Prevela Dragana Kršenković Brković

 

Svako zna da je četvrtkom uvrnuto. To je bio četvrtak u kom je bio otvoren novi tržni centar, kada sam, oduševljena što je centar tako blizu mog stana, potrošila nešto para na keramičke posude, iako mi nisu bile potrebne. Takođe, nisam mogla da odolim a da ponovo ne kupim nekoliko knjiga koje sam već imala. Došla sam kući noseći torbe kupljene sreće, ali nikog nije bilo da podeli moje uzbuđenje. A onda sam čula zvučni signal: bip.

Pogledala sam svuda ne bih li pronašla izvor tog signala: ništa. Ispod ćebadi, iza TV aparata, u frižideru: ništa. Svaki put kad sam pomislila da je signal nestao, on bi opet odjeknuo. Brojala sam sekunde. Moje otkriće: nedoslednost. Pet sekundi, osam, dva, dvanaest. Bip, bip, bip, bip. Prestala sam da brojim. Pokušala sam da ubedim sebe kako je to jedna od onih stvari koje se dešavaju četvrtkom, tako da to i nije neki veliki događaj. Nisam u to poverovala.

Džodžo je stigao kući oko sedam. Zdravo, dušo, rekla sam, kakav ti je bio dan? Čekala sam na prvi zvučni signal koji smo mogli da podelimo. Čekala sam ga do ludila napeto, pokušavajući da shvatim odakle dolazi. Džodžo je tip čoveka koji bi to mogao da razume. Čekala sam: zvučni signal se nije oglasio. Više od jedanaest minuta: bez bipa.

Gladna, dušo? Džodžo je upitao i otišao u kuhinju da pripremi večeru. Ne, hvala, rekla sam. I, to je kliknulo. Čuješ ovo, Džodžo? Čuješ li? Ja sam vikala. Bila sam uzbuđena. Da li čujem šta, dušo? i on je povikao. Bip, bip, čulo se bip, zar ti nisi čuo? Bila sam ljuta na njega što je to propustio.

Onda sam pomislila: Možda je to moj privatni zvučni signal. Možda to neće da se oglasi kad je Džodžo u blizini. Čudno, pomislila sam ‒ obično svako voli Džodžoa. Onda je došla večera i opovrgla je moju teoriju. Moj zvučni signal odjekivao je tokom cele večere. Džodžo je bio upravo tu. On nije mogao da ga čuje. Ja sam pitala skoro svaki put: on ga nije čuo.

Potom: čestice. One su u početku bile male, tako da mi nisu smetale. Male čestice koje lete kroz vazduh mogu da budu zbunjujuće, da, ali ja sam videla i gore stvari.

Bili smo u restoranu. Džodžo, rekla sam, da li si ih video? Onda sam pitala konobara, pa ženu koja je sedela za susednim stolom. Mislila sam da možda postoji nešto što nije u redu sa Džodžom. Nije bilo tako. Niko od prisutnih takođe nije mogao da vide čestice.

Onda su čestice postale veće, pa još veće. Ubrzo su stvari, koje su potencijalno mogle da budu opasne, letele po vazduhu. Na primer: saobraćajni znak za stop oboren pre nekoliko dana u oluji; konjanik dok jaše. Uprkos opasnosti, osetila sam olakšanje; moje čestice su bile deo nečeg većeg. Stalno sam ih izbegavala: morala sam. Džodžo je mislio da je to grčenje. On mi je zakazao da posetim neurologa. Džodžo, rekla sam, prokleti konji lete naokolo. Draga, kazao je on, ti me zasmejavaš.

Onda se dogodila najčudnija stvar. Jednog dana Džodžo je došao kući s posla i on više nije bio Džodžo. Bio je Dora. Imao je grudi i sve ostalo. Nije čak ni izgledao kao Džodžo, niti je zvučao kao on. Tri dana on je sve to negirao. Negirao je grudi, negirao je glas, negirao je plavu kosu. Na kraju, ona je pukla. U pravu si, rekla je ona, nisam sigurna ni ko je Džodžo. To je to, rekla sam sebi. Džodžo je nestao. Uvek sam znala da će me on jednog dana ostaviti.

Dora ništa od toga nije mogla ni da vidi ni da čuje.

Jednog dana Dora je došla kući s posla i rekla, Mi moramo da razgovaramo. Draga, rekla je, ti vidiš stvari, ti čuješ stvari, ja sam zabrinuta. Zar ti, rekla sam, ne čuješ stvari, zar ne vidiš stvari? Dala sam primere. Draga, rekla je ona, to nije isto, to je stvar koja je stvarna. Moje stvari su takođe stvarne, rekla sam. Ko može da kaže šta jeste, a šta nije stvarno, kazala sam. Ti mi ne pružaš podršku, i to sam rekla.

Dora nije progovorila ni reč.

Onda sam rekla: Ako se stvarno tako osećaš, ja ne vidim da bilo gde ide naša veza.

Dora ponovo nije ništa kazala.

Veoma dugo oboje nismo ništa rekli. Tada je zvučni signal počeo da klikće, Viktorijine kočije su letele po vazduhu a plafon je stao da se penje i spušta.

Zaboravila sam da kažem da plafon ponekad ide gore i dole.

Možda možeš da pokušaš da to vidiš, Dor, rekla sam. Moj glas je bio veoma sladak. Ljubazan.

Dora se nasmešila.

Mogu da pokušam, rekla je ona, ali ne mogu da obećam.

To je u redu, rekla sam. To je ono što u svakom slučaju svi uvek rade. Pokušaj.

Prva stvar koju je Dora ugledala bio je drejdel.3 Rekla je da je mali i ljubičast. Ja nisam mogla da ga vidim. Onda je ona saopštila da postoji dosta drejdela, u svim duginim bojama. Zvučalo je prelepo. Leteli su u svim mogućim pravcima, ona je još izjavila, a bili su suviše mali da bi nekog povredili. Dora nije morala da smišlja smicalice.

Moja majka je došla u posetu. Dora i ja smo pekle tortu. Dora je rekla, Zapamti, draga, ni reč da nisi pisnula. Uzela sam suviše sode bikarbone. Ponavljala sam u sebi: ni reč, ni reč. Znala sam da ipak to mogu da zaboravim.

Poseta moje majke je bila najčudnija stvar. Ona je nastavila da Doru zove Džodžo. Nije izgledalo da to Dori smeta. To je zeznuto, Dor, rekla sam kad smo bile u kuhinji i kad sam mislila da majka ne može da me čuje. Pogrešila sam. Šta je zeznuto, draga, pitala je moja majka: stojeći na vratima. Prosula sam pasulj. Sve to.

Moja majka je rekla, Dušo, ti zamišljaš te stvari, zar ne?

Rekla sam, Ne, mama, vi zamišljate da ne možete da ih vidite.

Rekla je, Naravno, draga, ti shvataš da ti je dosadno. Kad si bila mala imala si naviku da pokušavaš da letiš. To takođe nije bilo daleko od dosade.

Ja se toga ne sećam, rekla sam; to je prilično glupo.

U stvari, uspela si jednom, rekla je ona, ali teško da je to poenta.

Moja majka je napravila toplu čokoladu, isekla tortu. Zatim, na sofi, milovala mi je kosu: njen pokušaj da mi bude od pomoći. To prilično nervira, odjednom je izgovorila. Šta je, kazala sam. Dušo, čulo se bip, izjavila je ona. Zar ti to ne čuješ?

Podijeli

Komentari su suspendovani.