana.) Kume, jesi li dobro?
Miljana: Gorane, je li moguće da si sve ovo uradio?!
Goran: (Podigne se s patosa.) Jesam! (Krcunu.) Špija’ sam te! Je li ti sad lakše, džukelo novinarska!?
Miljana: Kako te nije stid, doktore! Ti, koji bi trebao da budeš uzor ostalim ljudima kao humanista i doktor! Ti si našao da špijaš drugove?
Janko: Kume, ne znam što da ti kažem…
Goran: (Sjeda.) Nisam imao izbora…
Miloš: Uvijek ljudi imaju izbor.
Miljana: Moga’ si ka’ čovjek poći u zatvor!
Goran: Nikad više ne bih mogao biti doktor. Uzeli bi mi licencu. Bio bih prokazan.
Krcun: Pa si naša’ ‘leb da zarađuješ s moje grbače!?
Goran: Nikad im ništa nisam rekao što već nisu znali o tebi.
Janko: Krcune, vidiš da je ipak gledao da ti ne nanese zlo.
Krcun: Vidim. Hvala mu na selektivnom špijuniranju.
Goran: Morao sam misliti na porodicu. Nisam mogao ostaviti ženu s tako malim djetetom.
Miloš: Znači li to i da si uzimao pare od pacijenata?
Goran: Ljudi, oni su me čašćavali…
Miljana: Pa ti je oslačalo, je li?
Goran: Miljana, ti si malo nadrkana danas? Drma te biolodžikal aur?
Miljana: Ne prija mi aura tvoje njuške, špijunčino jedna!
Krcun: Pušti sad Miljanu. Ne miješaj nju u tvoje prljave poslove!
Miloš: Janko, evo vidim da sad piše nešto i o tebi…
Janko: Miloše, ne dozvoljavam ti da o meni išta sad čitaš!
Krcun: Miloše, čitaj.
Miloš: (Čita dalje.) „A sad nešto malo o Janku. Naš dragi kafedžija. Dobar suprug i otac troje đece. Razvio je dobar biznis. Kafić u centar grada nije mala stvar.“
Janko: To je tačno.
Miloš: „Međutim, novca je bilo sve manje, a đeca sve veća. Nije ih lako podizati. Zbog toga se naš drug Janko okreće dopunskom poslu. Postao je diler heroina. Okolnosti su išle njemu u korist. Ako bi mu policija i napravila raciju, uvijek se mogao izvući s tim da je droga nekog od gostiju. A vjerujem da znate da su narkomani uvijek dobro obaviješteni. Osim istreniranih nozdrva, i čulo sluha im je dobro razvijeno. Da nije tako, ne bi bili slušni aparat policije.“
Miljana: Narko diler?!?
Janko: E, sad je stvarno dosta! Kako ga nije stid da sve te izmišljotine piše za prijatelje!
Miljana: Prijatelji? Nisam baš sigurna da smo svi ovđe prijatelji.
Goran: Ti bi mogla stvarno začepiti!
Krcun: Ako joj se još samo jednom tako obratiš, majmune ćelavi, svu ćeš hirurgiju na sebe osjetiti!
Miloš: Janko, diluješ li drogu?
Janko: Ne znam o čemu piše naš vajni drug!
Miljana: Stani, stani… Iz Italije ti donijeh onaj paketić prije mjesec dana, od nekog tvog prijatelja…
Janko: Pa sama si mi kazala da ti nije teško učinjeti takvu uslugu.
Miljana: Ti mi reče da je to neka specijalna hemija za kupatilo…
Janko: I jeste.
Krcun: Đe ti je sad?
Janko: Već sam je potrošio.
Miljana: (Ljutito) Mene si našao da izigravam tvog kurira preko granice!?
Janko: To nije bila droga.
Krcun: Moga li naći nekog drugog za takve rabote, n’o si htio Miljanu sjebati?
Miljana: Izgleda da je htio da me sjebe, kad nije mogao da me jebe!
Goran: A i moj kum se nadao, kad zna s koliko si momaka spavala.
Krcun: Ti to imaš žal što nije s tobom, uvaženi doktore?
Miljana: (Sa gađenjem gleda doktora.) Miloše, hajde čitaj dalje…
Miloš: „Sve ove vaše fukarluke sam nedavno saznao od mog brata od ujaka, koji radi u DB.“
Krcun: Sve vas znaju i sve vas imaju. A ne hapse vas, pička li im materina!
Miloš: „Janko je malo bolji životni standard počeo pravdati obimnijim kafanskim poslom i ženinom platom. Prikriva se koliko može. Pitanje je vremena kad će njegova nemoralnost ubiti nečije dijete. Njegovu pohlepu za parama pravdaće time da je morao podizati đecu. Možda sam i ja morao, ali sam napravio neki drugi izbor. Ljepše je biti i ubica nego narko diler.“
Krcun: Kakav sad – ubica?
Goran: Nazvao je sebe pravim imenom. Ubio nas je sve s ovim pismom.
Miloš: Janko… (Gleda u pismo.)… Imaš li sad što reći, jer sam završio dio o tebi?
Janko: Sve je to laž.
Krcun: Zašto bi izmišljao, ako je za Gorana napisao sve tačno?
Janko: Krcune, ne seri!
Krcun: Sad više ne sumnjam u Tonijevu ispovijest.
Miloš: Kako bi se ti osjećao, Janko, da neko tvojoj đeci prodaje drogu?
Janko: (Brzo izgovara) Sve sam to i radio zbog đece!
Krcun: Upravo onako kako je Toni napisao.
Janko: (Shvata da se izrekao.) Neka Toni trune, jer nije ništa bolje ni zaslužio… (Svi ćute.) … Ljudi, mora’ sam… Posa’ je opa’, kriza nam je svima jebala majku… Kako bih prehranjiva’ đecu?
Miloš: Nemam đece, ali mi se čini da to ne bih nikad radio da bi ih prehranjivao…
Krcun: Mogu li se fukarluci pravdati – Đecom? Zar se time đeca ne svode na materijalna dobra?
Goran: (Ironično.) Miljana, i ti bi sve uradila za svoje dijete, zar ne?
Miljana: Na pomisao da bi mi dijete moglo postati kao ti, istina je da izgubim svu želju za majčinstvom.
Krcun: Kakav dan! Jednog smo prijatelja ukopali, a dva prijateljstva sahranjujemo. Što će za tebe napisati, Miloše?
Miloš: Ne znam za sebe, ali vidim da si ti na red.
Janko: Da čujemo što je Toni napisao za ovu moralnu gromadu lokalnog novinarstva.
Miloš: Evo ovako: „Krcun je naš novinar. Školski drug koji je uvijek bio fer i korektan. Nije lud, iako bi se mnogi zakleli da jeste. Bivša mu žena jeba’ majku. Nije mu lako kad svoje rođeno dijete ne može gledati kako treba. Naš Tomić se dao svim svojim bićem novinarstvu. I politici. Od srednje škole do danas, izgarao je da dobije svoju državu. A sad kad je ima, najmanje je njegova. Novinarski posao mu je donio samo probleme. Znamo da je kao kritičar vlasti uvijek mogao preći na drugu stranu, što je danas vrlo popularno. Ipak, on ostaje na istim pozicijama, jer se drži svoje poštapalice da „to nije moralno“. E taj moral Krcunu će jebati majku. A njegov nemoral nečiju ženu.“
Janko: Kakvu ženu?
Goran: Vjerovatno je ovaj ovđe (pokazuje na Krcuna) spavao s nekom udatom.
Krcun: I ako sam, misliš li da bi se o tome ispovijedao Toniju?
Goran: Ne znam kome si, ali izgleda da Toni zna…
Miloš: Nastavljam: „Veliki prijatelj našeg Helenovića i ljubitelj njegove knjižare postao je i veliki ljubitelj… (Helenović zastaje. Pogleda Krcuna.)
Goran: Nastavi, Miloše.
(Miloš ostavlja pismo na sto.)
Janko: Što ti je, Helenoviću?
Krcun: Miloše…
Goran: (Uzima pismo) Zaista će se danas čitati sve što nam je Toni poručio: „Veliki prijatelj našeg Helenovića i ljubitelj njegove knjižare postao je i veliki ljubitelj … (Malo zastaje. Onda slavodobitno i glasno čita.) … oblina Miloševe supruge. Krcun mu je izjebao ženu.“
Miloš: Krcune, da li je ovo istina?
Goran: Ljubavniče, je li ti ovo moralno?
Miloš: Krcune, pitah te nešto?
Krcun: Istina je, Miloše. Ali sam ti htio reći… (Prekida ga Miloš.)
Miloš: Piše li još što o Krcunu i Jeleni?
Goran: (Gleda pismo.) Piše.
Janko: Čitaj!
Goran: „Kao novinar, Krcun je često išao u opštinu, đe je srijećao Jelenu koja tamo radi. On je nakon razvoda poša’ u kurac i ponaša’ se ka’ predator kad su žene u pitanju. Jeleni je vjerovatno dosadio brak s impotentnim intelektualcem. Ali, to nije sramota biti. Bolest je svačija. Sramota je to što su napravili ona i Krcun. Da je Milošu malo lakše, treba reći i ovo. Krcun je s Jelenom ljubavio davno, ali ga to ne čini boljim čovjekom. Vrijeme je opravdanje samo za loše ljude. Tad se Krcun i povjerio Miljani u vezi toga. A žene ka’ žene – nema šanse da što zadrže za sebe. Tako sam i ja sazna’ za ovaj događaj.“
Krcun: Miloše, znam da će zazvučati kao opravdanje, ali sam ti ovo htio reći…
Miloš: Ne interesuje me, Krcune.
Krcun: Molim te da me saslušaš?
Miloš: Nema potrebe. Vidim da te je jedno iz kuće dobro slušalo.
Goran: I ti cijelog života izigravaš nekog moralnog čistunca.
Janko: A ovamo, jebe žene svojim prijateljima.
Miloš: (Sprema se da ode.) Meni više nije mjesto među vama.
Miljana: Miloše, sjedi molim te. Znam da je ovo što je napravio Krcun užasno, ali ga bar saslušaj što ti je htio reći…
Goran: Brani ga ti, brani…
Krcun: Nisam ja za odbranu, Gorane. Znam da sam pojeo govno.
Miloš: (Ostavlja jaknu na isto mjesto.) Ti ćeš ovo što si napravio krstit’ tom floskulom – pojeo si govno?
Janko: Mi smo nemoralni, a on je pojeo govno!? O čemu pričamo mi ovđe? Svi smo mi ista govna, dobri moj Tomiću.
Miljana: Nikad on ne može biti kao vas dvojica.
Goran: Možda si u pravu. A kakva si ti, draga gospođice? (Pokazuje rukom pismo.) Ima li ovđe što za tebe?
Krcun: Nije joj teško biti bolja od svih nas.
Miljana: O meni Toni nema ništa ružno reći.
Janko: Još bolje za tebe.
Goran: ‘Ajde da vidimo… „Na kraju, nešto i o Miljani. Naša srednjoškolska drugarica u koju smo svi blenuli. Đevojka zbog koje je desnica uvijek bila jaka, ali ne politička. Moja ljubav studentskih dana. Krcunova nikad prežaljena simpatija Divna arhitektica propalog braka.“
Janko: Krcune, bolje bi bilo da si se udvara’ Miljani, nego što si se družio s Jelenom Miloševom.
Goran: (Ironično.) A i ti Janko ništa ne znaš. To je bilo davno. Ne bi on to danas napravio.
Miloš: Momci, ostavite ga. To ću ja riješiti s njim. I Jelenom.
Krcun: Miloše, odmah da ti kažem da Jelena nije ništa kriva…
Janko: Što bi druge gospođe dale da imaju ovako poštenog ljubavnika?
Goran: „Vrativši se, Miljana je došla da me posjeti prije dvadesetak dana. Čudila se što nisam bio na vašu žurku. Nisam joj htio reći za moju bolest. Nešto sam izmislio. A naš je susret nekako baš fino ispao. Izgleda da se njena emocija prema meni nije nikada u potpunosti ugasila. I da vam kažem – ne pišem vam ovo da bih vam se hvalio. Iako smo nas dvoje te večeri spavali zajedno, mene muči savjest zbog onog što se desilo nakon te večeri, tj. prije nekoliko dana.“
Krcun: (Okrenu se ka Miljani.) Spavala si s Tonijem?
Janko: Kakve veze ima što je opet bila s njim, Krcune?
Krcun: Čuješ li što te pitam, Miljana?
Miljana: (Plačnim glasom.) Jesam…
Goran: ‘Ajde, Krcune, što se čudiš? Naša drugarica voli da usreći momke. Da si je i ti pitao, ne vjerujem da bi bio odbijen.
Krcun: Nastavi dalje, Gorane.
Goran: „Naime, Miljana je opet došla kod mene i saopštila mi da je trudna.“
Krcun: Trudna?
Janko: Ako je bio bolestan od kancera, izgleda da nije bio impotentan.
Krcun: Miljana, reci mi da ovo nije istina?
Miljana: (Gleda Krcuna.) Čitaj, Gorane. Čitaj sve…
Goran: „Nisam moga’ vjerovat’. U trenutku kad znam da umirem, otkriće da ću dobiti dijete me je više užasnula. Nisam htio da postanem otac đetetu koje neću ni viđeti. Ali nije samo zbog toga. Bilo je tu i moje osvete. Miljana me je ostavila kada smo bili u vezi. A sad je mislila da joj ja budem priplodni bik. Ne dolazi u obzir!“
Janko: Sve bolje od boljega!
Miloš: Da li si voljela Tonija, Miljana?
Miljana: Jesam… (Okreće se Krcunu.) Uvijek sam ga voljela. I nije istina da sam ga doživljavala takvog kao što je on napisao.
Janko: Da, da, sad je Toni lažov. A kad je pisao o nama, onda je sve to živa istina.
Miloš: Kratak je put od žive istine do mrtvog prijateljstva.
Goran: Slušajte dalje. „Odmah sam joj rekao da ne želim dijete s njom. Ona je plakala, govorila mi da me neće opterećivati i da će ga sama podizati. Rekla mi je da joj je to zadnji voz da postane majka. Znao sam da je braniti trudnoću đevojci u godinama isto što i moliti zmiju da te ne ujede dok spavaš s njom. Zato sam bio grub. Tražio sam da abortira što prije. Odmah sam joj i novac dao. Uspio sam je nagovoriti. Nakon dva dana me je nazvala i rekla da se očistila. Laknulo mi je. Ali sam bio nesrećan. Postao sam ubica. A kad bolje razmislim, ubio sam sebe dva puta.“
Krcun: Koliko shvatam, s Tonijem si spavala nakon žurke, Miljana?
Miloš: Zašto je to sad bitno, Krcune?
Janko: Izgleda da Krcuna boli što se ova ovđe (pokazuje na Miljanu) dala Toniju, a ne njemu.
Miloš: (Uhvatilo ga ludilo, ustaje i počinje da viče!) Krcune, ono što je radio Toni tvojoj Miljani, ti si radio s mojom ženom. Svi ste prljavi, Krcune, svi! Majku vam jebem!
Miljana: Miloše, bolje bi bilo da si jebao svoju ženu, da ne umaraš Krcuna. (Miloš je gleda, skoro suznih očiju, polako sijeda.) I da – ja nisam imala muža kao tvoja žena.
Janko: Kurva je kurva, imala muža ili ne.
Miljana: Da, narkodileri dobro znaju svoje okruženje.
Krcun: Ako je Toni završio pismo…
Goran: Nije još. E’o mi ne date da ga pročitam do kraja.
Miloš: (Smireniji.) Hajde. Zanimljivo je slušati priču o dragoj mi Miljani.
Goran: Đe stadoh?… A-ha, evo ovđe… „Postao sam ubica. A kad bolje razmislim, ubio sam sebe dva puta. A da bih bar malo olakšao dušu, napisao sam ovo pismo. Da opišem i sebe i vas onakvim kakvi smo. Ostavljam ga mojoj porodici s molbom da ga preda Milošu Helenoviću. I da ga on pročita pred svima vama, nakon sahrane. Da vidite što smo sve spremni uraditi zbog sopstvene guzice. A neki i zbog svoje materice. Niko od nas nije više isti. Prije pola sata ste se voljeli i poštovali, a sad vas ne bi sastavio ni Jan Fleming. Špijun, narkodiler, jebač žene svog prijatelja, rogonja i Miljana ka’ isfrustrirana stara đevojka. I ja koji trunem. Mene bar čeka prah i pepeo, a vi ste već Ništa.“ Kraj pisma!
Krcun: Ja bih doda’ za Miljanu ono što i Janko reče. Kurva.
Miljana: Kako možeš to reći?! Kako, Krcune!?
Janko: Što bi ovo sad?
Goran: Otkad ja to mislim o njoj, a Krcun tek danas otkriva…
Krcun: Miljana je bila i sa mnom. Spavali smo zajedno.
Goran: Kad?
Krcun: U isto vrijeme kad se jebala i s Tonijem. Samo sam ja imao pravo prvenstva. A obojica bez štitnika.
Miljana: Zar ti nisam odmah sjutradan rekla da sam pogriješila. A ako se dobro sjećam, prije pola sata si me ubjeđivao da nisam.
Janko: Miljana u akciji, drugi dio.
Miloš: Pa kako si znala da je Toni otac, a ne Krcun?
Goran: U takvoj situaciji, žena ne može znati ko je otac đeteta.
Miljana: (Okreće se Goranu i Janku.) Vas ne treba da interesuje čije je dijete u mojoj utrobi.
Miloš: Tako je. To bi trebalo da interesuje drugi dio društva.
Miljana: Ništa nečasno nisam napravila.
Krcun: Nije ti nečasno to što si bila s dva druga u dva dana zaredom?
Janko: Miljani je izgleda časno to što je Krcunu prećutala, a Toniju kazala za svoju trudnoću.
Goran: Ne znam zbog čega sad lomimo glavu. Nijedan od njih i ne može biti otac, kad je Miljana abortirala.
Krcun: Ako je abortirala…
Miloš: Toni je napisao da jeste…
Janko: A zna se da Toni ne laže, dragi moji prijatelji…
Goran: Jesi li poslušala Tonija, Miljana?
Miljana: Nisam abortirala. Slagala sam ga.
Miloš: Zašto?
Miljana: Željela sam da još malo razmislim što ću s trudnoćom. Voljela bih biti majka.
Krcun: Zašto meni nisi pitala što ćeš napraviti!? Možda je dijete i moje?
Miljana: Kad sam i htjela da te pitam, kad sam htjela da razgovaram s tobom, ti si pokazao svoje pravo lice. Tvoje ponašanje prema meni ovog trenutka dovoljno govori kakav si čovjek.
Goran: Samo je iznio svoje viđenje tvog seksualnog života.
Miljana: Mog ljubavnog života, doktore. Za razliku od tebe, ja nisam izgubila ljudski lik.
Krcun: ‘Oćeš li da rodiš to dijete, iako ne znaš čije je?
Miljana: Krcune, mislim da te to, nakon svega, ne treba interesovati.
Krcun: Zašto mi nisi kazala da si spavala s Tonijem?
Miljana: Krcune, pošto više ništa nije važno… A nemam se što stidjeti pred ovim stvorenjima koji su bili tvoji i moji prijatelji do prije sat vremena… Reći ću ti nešto iskreno… Htjela sam prećutati da sam spavala s Tonijem i da ti kažem da je beba tvoja… A možda i jeste… I htjela sam ti još nešto reći….
Goran: Oberštrumpfirer kurva!
Janko: Viđi ti naše Miljane!?
Krcun: Ti si… Ti si jedna velika ološ, Miljana!
Miloš: Ljudi, ljudi… Smirite se…
Krcun: Što drugo da joj kažem kad mi je htjela prećutati da možda nosi Tonijevu bebu!? Sad je i Goran potpuno u pravu!
Miljana: Izgleda da nijesi ni za šta bolje nego da se slažeš s doktorom Goranom. (Ustaje i oblači kaput.)
Janko: Možda mi jesmo loši, ali si ti ipak ispala najgora od nas.
Goran: A umjela je da morališe sve vrijeme.
Miljana: Što je bolje, Krcune: rađati novi život ili ga uništavati kao što rade doktor i narkodiler?
Krcun: Loše je kad na takav način želiš postati majka.
Miljana: Sad odlazim. Dosta je bilo ružnog za danas. (Kreće ka vratima.)
Janko: Nikakve štete što nas napuštaš.
Miloš: Miljana, što si htjela reći Krcunu?
Miljana: Nema veze, Miloše.
Miloš: Naprotiv. Mislim da je baš to najvažnije.
Krcun: Ne interesuje me, pa sve i da je beba moja!
Miljana: Što može biti važno osobama koje nemaju ni obrise ljudskosti?
Goran: Izlazi napolje, da ti ne prospem zube! Sad više nemaš Krcuna da te brani!
Miljana: (Gleda Krcuna.) Htjela sam mu reći da želim biti majka… Da sam željela pored sebe imati oca za moju bebu… I da bi nas dvoje mogli pokušati… Eto, samo to… (Otvara vrata.) Ali, iskrenost je ovđe osuđena na propast. Miloše, prijatno.
Miloš: Prijatno, Miljana. Zvaću te. (Miljana izlazi.)
Janko: Što ćeš je zvati?
Miloš: Da čujem kako je. Trudnu ženu treba podržati i ohrabriti.
Goran: Kod mene je ona završila za cijeli život.
Miloš: Krcune, da li je i za tebe?
Krcun: Čuo si i vidio što je sve bila spremna uraditi.
Miloš: Znam sve. Ali i ti znaj da je Miljana trudna žena.
Krcun: Misliš da sve njihove poteze mogu pravdati drugim stanjem?
Miloš: Krcune, niko od nas nije čist. Mislim da ni tebi obraz ne bi bio više uprljan ako sad pođeš za njom.
Krcun: Ja da trčim za njom?
Miloš: Pa, morao bi malo potrčati. Znaš da je hitra.
Goran: Miloše, ne zajebavaj se! Da trči za takvom ženom?
Janko: Mislim da ne bi treba’ to uraditi. Ali, što ako je beba stvarno njegova?
Miloš: Nije sigurno da li je beba Krcunova, ali ono što je sigurno je to da ovaj momak ovdje (Pokazuje na Krcuna.) voli Miljanu.
Goran: Ja to nikad ne bih uradio.
Miloš: (Goranu.) Ali raditi za policiju možeš!? Ti sad ućuti! (Krcunu.) Da čujem tebe, Krcune?
Krcun: Misliš da je to pametno?
Miloš: Sigurno je pametnije nego biti ovdje s nama. Idi za njom. Moli je da ti oprosti one ružne riječi.
Krcun: (Okreće se i gleda Janka i Gorana. Onda pogleda Miloša.) Njeno je dijete…. A ja je volim…. (Krcun skoči od stola. Izlazi preko vrata.)
Miloš: Bar nešto lijepo da smo danas napravili…
Goran: Iako nas je sve sjeba ovo popodne, ako bude Tonijevo dijete, bar se ta kuća neće ugasit!
Janko: Profesore, što ćeš još popiti?
Miloš: S vama dvojicom više ništa. Ali, za novi život, valja nazdraviti! Natoči mi jednu rakiju.
KRAJ