Novak Kilibarda: Tri oca
U moje Banjane, a bogme i u svu Crnu Goru, smatra se da je pretuljeno ognjište kuće koje spane na ženske glave. Možeš imati devet šćeri ko devet vila, možeš ih razudati za koljenoviće i odžakoviće, ali sve ti je to džaba ako nemaš sinova! Računa ti se kuća iskopanijem domom stoga što odive ne našljeđuju ni očevo prezime ni krsnu slavu svoga roda.
Bilo bi udugo da ti nabrajam naše iskopnike s punijem kućama šćeri a brez sinova, pa ću ti napomenuti samo trojicu – dvojicu Banjana i jednoga Čevljanina s Rudina.
Perko Ćetkov s Tupana vuko je mušku lozu s Njeguša, a junački damar došo mu je pro ujaka Sima Kođošije, glavośeka o kome guslari pljevaju. Perko je s oštrijem handžarom u Dugi, na Graovcu i Vučjem Dolu zamirito od Gospodara kapetanstvo na Banjane. A onda ženidbom, s Knjaževom izvanjom svastikom, zaslužijo je i barjaktarstvo na Oputnu Rudinu. Tako ti je on zaletovo na crnogorsku kapu dvije glavarske biljege. Ni sinje mu more nije bilo do koljena! Usamoprdijo što su mu odriješene ruke da račune od svoga glavarstva ne podnosi drugome nikome osvem Knjazu-pašenogu na Cetinje i Bogu Savaotu na nebesa!
No, Perko ti je bijo jednako gamen na turske glave, dok je majo s handžarom, i na tuđu imovinu, kad su uminuli bojevi s Turcima. Proširijo je svoje imanje na sve četiri strane i to ne jednom no sedmostruko! Na koji mu je čerek nečije zemlje oko žvrknulo – taj je bijo njegov. Našo je spaču vlasniku toga zemaljskog iseta, pa je ojađelik blježo nezdrelice sa svoje očevine. Nije te dvostruki glavar pito jesi li mu brastvenik ili jabana, no te otršo na led ili pod led! Nekoga je namlještenom lupeštinom otprtljo na Grmožur da bokti u tavnicu đe se legu guje i jakrepi, nekome je pro krivoklestva pokazo put za Srbiju, a nekolicinu je presnovo u svoje najamlike. Pokojni Šćepan Sarić znavaše poimenice da nabroji svakoga raseljenika kome je Perko dao đilasnicu s njegove zemlje, a ja znam samo da pomenem ovo što si čuo. Što je Šćepan čuo i vidijo – to je i zapamtijo, alal mu majčino mlijeko!
Perkova žena nije rađala muška đeteta, no jednu za drugom sedam šćeri. Kad je izgubijo nadu u sina-našljednika, Perko je počo da vene i u život i u razgovor. Udavo je šćeri za prvoplemenike po svoj Crnoj Gori, ali nije mu se vrto ratluk u obraz. Bijo se usuko ko osušena jasika, ne krače no gavelja, a kapa z dvije glavarske biljege pala mu na uši pa ih oklepila. Ukuvijo s pogledom ko da ga je zgodijo gutunar! U potonji vakat nije iz kuće izlazijo. Ništa ga nije moglo ućešiti, no se od samoranačke sičije ugasijo držeći glavu u šake kraj pretuljena ognjišta. Ä je Perko otišo Bogu na istinu, imanje su mu zetovi raščalapali i isprodavali. Samo je ostala priča o junaštvu i domskom iskopu Perka Ćetkova s Tupana!
A evo šta je serdar Gruban Mićkov s Rudina učinijo kad mu je prinčalo osamdeset godina. I on je bijo glasit junak z Graovca i Vučjega Dola, a pročuo se s čoestvom kad je u Dugi zaštitijo tursku nevljestu od Lukovčana koji su šćeli da se izmijenjaju na nju kad su u duški klanac pobili gatačke svatove koji su iz Nišića vodili bulu ko gorsku vilu.
Ni serdar Gruban nije imo sinova no samo pet šćeri. Na vakat ih poudavo za prvake i sojeviće, žena mu od starosti umrla, a on osto ko ogorijo panj u planinu! Držo je najamlicu da radi o njemu i držo je dva najamlika da miritaju š njegovom zemljom i živijem. Jednoga dana kad je Serdar bijo zarđavijo od nazeba, bani ti preda nj petorica njegovije zetova. Serdar Grdan leži na šturu i pari pleći uz ognjište, zetovi śede oko njega, ponešto zborkaju jedan z drugijem i odgovaraju na ono što ih punac pita. Sve se ko nešto snebivaju, polojili s očima ko da su polokali vrelo maslo. Čini ti se da su sva petorica za nešto jednako krivi. Uvidi stari junak sa šture da su mu zetovi nešto šuveli, pa taman kad im je najamlica dodavala po ćikaricu kave, zapitaj ih što su upriličili da zajedno dođu kad nije ni krsna slava ni kakav kućnji događaj od dolaska. Na tu Serdarevu riječ najstariji zet ovako okerosi:
– Glasoviti crnogorski serdare i naš mili punče Grubane Mićkov, mi se molimo Jemcu Bogu da doživiš stotu, ali ljucki život je u njegovijem rukama, slava mu i milos! Od sudbine se ne može pobljeći! Ti si, Serdare, vremenit čoek, lego si od nazime koja ove godine i mlade ljude obara s noga. Još jednom ti se kunem svojijem zdravljem i svojom časnom riječi da ti se nas petorica tvojije zetova molimo za život, ali ne zna se šta nosi dan a šta li mrkla noć! Pa smo stoga došli da nam ti danas kažeš šta kome od nas tvojoje zetova pripada od tvoga glasovitoga imanja i potesa! Oćemo potlje tvoje smrti da se slažemo ko rođena braća, oćemo da živimo brez grke riječi, a ne da se kombamo i koljedavimo poradi podjele tazbinske imovine…
Još je najstariji zet stijo da vetma, ali se Serdar pridigo sa šture i zapovidijo najamlici da mu doda štap iz ćoška. Ona mu pruži štap, a Serdar treni na noge ko da je ženjenik, treni pa ospi:
– Došli ste mi živome na saranu, paśi sinovi! Sikter iz moje kuće, brezobraznici, prije no vas izlemam s ovijem štapom ko što se lemaju magarad kad ugaze u štetu! Krenuli ste da za moga života dijelite tazbinsku pičkovinu, sram vas bilo od guzice pošto obraza nemate da se zacrvenite od stida! Blješte iz moje kuće, govnobalji, i da vas moje oči više nijesu viđele dokle čepljem zemljom. Mrš pro vrata, skotovi!
Ojađeli zetovi šmugni jedan mimo drugoga pro vrata, a serdar Gruban zapovidi najamlici da mu ujduriše opremu ko da je kreno pred Gospodara na Cetinje, i vikni jednome najamliku da mu osedla jajećaka ko da će na njemu ići u svatove!
Uźašo Serdar na Dorata, vodi mu ga najamlik za uzdu, pa otole pravo u Štedim pred jednu kuću Giljena đe je bila ostala mlada udovica iza domaćina što se utopijo kad je vato ribu u Slano. Nije Serdar sjaivo s Dorata, no onako pod tokama na prsima, sa serdarskom biljegom na kapu i s kuburom za pas, zapitaj udovicu oće li poći š njime da mu bude vljenčana žena. Ako šćedne, dodo Serdar, ostaviće pisani testamenat da samo njoj pripada njegova kuća i sva imovina. Udovica je pristala, Gruban je potlje vljenčanja živijo š njome nepunu godinu, a umro je od srčane kaplje. Na tri mljeseca potlje Grubanove smrti, žena mu je rodila muško dijete. Šćepan pokojni vljerovaše da to dijete nije gradijo niko drugi no Serdar Gruban. Ja ne znam ko je dijete načinijo, samo mi je milo što je petorici Serdarevije zetova osto šupalj nos do očiju. Dvostruka udovica podigla je posmrče do čoestva, a ostala je šprdnja o poguzijama – zetovima Serdara Grubana Mićkova s Rudina.
Eto, ispričo sam ti kako su dvojica očeva brez sinova otišli na onaj svijet ranjena srca, a sad ću ti opričati jednog Banjanina kome se nadigo kurelj u gaće potlje pogibije jedinoga mu sina.
Reklo se da Banjani nijesu rađali zorniju mušku glavu no što je bijo Mirko Mojašev s Bigodžarina! Šćepan pokojni Sarić, s kojim je Mirko bijo vrsnik, ovako ga opisivaše. Štrk na noge, vitak ko jablan, a ramena mu se uširila ko crkvena vrata. Mišice zasukane ko ovnujski rogovi, vran mu perčin bijel vrat prekrio, jednake mi smijolice na bradu i dva obraza. Bijele mu se ruke ko u pisara, a zagasito mu rumeno lice. Iz oči Mirku siplju zlatne varnice, milo ti ga slušati kad zbori i romori, a jednako progovoran na domu i na putu. Pretvara ti se da mu je u mrke brke kanula kaplja rumene zore! Čini ti se da su mu gojnate obrvice izatkane od brčne dlake, što mu je crvenkasto ozarena, i od kose što mu se crni ko gavranovo krilo!
Pročula se bila Mirkova ljepota do Cetinja, te ti ga Gospodar namlješti u svoju gardu. Tako je gardista z Bigodžarina pratijo kralja Nikolu i kad ide na popiš, štono se kaže, ali to Mirku nije smetalo da se kasnije opredijeli za kralja Aleksandra koji je svoga đeda proćero iz Crne Gore. Opredijelijo se obloguz z Bigodžarina za novoga gospodara, a ne za komite koji su se digli bili na oružje kad su Srbijanci uzeli Crnu Goru pod svoje! Metnut je Mirko za načalnika banjsko-vučedoljske i oputno-rudinjske inorije da vata iste komite i da ih otkrcava u lednu tavnicu. I to ne na Grmožur, no u bosanski grad Zenicu đe su tavnice iz turskoga vakta i švapskoga zemana! Za te zasluge primijo je medalju. Išao je u Beograd da je prišije na junačke grudi i da ga Srbijanci lentraju za novine. A kad se ubrzo osnovala Banjsko-Vučedoljska opština, Mirko Mojašev metnut je za njezinoga prvoga preśednika. Bržebolje je posto i banjski prvak političke stranke što se nazivala Jereza, a čiji je preśednik bijo Milan Stojadinović iz Beograda. Nije Mirko zaletovo glavarske biljege na svoju kapu, ko što je u zemanu činijo Perko Ćetkov s Tupana, ali jopet su ga Banjani nazivali dvostrukijem glavarom.
Ja ne pamtim Mirkovu momačku ljepotu o kojoj pokojni Šćepan pričaše, ali sam doživijo ovo što ćeš sad čuti. Imaše Mirko sina Janka i tri šćeri. Ja sam vrsnik Jankov – rođeni smo na dvije godine prije no je Crna Gora prisajedinjena Srbiji. Reko sam ti kako Šćepan opisivaše Mirka, a tvrdu ti vljeru zadavam da je Janko bijo gledniji od svoga oca. Nalikovaše na Mirka ko jaje na jaje, samo što je nekako gospockije skrojen no mu otac. Kosa mu brenovana, a kad pljeva z grupom momaka, poznavaš njegov glas po nakvoj milini. Isto je tako pitomo pljevo i uz gusle. Na koju je mladu udovicu i neudatu oćku pogledo – na nju se i ispeo! Zborilo se da nema ženske glave u Banjane koju Janko Mirkov ne bi mogao zamanđijati da joj digne tabane u gornje tavane! Mirko se kleo u život svoga Janka i gledo u jedinoga sina ko u zlatan krs! Ali kad se Janko opredijelijo za politiku koja se ne sviđa Mirku, otac ga je počeo poprijeko gledati.
Bijaše se Marko Kutlača politički suprostavijo Jerezi i Milanu Stojadinoviću, te počeo kroz Banjane da namamljuje glasače na svoju stranu.
Evo śetih se – Markova se partija zvala Zemljoradnička. Marko Kutlača drži govore bolje no ikakav govordžija što ga je Crna Gora rađala, pa stoga za njim kreće mlogo pristalica. Među njima je i Janko Mirkov, momački delija z Bigodžarina. Janko se ne razdvajaše od Marka. Kutlača uzmamljuje narod z govorom, a Janko ga upitomljava svojijem momačkijem zorom i razgaljuje pljesmama uz gusle. Pucaju za Jankom ženska srca, pucaju i kucaju, pa se zborilo da bi za Zemljoradničku partiju bijo svaki ženski glas u Banjane da je tada bilo dopušteno ženskoj čeljadi da izlaze i glasaju na izbore. Kad je Marko Kutlača vidijo da se Banjani obrću njegovoj partiji i sedep ljepotana Janka, obnarodovo je da će Janko postat i preśednik Banjsko-Vučedoljske opštine ako Zemljoradnici pobijede na izbore o jeseni. To je Marko saopštijo u govoru pred masom na Velemlje, istoga dana kad će nesretnog Janka nestati s ovoga svijeta.
Kad se predizborni skup završijo na Velemlje, Janko, okrilaćen Markovijem riječima, pojaši svoga Zelenka, ustegni mu uzdu ko Kraljević Marko Šarcu, pa kreni kući na Bigodžarine! Kad je konjanik bijo pro Marine Glavice, iznenada se nadnesi crn oblak te iž njega pljušti kiša. Momak onako jašući zastani ispod jednoga duba gojnate gore, no utoliko bljecni žica nebeska i zapiri grom te ubij i konjanika i hata pod njim. Koliko je bila munja oštra rascijepila je dub s vra do u žile!
Śutri dan se okupilo Banjsko pleme i dvije Rudine s Graovom na saranu pokojnome Janku, momačkoj zvijezdi z Bigodžarina i nesuđenom preśedniku Banjsko-Vučedoljske opštine! Reklo se da je došlo više žalbenika na ukop Janku no što ih je bilo kapetanu, barjaktaru i knjaževom pašenogu Perku Ćetkovu u vakat kad je skapo od sičije što je osto brez sinova. Do Jankove sarane nije bilo u Banjane zapamćeno da je nekome na ukop došlo ženske koliko i muške čeljadi, ako ne i više. Prolamali su se muški leleci pred iskopanijem domom Mirka Mojaševa, a izmijenilo se trides tužbalica nad najuglednijom, a umrlom, muškom glavom banjskom!
Jankove sestre ostrigle su svoje kose, a majka-jatka svoje obraze s noktima iščangrljala. To ne bljehu majka i sestre – no četiri crne čavke na osušenoj gorskoj grani! Mirko je primao i muška i ženska saučešća, ali niko mu suzu nije vidijo! Grizo je gubice i kiśelijo lice da bi izgledo žalosno, ali oči su ga odavale da je ratan. Ne samo što su mu bile suve, no su mu iz očinjega vida bljeckale zlatne iskre ko kad je bijo mlad. Rekok ti da je pokojni Šćepan Sarić pričo o Mirkovoj momačkoj ljepoti i njegovijem očima iz kojijeh siplju sunčane iskre.
Ubrzo prestade čuđenje što otac nije zaplako za jedinijem sinom, jer puče drugi glas o kastigu koji se dogodijo preśedniku Banjsko-Vučedoljske opštine – Mirku Mojaševu z Bigodžarina! Evo čuj i to.
Opštinske kancelarije na Velemlje čišćaše jedna postala đevojka ispod Ljuti. Bijaše joj ime Ikonija, a pusta sapata i prsata! Da je udariš po jednome obrazu, onaj bi joj drugi prsko od jedrine. Široka oda a zamašite visine, ma s jednom riječi – to bijaše kurčeva pljesma i nedoder ženski. Nanekoliko potlje Jankove smrti poče se zuckati da je Ikonija trudna, a kad rodi muško kopile, ona ambari da joj ga je načinijo niko drugi no – preśednik Mirko! Ta njezina riječ da joj je dijete načinijo Mirko Mojašev, kome je pasalo šeset godina, puče ko mala puška kroz Banjane i okolne opštine. Pričalo se o tome zveku i kontresalo, a najpotlje su izračunali da se Ikonija obabila, ili porodila, kako se sad zbori, tačno na devet mljeseci i sedamles dana potlje pogibije Janka Mirkova.
Na jesenje izbore ne pobijedi Stojadinovićeva Jereza u Banjane, no Zemljoradnička parija Marka Kutlače. Pokojni Šćepan rekaše da je mrtav Janko dobio izbore, a da ih je živ Mirko izgubijo! Bezbeli, ako je neko od glasača i zaboravijo suve očeve oči na dan Jankove sarane, niko nije smetno s uma Mirkov kurelj iz gaća koji mu se nadigo da gradi kopilad kad mu je pogibija jedinoga sina pretulila kućnje ognjište.
