Milica Nikolić: Druženje s Danilom Kišom

Danila Kiša sam srela tako davno da više ne mogu da se setim kada je to tačno bilo. Verovatno u Nolitu, u periodu kada sam radila kao lektor, ili u redakciji Dela. (Ipak, verovatnije u Nolitu.) Na ljubazan poziv Boža Koprivice da napišem nešto o Kišu za časopis koji uređuje ARS, odgovorila sam da moram da razmislim i da ću mu reći za nekoliko dana. I, razmislivši, zaključila sam da danas, na pragu devedesete, nisam više u stanju da pišem o delu Danila Kiša posle toliko objavljenih izuzetnih analiza i ocena, već samo o našem druženju i saradnji. Nadam se da će B. Koprivica to prihvatiti.

Sa Kišom sam se jedno vreme često viđala, naročito u periodu kad je polemisao i ispisivao svoje značajne traktate i prozu. Najčešće, mislim, kad je radio na polemičkom tekstu Čas anatomije.

Ovog puta ne bih o slavnom Kišu, nego o onom koji je tek počinjao, bio siromašan i bez utočišta.

Sećanja mi nisu celovita, nedovoljna su za bilo kakvu koherentnu priču, više se svode na slike koje iskrsavaju neočekivano ali intenzivno.

Sećam se, recimo, čini mi se, plavog svilenog šala koji je nosio više no siromašno odeven, i kadrosti da popije mnogo pića (ne znam šta sam mu mogla ponuditi) ostajući lucidan i neprikosnoven u komentarima.

Sećam se i jedne smešne situacije u autobusu, kada je pošao da me isprati (meni smešne – danas – njemu – tada – sigurno veoma neprijatne). Ja sam imala mesečnu kartu. On je trebalo da kupi samo za jednu vožnju. Naišla je kontrola, čula sam kako ponavlja: „Ja pratim damu, ja pratim damu!“ Ne sećam se raspleta.

Što se tiče saradnje – mene, tada lektora u izdavačkom preduzeću, i njega izuzetnog pisca – bila je odlična. Prihvatao je sve predloge, nije bio nadmen. (Naravno, bili su u pitanju detalji). Čini mi se da smo se najčešće sastajali kada je pisao Čas anatomije.

Bila sam duboko svesna njegove spisateljske genijalnosti i svestranosti. Prevodilački genije Danilov nije bio ništa manji. Zato sam mu, priređujući Izabrana dela Marine Cvetajeve, predložila da prevede Novogodišnje, najlepšu poemu ruske pesnikinje, posvećenu Rilkeu. Kiš je to uradio tako maestralno da se više niko nije usudio da se u tome oproba. Čini mi se da sam mu poslala u Pariz i stihove Na crvenom konju. Preveo je, iako je, verujem, već bio bolestan.

Sećam se da mi je pred kraj života poslao pozdrave iz Pariza.

Podijeli