Stevo Žigon: Spokojan čekam kraj predstave
Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca i pozorišnih reditelja 20. vijeka, Stevo Žigon, rođen je 8. decembra 1926. u Ljubljani. Sa šesnaest godina postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Sa sedamnaest je uhapšen i odveden u nacistički logor Dahau, u kojem je proveo dvije godine.
Do kraja života ostao je komunista. Žigon je glumu studirao u Ljubljani i Lenjingradu. Diplomirao je 1952. godine, na beogradskoj Akademiji za pozorište, film i televiziju. Veoma često je tumačio uloge njemačkih oficira, među kojima je najupečatljivija ona majora Gestapoa Krigera u televizijskom serijalu Otpisani i Povratak otpisanih (1978). Bio je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Narodnom pozorištu u Beogradu režirao je Romea i Juliju (1981), Gospođicu Juliju (1994), Idiota (1995), Čehovljevog Galeba (2000)…
Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. bio je kandidat za poslanika Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića. Nije izabran.
Ovaj razgovor vođen je januara 2005. Trajao je pet sati. Na rastanku je tražio da mu ostavim svoj broj telefona. Često se javljao, ti su razgovori trajali satima.
,,Uskoro ću se ugasiti“, rekao mi je jednom. Umro je u Beogradu, 28. decembra 2005. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblji.
Čini mi se da odavno nije svanuo leden i turoban dan kakav je bio taj januarski, kada sam se prvi i poslednji put srela sa Stevom Žigonom. Dugo se i oprezno probijajući kroz smetove, taksista je, vidjela sam, konačno odahnuo kada me je ostavio ispred te kuće na Senjaku, zaboravila sam i ulicu i broj.
Bilo je rano popodne. Već se smrkavalo.
Žigon me je čekao u polumračnom hodniku te nekada očito lijepe dvospratnice. Stajao je na vrhu klimavog subišta kojim sam se oprezno pela. Onako suv i poguren, u atletskoj majici na minus petnaest, jednom je rukom pridržavao otškrinuta vrata svog stana, cupkao u mjestu i, nestrpljivo žmirkajući, dovikivao mi da požurim.
,,Žurim, žurim!“, ponavljala sam, plašeći se da ćemo se oboje, nagazim li jače, srušiti zajedno s tom trošnom drvenom konstrukcijom oguljenih gelenedera.
Cio stan, izuzev sobe u koju me je uveo, bio je u mraku. U toj prostoriji, jedinoj koja je grijana, živjeli su Stevo Žigon, jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca i reditelja, i njegov neobuzdani pas.
,,Iz Podgorice si došla samo zbog mene?“, pita, nismo ni sjeli.
,,Samo zbog vas“, slagah.
Pogleda me na trenutak, a onda, očito prateći neki sebi znani tok, zamišljeno nastavi:
“Mene je Rusija potpuno preobrazila: iako zapadnjak, rođen stotinu i pedeset kilometara daleko od Venecije, lepe kao san, svoju sam sudbinu oblikovao u jednoj drugoj “Veneciji“, severnoj i čarobnoj – u Lenjingradu“.
Da li je zadovoljan načinom na koji ju je oblikovao? Koji to pametan čovjek može biti?!
Jugosloven, Slovenac, Srbin, Rus; glumac i reditelj; muž i otac dvije glumice i ljepotice – Jelene Jovanović i Ivane Žigon; vlasnik mnogo priznanja za glumu i režiju; vlasnik ovog ludog psa koji mi se sve vrijeme mota oko nogu.
,,Izgleda kao da je izašao iz romana F.M. Dostojevskog“, kažem nesigurno.
,,Miran je“ – ubjeđuje me Žigon. ,,Nemoj da se plašiš“.
Sjedam u fotelju. Prije nego što je zauzeo mjesto preko puta, Žigon nervozno baca ćebe na veliki neraspremljeni krevet, koji zauzima najveći dio sobe. Vjerovatno je tek ustao… Posmatram ga i razmišljam o očima na tom uvelom licu, još uvijek veoma živim. I lijepim. O osmijehu koji ga povremeno obasja. Mora da je nekada bio veoma lijep muškarac.
,,Imaš glas u kome zvuči detinjstvo, ali i neka superiorna ženska podrugljivost“, reče iznenada. “Sačekaj trenutak, samo da nahranim golubove“.
Otvara prozor i na zaleđenom simsu ostavlja mrvice hleba… Stresoh se.
,,Svake godine dođu, vidi ih kako su lepi!“ – dodaje, pomalo se tužno osmjehujući.
TAMARA NIKČEVIĆ: Usamljeni ste?
STEVO ŽIGON: Imam ptice. Prošle sam godine hranio par; sada mi dolazi ova jedna. Ne znam da li je ženka ili mužjak… Usamljen? Ne znam. Nikada nisam bio preterano druželjubiv, nisam imao mnogo prijatelja s kojima sam, recimo, išao u kafane. S muškarcima se, osim na poslu, uglavnom nisam družio. Možda dok snimam film ili radim predstavu. Uvek su mi nekako išli na nerve. Ali ne zato što sam bio nekakav veliki švaler, nego… S njima nisam imao o čemu da razgovaram: ako je pametniji od mene, nervira me; ako je gluplji, dosadno je.
T.N.: A žene?
ŽIGON: Žene sam voleo. Ako je lepa i šarmantna, žena može da bude i glupa; s njom je opet zanimljivo.
T.N.: Sami ste ovdje?
ŽIGON: Jelena[ Jelena Jovanović Žigon (1933–2018.) Beograd, Kraljevina Jugoslavija; srpska i jugoslovenska glumica
] i Ivana[ Ivana Žigon (1968.) Beograd, SFRJ; srpska glumica
] su na donjem spratu. Ivana je lepa i mladolika, kaže da me se seća tek od svoje petnaeste godine. Kao da dugo nismo znali jedno za drugo… Mnogo sam radio – predstave, probe, premijere, strahovi… Život mi je prošao u strahu da neću uspeti da izmislim ništa novo. To je specifičan strah – strah od običnog… Uloge nikada nisam pripremao kod kuće, nisam umeo da sednem za sto i da čitam. Više sam voleo da radim u pozorištu, na sceni; tada dođu najbolje misli, najbolje ideje. Verovatno se Ivana i ja zbog toga i nismo često viđali. Kasnije smo postali veoma bliski.
Moj sin Nikola je slikar. Ovo što vidiš na zidu njegovo je prvo ulje. Talentovan je, je l’ da?… Jednom sam ga istukao. Putovali smo vozom.
,,Zašto ne gledaš kroz prozor?“ – pitao sam ga. “Pogledaj prirodu! Zar nije lepa?“
,,Sve je to isto!“ – odgovorio je ravnodušno.
,,Kako je isto?! Ne može biti!“
Užasava me ta inertnost, ta nezainteresovanost… Hoćeš malo viskija?
T.N.: Neću, hvala vam.
ŽIGON: Zašto nečeš? Dobar je za srce… Jesi li udata?
T.N.: Nisam.
ŽIGON: Nije važno. Ali mora se voleti. Voliš li?
T.N.: Da, volim.
ŽIGON: E, to je dobro… Znaš li šta je brak? Sto i krevet. Sto nikada nisam naročito voleo. Možda i zato što me je uvek nekako mrzelo da jedem, naročito u društvu. Imam pseću narav, ne znam… Volim da jedem sam, baš kao pas kada ugrabi dobru kosku, pa s njom trči u ćošak da ga niko ne vidi… Dušo, skloni onu knjigu s peći. Je li ti hladno ovde?
T.N.: Nije, ne brinite.
ŽIGON: …Nema ništa čudnije od čoveka koji žvaće. Često sam se, nakon premijera, zabavljao gledajući umetnike, reditelje i glumce kako jedu. Njihovo žvakanje asociralo me je na štalu, na modernu štalu u kojoj kravlje glave mirno žvaću… Odvratno!
T.N.: Kuvate?
ŽIGON: Da, sebi spremam hranu. Obično nešto malo i na brzinu, jer mi, kažem, sto nikada nije bio važan. Nisam mnogo polagao ni na to kako ću se obući. Verovao sam da bi ženu trebalo osloboditi svih obaveza – kuvanja, spremanja, peglanja – i pustiti je da za muža radi samo ono za čim ima potrebu. Ljubavnu potrebu… Kažu – oženi se, šta ćeš kad ostariš. Takvo shvatanje braka je glupo. Zamisli, u mladosti se pitati šta ćeš pod stare dane?! Dok sam bio mlad, nisam mislio na stare dane. Nisam verovao da ću ih dočekati.
T.N.: Rekli ste – sto i krevet…
ŽIGON: U krevetu je, dušo, osnovni smisao braka. Tu je lepota! Ako čovek ima lepoticu za ženu, krevet je još važniji. Kada sam osetio da Jeleni i meni krevet više nije važan, oprostio sam se od nje i povukao se gore na sprat. One su ostale dole.
T.N.: Posjećujete se?
ŽIGON: Jelena ima specijalan ulaz u moju kuću. Jedno vreme se manje–više nismo ni viđali.
Davno sam u dvorištu zasadio dve jele i dve breze; to drveće nas je vezivalo. Dođi, pogledaj… Ova breza vršnjakinja je moje Ivane, koja, hvala bogu, izgleda mlađe. Zato i neću da kažem koliko su stara ova dva stabla. Videla si ih?
T.N.: Nisam.
ŽIGON: Nisi primetila moje breze?!
T.N.: Nisam. Ravnodušna sam spram prirode, baš kao i vaš sin.
ŽIGON: Zaista?! E, to ti je mana. Doduše, dok sam bio mlad, ni sam nisam primećivao prirodu…
Moja Jelena je, dušo, bila vanredno lepa žena, pa sam možda i zbog nje ostao bez pravog muškog društva. Venčali smo se 1958. i svi su se, sećam se, pitali šta li je takva lepotica našla u ,,toj slovenačkoj budali“.
T.N.: Sviđali ste se ženama, jeste li?
ŽIGON: Hm, sviđao… Iako ne mislim da sam bio naročito atraktivan muškarc, većina žena sa kojima sam bio blizak važile su za velike lepotice. Kada se samo setim koga sam sve zaveo, imao bih se čime pohvaliti, znaš. Ali, nije važno. Na kraju sam oženio najlepšu Srpkinju.
T.N.: Jeste li bili ljubomorni?
ŽIGON: Jesam, iako sam uvek pokušavao to da sakrijem. Što je greška. Jer u braku bi ipak trebalo pokazati i malo ljubomore. U suprotnom, žena misli da je ne voliš… Davno sam igrao u ,,Izgnanicima“ Džejmsa Džojsa, u starom Ateljeu 212, u zgradi ,,Borbe“. Ta je uloga na neki način autobiografska.
T.N: Na koji način?
ŽIGON: Glumio sam čoveka čija je žena zaljubljena u njegovog najboljeg prijatelja. E, taj se prijatelj bezobzirno udvarao mojoj ženi, tako da u trećem činu, odlazeci od kuće, na ženino pitanje: ,,Ti me ostavljaš ovde, kod njega?!“, odgovaram: ,,Ko sam ja da bih se nazvao gospodarom tvog srca?!“ A volim je više od svega na svetu. Zamisli!
,,Ko sam ja da bih se nazvao gospodarom tvoga srca“?!
Kakva rečenica, majku mu!… Ako imaš lepu ženu, ako je ona još i darovita, ako pleni, normalan čovek ne sme ni da pomisli da može biti apsolutni gospodar njenog srca. Uostalom, nije žena trkački konj da je možeš zauzdati. A ne bi ni trebalo. Umesto toga, pusti je da trči. I to što brže!
Vidiš li, dušo, koliko je lud ovaj moj pas? Dođi, dođi, rođeni… Pogledaj ga kako grebe, pokušava da otvori vrata. Jadan, i ne sluti da bi se smrzao čim bih ga pustio vani.
T.N.: Je li vama ovdje hladno?
ŽIGON: Nije. U životu sam toliko loše prošao, pa danas sebi ne mogu da priuštim čak ni to da ugrejem ceo stan. Grejem ovu sobu. Dok sam imao novca, napravio sam sprat, uveo centralno grejanje. Jesenas sam kupio naftu, činilo mi se da će je biti dovoljno. Izgleda da ipak neće: nastavi li zima da bude ovako oštra, ne znam šta ćemo. Nafte imam za još dva, dva i po meseca… O čemu smo pričali?
T.N.: O ljubavi. Jednom ste rekli da je ljubav između muškarca i žene ,,oročena na četiri godine, u najboljem slučaju na sedam“; sve ostalo je, kazali ste, žrtvovanje.
ŽIGON: Oh, pa bio sam veoma strog! Ljubav ipak traje malo duže, naročito ako je duboka. Iako sam se od Jelene razveo zato što sam je voleo.
T.N.: Kako – zato što ste je voljeli?
ŽIGON: Da smo ostali u braku, naša bi ljubav postala rutina. A rutina je… Znaš li šta je rutina? Negacija ljubavi! I to na isti način na koji je monodrama negacija pozorišta. Ljubav je, dušo, veoma retka. Ako je kod mene tako dugo trajala, znači da ju je zaista nekada bilo. Znam i po tome što Jelenu još uvek volim. Da smo ostali u braku, odavno bih je mrzeo.
T.N.: Da li ste se često zaljubljivali?
ŽIGON: Jesam. Bilo je lepih žena… Iz Lenjingrada, sa svoje pozorišne klase, zapamtio sam, recimo, imena skoro svih devojaka: Ilja Judašova, Jelka Jelgradova, Vera Gurova, Nataša Panamarjeva… Ne sećam se ni jednog muškarca! Te mlade Ruskinje su zaista bile zanosne i čoveku osetljivom na žensku lepotu među njima nije ni moglo biti lako. Posebno ako je izašao iz nacističkog logora.
T.N.: Izašli ste iz Dahaua?
ŽIGON: Tako je, dušo. U logor sam odveden sa nepunih sedamnaest godina. Još se sećam svog logoraškog broja: 61185. Strašno, znaš… Ipak, danas mogu da kažem da mi je logor pomogao da još kao veoma mlad shvatim da je život čudo koje se ne sme protraćiti.
T.N.: Niste ga protraćili.
ŽIGON: Mislim da nisam… Živi se zbog žena! Takav život ne može biti uzaludan.
T.N.: Koliko dugo ste bili zatočenik u Dahauu?
ŽIGON: Dvadest i jedan mesec. Misliš da dve godine i nije tako dug period? Jeste, dušo. Posebno ako ga provedeš u baraci u kojoj svake večeri spava po tri stotine ljudi. I danas se sećam tog jezivog smrada muških nogu, tih oznojenih muških tela… Sartr kaže da čovek uvek nešto dobije kada nešto izgubi i da uvek nešto izgubi kada nešto dobije.
T.N.: Šta ste dobili?
ŽIGON: Novi život – drugačiji, bogatiji.
T.N.: Šta ste izgubili?
ŽIGON: Vreme. Samo se ono ne može vratiti. Kada sam napisao ,,Hroniku“ (,,Žigon–Hronika“; Altera Beograd 1998.) shvatio sam da, pre Dahaua, nikada nisam bio u prilici da u svojima rukama držim ručice neke lepe gimnazijalke. Čim sam izašao iz logora i otkrio novi život, osetio sam ogromnu potrebu za njima, za tim ručicama.
T.N.: Kasnije ste uspjeli da nadoknadite izgubljeno?
ŽIGON: Nikada se, dušo, ne može nadoknaditi ono što je jednom izgubljeno. Može se doživeti na drugi način, ali nadoknaditi – e, to ne može. Čovek ostaje zauvek očerupan za to iskustvo… Kada sam, kažem, napisao svoju životnu hroniku, shvatio sam da je u nju stala tek polovina mog života. Ona druga, intimna – nje nema; o njoj nisam mogao da pišem. A samo bih se, ovako melanholičan i sentimentalan, nje i sećao… Ljudi koji se mnogo sećaju, mnogo su i patili, znaš. Sreća se ne pamti.
“Posle tolike galame, laži, uzdaha, krika, lomljave točkova i oružja, kako je ova tišina dobra. Neizrecivo dobra“ – kaže jedan pesnik.
Nekada sam čeznuo za tišinom; danas u njoj živim.
T.N.: Zašto ste uhapšeni i odvedeni u logor Dahau?
ŽIGON: Od februara 1942. bio sam skojevac, član komunističke omladine; zbog toga sam i uhapšen. Uhapsili su me Italijani, i to s još nekoliko drugova. Ništa nismo znali o konspiraciji, neko nas je provalio. Sećam se da smo svi bili hrabri, buntovni, da se nismo bojali… Najpre sam odveden u italijanski zatvor, iz kojeg sam, pre kapitualicije Italije 1943, prebačen u logor Dahau.
Italijani su uvek imali divnu muziku. Sećam se da je, marširajući centrom Ljubljane, italijanski duvački orkestar svake večeri svirao marševe iz Verdijevih opera. U tom smislu, okupacija mi je u početku bila čak i zabavna. Kasnije sam, upravo zbog toga što sam bio dete izbeglica koje nisu volele okupatore, u kući čuo da su Italijani, kao i svi zapadni narodi, krvoločni. Što je istina. Jer, ako pogledaš istoriju, videćeš da ni jedan deo zemaljske kugle nema narode poput Evropljana, koji su počinili toliko zla. Doduše, među njima su Italijani ipak bili najblaži.
T.N.: Dijete ste izbeglica, kažete…
ŽIGON: Jesam. Po roditeljima sam primorac – i majka i otac su iz Trsta – pa sam više Mediteran, nego Kranj. Drugim rečima, u meni je više latinskog nego germanskog. Naravno, pošto su bili pod Italijom, moji roditelji su ustvari izbeglice. Uostalom, zar izbeglištvo nije jedina istinska konstanta Balkana?!
Primetio sam da danas mnogi podvlače kako su imali tešku mladost, kako su se mučili dok su bili u najlepšim godinama, ne shvatajući da je mladost takva. Meni je, rekao sam ti već, i taj logor bio zanimljiv; tim pre što sam, napustivši ga, zaista razumeo da mi je život ponovo vraćen. Valjda sam ga zato toliko i zavoleo.
T.N.: Kako ste se vratili iz Dahaua? Gdje? U Ljubljanu?
ŽIGON: Ne. Pešačeći, najpre sam stigao do sabirnog logora u Salzburgu, a onda su Amerikanci nas Jugoslovene kamionima prebacili u Ljubljanu. U Salzburgu smo pravili priredbe, recitovali…
“Bićeš glumac!“ – rekao mi je američki oficir koji me je čuo kako recitujem.
Bio sam iznenađen: želeo sam da budem agronom, voleo sam da gledam kako biljke rastu. Ipak, uskoro sam otišao u SSSR na studije glume.
T.N.: U Lenjingrad?
ŽIGON: Tako je. Zavoleo sam glumu, svidelo mi se. Ubrzo sam proglašen za najtalentovanijeg glumca u klasi. Usput, jedini sam vanpartijac koga je KPJ poslala u SSSR. Bio sam skojevac, ali nikada član Partije.
T.N.: Zašto?
ŽIGON: Nisam ni mogao stići da uđem u Partiju budući da sam u međuvremenu odveden u logor. Sanjarenje me je održavalo u životu.
T.N: O čemu ste sanajrili?
ŽIGON: Maštao sam o Nastasiji Filipovnoj iz ,,Idiota“ i Katarini Ivanovnoj iz ,,Mladića“… Katarina Ivanovna je moja najveća ljubav. Kakva lepotica! I tako živa! Njene sam muke preživljavao kao sopstvene. Za režiju ,,Mladića“ sam, mnogo godina kasnije, dobio nagradu ,,Bojan Stupica“. Uzgred, dušo, ne znam jesam li ti rekao: počeo sam da režiram kada sam bio na vrhuncu svoje glumačke karijere.
T.N: Zašto tada?
ŽIGON: Nagovorio me je Bojan Stupica[ Stupica Bojan (1910–1970.) – Ljubljana, SLobenija; slovenački i jugoslavenski reditelj, arhiteksta, dramaturg; osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu
].
“Ako znaš da glumiš, znaćeš i da režiraš! – govorio mi je.
Što je istina. Jer, kako neko može da režira a da ne zna da glumi?! Reditelj mora da bude i glumac… Glumcu veoma često zna da smeta partner, naročito ako ga je već zamislio dok je spremao ulogu. Istovremeno, ne možeš napraviti dobrog Jaga bez dobrog Otela, niti dobrog Otela bez dobrog Jaga. To je kao lice i naličje.
Režiju sam odmah prihvatio kao izuzuetno zanimljiv posao: odjednom, dobio sam mogućnost ne samo da na sceni uređujem svoj život, svoj lik, već i da svojim partnerima objašnjavam kako da glume, kako da se ponašaju. Kao režiser, sebi sam dosta dobro delovao.
Inače, uvek sam najviše voleo da režiram ruske pisce.
T.N: Zbog čega?
ŽIGON: Zbog toga što u njihovim delima možeš naći mnogo ženskih likova. Dostojevskom su uvek glavne žene: Nastasja Filipovna je, recimo, mnogo zanimljivija od kneza Miškina; Grušenjka od Ivana ili Dimitrija Karamazova… I kod Čehova su glavni likovi žene: seti se “Galeba“, Arkadine i Nine, na primer. Neverovatno, ali samo je ruskim piscima pošlo za rukom da od ženske lepote naprave dramski lik. Takva je Nastasija Filipovna.
T.N: I ja je najviše volim.
ŽIGON: Zbilja? Kao i moja Ivana… Kada ju je prvi put ugledao, knez Miškin je rekao: ,,Ovu će neko da zakolje!“… Slušaj ga kako samo cvili. Otvori mu vrata, dušo, molim te, pusti ga na čas, neka izađe u hodnik. Hoćeš li?
T.N: Hoću.
ŽIGON: Ne zatvaraj ih, ostavi. Vratiće se… Mnogo pričam, nisam ti dosadio?
T.N: Ne, ne, nikako!… Jeste li bili bolji reditelj ili glumac, šta mislite?
ŽIGON: Teško je reći. U svakom slučaju, svesno sam birao profesiju u kojoj sam mogao da imam kontakt s ljudima. Suština glume, režije još i više, je prožimanje, opštenje, uspostavljanje odnosa. I to veštačkog, namernog odnosa s izraženim umetničkim sadržajem, s umetničkom stvaralačkom namerom, a sve u cilju da se ljudima objasni neki karakter, da im se objasni neka sudbina, neka pojava. Za to je neophodan rad, ubeđivanje, navođenje, preklinjanje, psovanje, vika; istovremeno, potrebno je i mnogo intimnosti, osećanja zadovoljstva, saglasnosti. Naravno, reditelj mora biti pažljiv. Jer, ako režija, umesto da služi literaturi, počine da nemeće svoje ideje, teatar postaje dosadan, jednostran. Reditelji često pokušavaju da pobegnu od književnosti, koja na taj način postaje tek povod za rediteljsku egzibiciju. Što nije dobro. Kao reditelj, trudio sam se da to izbegnem.
T.N: Igrali ste u predstavama Bojana Stupice?
ŽIGON: Retko. Naprosto, nisam bio glumac njegovog repertoara. Stupica je voleo komediju, renesansu i, zamisli – nije režirao ni jednog Šekspira! Ipak, kada sam postao reditelj, u glavi sam imao scene iz Stupičinih predstava, njegovo tanano osećanje prostora… Bojan Stupica me je pozvao da iz Ljubljane dođem u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, u to vreme najbolji teatar u Jugoslaviji.
T.N: Koje godine?
ŽIGON: Septembra 1948. Iako nisam govorio srpskohrvatski jezik, u JDP–u sam odmah dobio malu ulogu u komadu Marina Držića.
T.N: Niste znali naš jezik?
ŽIGON: Ne, ne, nisam, zaista… Baš kao što, stigavši iz Jugoslavije u SSSR, nisam govorio ruski. Tokom života sam čak tri puta učio maternji jezik… Već 1952. u JDP–u sam igrao Hipolita. Fedra je bila Marija Crnobori[ Crnobori Marija (1918–2014.) – Banjole, Kraljevina SHS; hrvatska, srpska i jugoslovenska glumica
]. Sećam se da me je sve vreme dekoncentrisala.
T.N: Kako?
ŽIGON: Eh, dušo, kako?! Bila je lepotica.
U to vreme sam počinjao da učim dikciju, trudio se da savladam menjanje ritma. Nema ništa odvratnije od glumca koji celu ulogu igra u istom ritmu. Glumac mora biti kao dobar trkački auto: mora se upaliti kao šibica, odmah! Ne mogu da smislim one koji scenom hodaju polako, lenjo, “teatralno“, uvek u istom ritmu. Naročito ako su mladi. U tim godinama nisam hodao, trčao sam. Tako sam odigrao Hipolita. Čitala si “Fedru“?
T.N: Jesam. Ko ju je režirao?
ŽIGON: Tomislav Tanhofer[ Tanhofer Tomislav(1898–1971) Osijek, Austrougarska; hrvatski i jugoslavenski pozorišni reditelj i glumac
] i Miroslav Belović[ Belović Miroslav (1927–2005) – Sarajevo, Kraljevina SHS; bosanskohercegovački, srpski i jugosloveski reditelj, pisac i glumac
].
Sa Belovićem sam, inače, studirao u SSSR–u i uvek mi je silno išao na nerve. Možda i zato što je mnogo voleo da jede. Osećao sam se veoma neprijatno svakodnevno ga gledajući kako pohlepno ždere. To mi je ostalo u sećanju, znaš… Pored toga, Belović je obožavao da gnjavi konobare, da ih maltretira, da bira, da ogromnu pažnju poklanja tom prokletom jelu. Zato sam i počeo da ga izbegavam. Najzad, Belović je u JDP–u imao preko četrdeset predstava, ali se danas ne pamti gotovo ni jedna njegova režija. Sa druge strane, iako je prema meni znao da bude grub, da me šokira, da mi kaže nešto uvredljivo, veoma sam i voleo i cenio Minju Dedinca[ Milan Dedinac (1902–1966) – Kragujevac, Srbija; srpski pjesnik, esejist, likovni i pozorišni kritičar; osnivač Književnih novina; urednik Politike; upravnik JDP–a; nadrealista
]. Kao i on mene. Bio je smešan čovečuljak, ali autoritativan i veoma obrazovan. Predivan duh… Ne žuriš?
T.N: Ne… Kako ste reagovali na te grubosti Milana Dedinca?
ŽIGON: Nisam reagovao, znajući da se iza te grubosti krije Dedinčeva želja da budem što bolji. Nikada se na njega nisam ljutio… Imao sam trideset i četiri godine kada mi je Dedinac dao ulogu Franca fon Gerlaha u Sartrovim “Zatočenicima iz Altone“. Bila je to moja najteža, najsloženija i najslojevita uloga: bivši nacista koji je u ljubavnoj vezi sa sestrom. Mog oca, bogatog Hitlerovog industrijalaca, igao je Milivoje Živanović. U jednom momentu, potpuno pomahnitao, ridao sam, sećam se, na Živanovićevim grudima. I to istinski, iskreno, gorko. Kao dete. Uvek sam s nestrpljenjem čekao sledeću predstavu.
T.N: Kad smo već kod Hitlera, nisam vas pitala: kako je čovjek koji je preživeo strahote nacizma mogao da podrži Slobodana Miloševića?
ŽIGON: Zašto?! Trebalo je da ga napadam?! Milošević je bio jedina svetla tačka cele te naše bedne istorije. Nažalost, Miloševića je upropastila njegova žena!… Zašto me to pitaš, dušo?! Je l’ Milošević pravio strahote?
T.N: Kako nije?! Sudi mu se u Hagu!
ŽIGON: Veruješ u Hag?! Znaš li zašto je napravljen Hag? Da Amerika ne bi izašla pred sud zato što je bombardovala jednu zemlju. Hag mora da dokaže da su Srbi bombardovani s razlogom. Rusi bi nam možda i pomogli, ali mi hoćemo u Evropu.
T.N: Kada su to Rusi pomogli Srbiji?
ŽIGON: Uvek, dušo! Na Kosovo su došli 1999., ali, kada su videli da mi hoćemo u Evropu koja nas zajebava i koju mi i dalje molimo i pred njom klečimo, rekli su – ma, idite, bre, u pizdu materinu! I vratili se kući. A Haški sud? Nemoj tako da govoriš, dušo, molim te. Nemojmo o tome, to je sramota! Srbi su dobar narod, imaju velike generale. Političari su govna! Svi! Vojnik zna šta mu je posao… Srbi su imali vojvodu Mišića, pobeđivali u svim ratovima. Najsvetlija tačka i naše i crnogorske istorije je rat. Nema istorije bez rata. Narod vredi toliko koliko mu vredi armija… Volim ratničke narode, volim Ruse!
Hajde, rođeni, uđi, uđi… Nisi ga čula, dušo?! Vidi kako je lep, kakvu dlaku ima! Ne bojiš ga se više, a?
T.N.: Ne. Vidite li da smo se sprijateljili?
ŽIGON: Jeste, dušo. Obojicu si nas zavela… Nikada nisam bio komunista; bio sam – staljinista! Boljševik! Panjimaješ? A? Govoriš ruski?
T.N.: Ne.
ŽIGON: Nisi ga učila?
T.N.: Nikada.
ŽIGON: Šteta! Ruski je divan jezik. Zaljubljivao sam se na ruskom.
T.N.: U svoje partnerke?
ŽIGON: Češće su se one zaljubljivale u mene. Nemoj da se smeješ, dušo, to je statistički podatak. Naročito dok sam radio kao reditelj. Jednom mi se, usred velikog posla, nudila jedna ,,Ofelija“.
,,Jok, ne može!“, odbio sam je. “Kada završimo predstavu, možda nešto i bude“.
Zaljubiti se tokom rada je glupost. To sve pokvari.
T.N.: Šta pokvari?
ŽIGON: Sve se promeni – glumac, partnerka, reditelj, odnos… Glumac mora da bude realan samo kao lik. Kada na scenu izvedeš psa ili konja, recimo, oni uvek deluju nescenično, kao strani element. Zašto? Zato što su, za razliku od lika, živi. I ne igraju… Ženu na sceni nikada nisam posmatrao kao realnu. Razumevši da je u ulozi, sebi nisam dopuštao da se u nju zaljubim dok radim. Mada je bilo prilika… Uvek sam bio zaveden.
T.N.: Kako su vas zavodile?
ŽIGON: Kada te žena uzme za ruku i vodi, a ti popio dva, tri viskija – šta da radiš?! Odjednom se probudiš uhvaćen na delu.
T.N.: Kažu da ste često ,,hvatani na delu“.
ŽIGON: Zašto me to pitaš, dušo? Nećeš valjda da mi držiš pridiku?
T.N: Ne, ne, neću!
ŽIGON: Nikada nisam pitao da li je žena udata. Ako bi mi dala povod, poželeo bih da je upoznam, da joj učinim zadovoljstvo. Znam da je časnije kada muškarac prvi pokaže karte, ali sam uvek čekao da ih one meni pokažu. Valjda sam bio kukavica, plašio sam se da ću biti odbijen. Pored toga, nisam želeo da se namećem. Rađe sam čekao neki znak, dozvolu…
T.N.: Da li ste se takvim ,,znacima“ lako odupirali?
ŽIGON: Nisam. Ako čovek dočeka takav znak, nema te snage koja ga može zaustaviti. A i ne vidim zašto bi se zaustavljao. Šta tu ima loše?! Onaj ko se pita kako je žena mogla da ga prevari je idiot! Neverovatna glupost! To su prave rogonje, a ne oni koji žive u užasnom i bolnom nespokojstvu sumnje… Ljubav mora da boli, dušo. Nema srećne ljubavi. Zaljubljen čovek uvek je u strahu da će izgubiti onu koju voli. Žena dođe da te poljubi, a ti, umesto da se raduješ, misliš: možda se ona tako ljubi i sa nekim drugim. Što nije loše budući da je sumnja jedini pokretač ne samo ljubavi, već i stvaralaštva, nauke. Zato je biti vernik nešto najbanalnije na svetu. Onaj ko sluti zlo, ko se plaši da će izgubiti, ko ima maštu koja ga tera da sebe iskuša misleći – šta ako je sve to privid?! – onaj ko sumnja, taj zaista i voli. Razumeš?
T.N: Razumijem.
ŽIGON: Da li ti je to već neko rekao?
T.N: Nije, ali znam o čemu govorite.
ŽIGON: Sama si preživljavala?
T.N: Ko nije?!
ŽIGON: Oh, oprezna si, jesi li?! Neka, nije važno. Slušaj, dušo: ako ne boli, znači da ne voliš iskreno. Danas su ljudi zadovoljni ako ih žena vara jer to deluje nekako “glamurozno“. A ja bih oprostio. U stvari, to nije prava reč. Nema tu šta da se prašta, to se i ne zamera.
T.N: Ne zamjera se?!
ŽIGON: Naravno! Kako možeš da zameriš nekome zbog toga što voli? Ako je žena tvoja a voli drugog muškarca, znači – ti si kriv. Ubio bih se od muke kada bih znao da me žena sa kojom sam nikada nije prevarila. Zamisli da pored sebe imaš muškarca kojeg niko neće!
T.N: Nisam sigurna da je to baš najbolje opravdanje za prevaru.
ŽIGON: Već sam ti rekao da nema prevare, dušo. Nije prevara ako voliš, razumeš? Ako žena u muškracu nije našla sve što joj je potrebno, valjda ima pravo da to što joj nedostaje potraži na drugom mestu. Ili to nije dovoljno crnogorski?
T.N: Kako to mislite? Šta nije dovoljno crnogorski?
ŽIGON: Crnogorci su verni, Crnogorke posebno.
T.N: Možda nekada.
ŽIGON: A poštenje, a čojstvo, a dostojanstvo?! Doduše, u takvom vrednosnom okruženju verovatno je teže varati, što je opet pogrešna reč… Šta radiš u Podgorici? Živiš tamo?
T.N. Da.
ŽIGON: Usamljena si?
T.N: Jesam, otkud znate?
ŽIGON: Eh, dušo! Znam! Vidim… Šta radiš u Podgorici?
T.N: Živim, radim, čitam…
ŽIGON: Šta čitaš?
T.N: Tolstoja, “Anu Karenjinu“… Po ko zna koji put.
ŽIGON: Karenjinu, a? Šta te to muči?
T.N: Razne stvari, kao i sve…
ŽIGON: Ne, ne, nije kao i sve. Nisi ti “kao i sve“… Vidim da te nešto muči, dušo. Šta? Nećeš da kažeš? Dobro, ne moraš da se pravdaš, golubice… Hoćeš sada gutljaj viskija?
T.N. Neću, hvala vam. Ne volim viski… Da vidimo šta je vas mučilo! Jeste li voljeli mnogo žena?
ŽIGON: Jesam, nažalost. Nažalost zbog toga što nisam mogao da vodim čist, miran, lep grđanski život, da odam poštu lepoti svoje žene, da stanem pred boga i kažem: bio sam veran! Ali, ne verujem ni u boga, ni u đavola! Već sam kazao – vera je najidiotskija misaona radnja. Čovek koji ne sumnja je glup… Kažu: samo jednom se ljubi! Šta ti misliš – da li se samo jednom ljubi?
T.N.: Ne. Lijepo zvuči, ali nije tačno.
ŽIGON: Naravno da nije. Čovek sazreva, menja se… Ovo će da čita moja žena. Imam ženu i decu. Da sam sam, svašta bih ti pričao, skandalozne stvari! Ne smem. Crnogorka si, znaš. I Jelena je Crnogorka kao i ti. Vi Crnogorske ste tako lepe žene, ali lude, potpuno lude!… Jelena je Martinović po majci. Đeneral Mitar Martinović[ Martinović Mitar (1870–1954) Cetinje, Crna Gora; crnogorski oficir, od 1919. general Jugoslovenske vojske
] bio joj je đed. Zajedno s taštom, njegove sam kosti premeštao s beogradskog groblja na Cetinje, u Bajice. Pre, kada smo sahranjivali Mitrovu ženu Milicu, Jeleninu babu, na Cetinju su nas dočekali stari Crnogorci: okićeni, opasali sablje, stavili ordenje… Prava crnogorska sahrana! Mitar je stajao prav kao strela. Gord starac, veoma lep. Dva metra.
Kasnije sam se spuštao serpentinama do Boke kotorske. Lepa zemlja, lepi ljudi, ali ludi, potpuno ludi. I opasni! Jelena je takva – luda i opasna! A ti? I ti si opasna?
T.N.: Ne vjerujem.
ŽIGON: Jesi, dušo. Zbog nečega si tužna, neko te je možda povredio, ali si opasna. Vidim to… Devojka si, koliko ti je godina? Hm, ko zna… Deluješ kao student. Ne, nije reč samo o izgledu, već o zračenju… Jelena me je varala toliko da joj ne bih mogao vratiti ni na onom svetu. Ali, nisam ljut zbog toga. Bio bi greh da tako lepa žena bude samo sa mnom. Verovati u vernost samo zbog toga što ti je žena to obećala na venčanju, koja je to glupost, majku mu! Znaš li da čovek nekada prevari iz ljubavi? Znaš li to?
T.N.: Kako se to, molim vas, vara “iz ljubavi“?
ŽIGON: Eto, luda Crnogorka! Ne možeš da razumeš, je li? A reč je o trofeju, dušo: voljenoj ženi čovek tako pokazuje da nije jedina, da ih ima još. To je igra! Istina, teška igra, ali svi to i radimo da bi bilo teško. Slično je u ostalim odnosima: u zahvalnosti, u poštovanju, u zavisnosti, u obožavanju… Uvek je teško, uvek boli. Uvek!… Hoćeš li da otvoriš vrata, dušo? Pusti ga, neka… Hajde, rođeni, dođi, dođi kod mene…. Ako ustanem, stegnu me pluća. Ne ljutiš se što te mučim?
T.N.: Ne mučite me.
ŽIGON: Danas sam izgleda mnogo pametan. Dao sam toliko intervjua u životu, igrao u toliko predstava, filmova… I, šta mi je ostalo? Gledam breze u dvorištu, hranim ptice i zajebavam se sa ovim psom! Živim zbog Ivane. Bolestan sam bio i te 1995. i, da nije Ivane, na pamet mi ne bi palo ne samo da režiram Dostojevskog, nego da uopšte ustanem. Ali sam ustao znajući da Ivana mora da odigra Nastasiju Filipovnu. Na kraju, režija tog ,,Idiota“ donela mi je najveći uspeh u životu: istočnog ,,Oskara“ za pozorište.
I Bojan Stupica je svojevremeno u Narodnom pozoristu režirao ,,Idiota“, s Mirom Stupicom[ Stupica Mira (1923–1916) – Gnjilane, Kraljevina SHS; srpska i jugoslovenska glumica
] kao Nastasjom Filipovnom. Predstava je iste godine crkla. Naša se još uvek igra. Jesi li je gledala?
T.N.: Nekoliko puta.
ŽIGON: …Ivana je zbog uloge Nastasje Filipovne upisala glumu. A bio sam, kažem, bolestan kad sam to režirao, teško sam disao. Nisam mogao da hodam. Vidiš, nekada sam mislio da ću se ubiti onoga dana kada više ne budem mogao da trčim. Eto, nisam se ubio. Starost je, dušo, teška tragedija. Naročito ako sa telom ne vene i duh.
T.N.: Teško vam je?
ŽIGON: Teško. Nije prirodno, znaš… Starost je veliko poniženje za čoveka… Pogledaj ga, dušo, opet hoće napolje. Lezi, rođeni… Hodi, hodi; doći će nam Ivana, doći… Siroti, kako samo pati. Tiho pati… Da je higijenski, nas dvojica bismo i spavali zajedno. Noću bih ga grlio kao dete lutku… I ove ptice… Satima mogu da sedim i da ih gledam.
T.N.: Ne izlazite?
ŽIGON: Retko. Naročito sada kad je hladno. A nekad sam, kažem, voleo pokret. Evo, pogledaj, na onom zidu su diplome ,,Ljubljanskog sokola“: treće mesto za pionire! Obožavao sam sport. Vežbao. Jelena me je stimulisala. Sada ne radim ništa. Ne mogu. Steže me u grudima. Uskoro ću se ugasiti…
Čudno je da sam u tih deset godina starosti i svoje tragedije, ostavši bez prave ljubavi, bez prirode, bez pokreta, gotovo bez vazduha, dobio najveća umetnička priznanja. Najzad sam dobio i ,,Dobričin prsten“ (2002). Kada su mi ga uručivali, rekao sam da me naročito raduje to što sam ga dobio za glumu, iako ne glumim već dvadeset i pet godina. Zato, kazao sam, pretpostavljam da sam ,,Dobričin prsten“ dobio ne za glumu, već za sećanje na nju. Svi su u tim rečima osetili bodež. Neka! Jer, ko sve pre mene nije dobio tu nagradu! Ipak, danas sam najviše ponosan na to da su me uvek maltretirali.
T.N.: Ko vas je maltretirao?
ŽIGON: Svi! Razni kolektivi, klanovi… Nikada nikome nisam pripadao i moje režije nikada ničemu nisu bile ni nalik. Niko mi nije bio uzor. Gledao veoma malo pozorišnih predstava, možda najviše onih Mate Miloševića[ Milošević Mata (1901–1997) – Beograd, Srbija; srpski i jugoslavenski pozorišni i filmski reditelj, glumac, pisac i pedagog
], kod kojeg sam glumio. Bio je najbolji reditelj, evropska klasa! Ništa slabiji od Pitera Bruka[ Bruk Piter (1925) – London, Ujedinjeno kraljevstvo; čuveni pozorišni reditelj
]. Ipak, nisam voleo da gledam tuđe predstave. U Beču bi se, recimo, igrao “Hamlet“, i svi su govorili – idi da ga pogledaš. Nisam lud! Ne smem!
T.N.: Kako ne smete?
ŽIGON: Ne želim da mi se pod jastuk podvuče tuđi, drugačiji Hamlet. Mislio bih o njemu, o glumcu koji ga je odigrao, upoređivao bih se… Ovako – radim na čisto. Sve je moje! Ili je bilo. A danas?… Uvek sam imao osećaj da ću znati kada ću da umrem… Umreću, dušo, uskoro. Videćeš! Ali, neću bolovati, neću biti nepokretan. U mojoj su porodici svi tako umirali. Uostalom, moje su bolesti takve da ne možeš ni da shvatiš da umireš.
T.N.: Plašite se smrti?
ŽIGON: S jedne strane je se plašim, kao i svaki normalan čovek; istovremeno, verujem da se u smrti nešto krije. Možda se, kada odemo, nešto zaista događa, šta misliš?
T.N.: “Ovoga su u grobu ključevi“, kaže Njegoš.
ŽIGON: Tako je.
T.N.: Vjerujete da se “nešto događa“?
ŽIGON: Ne u smislu religioznog verovanja u život posle smrti. Crkva nas plaši glupostima poput te, kao i one o žrtvovanju. Jer, zašto žrtvovati život?! Hrist je, kažu, umro za nas, za naše grehove, iako ga nikada nisam molio da to učini. To od njega nisam tražio. Volim svoje grehe, stojim iza svega što sam učinio. Umeo sam sebe da spasim, neka niko o tome ne brine… Raspričao sam se, dušo. Je li ti prijatno?
T.N.: Jeste. Razgovaramo gotovo pet sati…
ŽIGON: Vidiš, moja Mara kaže da ovo nije stan, nego brlog, ali je i meni ovde veoma prijatno. Možda zbog tebe? A možda i zato što sam odavno legao na rudu – znam da iz ove sobe nemam kud. Spokojan čekam kraj predstave.
Beograd; januar 2005.
(Intervju je 2005. godine objavljen u beogradskom magazinu Glamur; duža verzija razgovora objavljena je 28. decembra 2015. u beogradskom Newsweek–u, na desetu godišnjicu smrti Steva Žigona)