Prevod sa engleskog
Vida Ognjenović i David Albahari
Jezik kaže
Jezik kaže: i pre jezika
bio je jezik. Jezik su tragovi
koje su ostavili oni tamo preko.
Jezik kaže: slušaj sada.
Ti oslušneš: i čuješ eho.
Uzmi tišinu i pokušaj da
budeš tih.
Uzmi reč i pokušaj da govoriš:
Iznad jezika, jezik je rana
iz koje svet teče i teče.
Jezik kaže: jeste, nije, jeste,
nije. Jezik kaže: hajde, daj da te
govorimo,
daj da te upotrebimo, hajde, izreci
da si izrečeno.
Ova pesma
Ova će pesma biti pesma iz nekog drugog veka, ne različitog od našeg.
Ova će pesma biti dobro skrivena ispod gomile reči sve dok,
među poslednjim zrncima u peščanom satu,
ne bude primećena kao brod u boci. Ova pesma
što će govoriti o nevinosti, a obični ljudi
koji izgledaju kao izbljuvci toka raznih događaja, kao zakasneli bogovi,
slušaće je iz razloga koji su oduvek postojali,
podižući leđa kao zmije
iz smeća, i neće imati kud da požuri odatle,
niti će njen kraj biti
imalo različit od početka. Ona neće biti bogata
i neće biti siromašna. I neće se mnogo truditi da ispuni obećanja
ili da održi reč,
i neće biti snishodljiva, niti će se pak razmetati naokolo.
Ova pesma, ako se bude obraćala tebi, ženo, neće te zvati
muzo-dragano, i neće spavati s tobom kao što su činili njeni očevi;
ili, tebi, čoveče, neće klečati, ni ubijati, neće nabacivati šminku
niti će svlačiti sa sebe reči, niti se razgolititi, baš kao što nije – kao što nije
šta? Možda ću ja sad ovde da privedem tu nevaljalu pesmu
veka: evo je, oronulog zdravlja, jedva hoda
vuče noge kroz lepljivi tok savremene misli
ili je zaustave da pokaže papire i sabere trivijalnosti iz njih
na digitronu. Inventar: cvetovi i spajalice,
leševi (da, ali ne brinite), visoke čaše. Posle spajalica
takođe leptiri i mnogo otisaka stopala i druge okuke i grebeni
za dokaze u učenim kritikama, a i za čisto ludiranje, zub za
zub, sa haotičnim osmehom kameleona koji odavno ne zna ni kakve su boje
još otkad se to pretvorilo u parabolu. Ili u neshvatljivu mirnoću
da se oproba nečija druga sreća u igrama za i protiv
koje nemaju drugog smisla, osim, recimo,
malo zabave, dužine od jednog stiha. Razmazana narandža po plavetnilu
večernjeg neba: sad se uz nju privija maleni oblak. Penji se
pogledaj dole, more mora, pesak peska.
Ili prsti, deset uzglobljenih crva
miču se s neizrecivim šarmom. Sad se skružuju u loptu
čija je kružnica nepravilna, čudesna, svetlucava, uz to,
ti možeš da izgovoriš reč (to je voćka, zove se
breskva). I te reči, njihov je ukus ispunjen ukusom
bića, i tonom što prati prizor s radoznalošću
a ne s treskom i grajom od sukoba mišljenja. A ovo je pesma:
ona peva, recimo, katranu koji vam se lepio za tabane na plaži,
plastičnim bocama, svojim sopstvenim rečima. Sve što ona vidi
crno je na belom, providno, ili zrnasto.
Ona nije manje gola no što si ti. Takođe nije ni više. Jedino kroz tu preciznost
koja nema drugu meru osim krivina na kučkinom telu,
saksije ciklama, ili dlake na rešetki u kupatilu.
Stvorenja ovde ne žele da znaju. Stvorenja
tamo žele, bar zasad, samo da jesu, a to je mogućnost
da postanu stvorenja ovde, da postanu ovaj antikvitet
koji nema ništa da kaže, osim ja, ja, bez granica
i bez ti. Neki pas leži na stepeništu na popodnevnom
suncu i ne razlikuje sebe od muva.
Varvari (Druga runda)
Nismo uzalud čekali varvare,
Nismo se uzalud okupili na gradskom trgu.
Nisu uzalud naši velikani odenuli odore
i uvežbavali govore za tu priliku.
Nismo uzalud srušili naše hramove
i podigli nove za njihove bogove;
spalivši usput sve naše knjige
jer u njima nema ničega za takve ljude.
U skladu s proročanstvom, stigli su varvari
i uzeli ključeve grada iz kraljevih ruku.
Ali kada su došli, nosili su odeću iz ovih krajeva
i imali običaje iste kao što su naši;
a kada su počeli da zapovedaju na našem jeziku,
mi više nismo znali kada su
varvari došli kod nas.
Nasleđe
Apu, prvi mudrac, polučovek, čučao je i pućio usne pred stabljikama ječma izraslim iz semenki koje su mu pale s dlana. Za trenutak je zamišljeno kopao nos, zatim je gurnuo prst u vlažnu zemlju, stavio semenku u rupu i izmislio poljoprivredu. Tako je, kažu drevni spisi, Apu legao sa zemljom. Jednim silogizmom Apu je spasao čoveka iz mraka večne sadašnjosti i dao mu prošlost i budućnost; jednim silogizmom je naučio ljude da žude za onim što je odsutno. Tako je Apu ušao u pećinu smrti i u njoj otkrio – kulturu.
Stoga poslovica veli: Sva naša nauka kad se sabere nije veća od gnjide na Apuovoj lobanji.
Haši, šesti mudrac, ukrao je ječam, ukrao je devičanstvo Zemljinim sveštenicama i ukrao je vatru iz središta kremen-planine. Samleo je kremenje; umesio sveštenice; ispekao zemlju. Tako je Haši izmislio hleb. Za jedan sat, kažu drevni spisi, Haši je ukrao siromaštvo od bogatih i glupost od mudrih. Stoga poslovica veli: Je li Haši tu? – Pazite na džepove! Sva naša bogatstva kad se saberu ne mogu da izleče Hašijevo siromaštvo. Slepi Goma, jedanaesti mudrac, prvi je otkrio jezik. Lupao se po stomaku, koji je proizvodio tup zvuk, ali uzalud.Hleba! vikao je Goma sve dok ljudi nisu naučili tajnu znaka i označenog. Tako je, kažu drevni spisi, Goma pokazivao bez prsta i video bez očiju. Rečju, Goma je spasao čoveka od vremena i mesta i učinio da volji porastu krila. Stoga poslovica veli: Svi naši spisi kad se saberu samo su kao Gomine oči.
Nano, sto osmi mudrac, pogledao je oko sebe i nije ništa video. Oslušnuo je i nije ništa čuo. Pipnuo je i nije ništa osetio. S Nanom, kažu drevni spisi, iskupljenje je došlo na svet.
Čaša piva
Za savršeno ubistvo nisu potrebni neki razlozi, rekao je.
Za savršeno ubistvo potreban je samo savršen objekat,
kao što ih je bilo u Aušvicu.
Ne oni u krematorijumu, naravno, mislim na ono
kasnije,
posle radnog vremena.
I zaćutao je,
posmatrajući penu na pivu,
pa otpio gutljaj.
Savršeno ubistvo je ljubav, rekao je.
Savršeno ubistvo ne zahteva ništa savršeno,
osim da daješ od sebe koliko god možeš.
Čak je i sećanje na hvatanje za grkljan
večno.
Čak i krici od kojih mi se tresla ruka,
čak i mokraća, osećanje blagosti na hladnom mesu,
čak i peta čizme budi neku drugu večnost,
čak i tišina,
rekao je,
gledajući u penu.
Tačno je, pristojan arbeit macht frei,
ali savršeno ubistvo je ono koje ne prospe ni kap
kao usne deteta, objasnio je,
kao pesak i pena,
kao ti,
dok slušaš,
pijuckaš i slušaš.
Čudo
Dozreva mesec u granama topola,
zora ranjava oči ribara,
njihove se mišice naprežu –
bujice krvi
nadiru da šiknu napolje.
Zora ranjava njihova usta.
Radio.
I jednu ribu ako ulove,
znači da postoji mogućnost čuda.
Isus hoda po vodi
sveti vetar mu briše bradavice,
a sveti duh mu
naduvava providni tužni falus.
Voda živi sopstveni život.
Monahinje, okruglo kamenje,
silaze da se kupaju među golubovima.
Pticama se sviđa njihova golotinja.
Jutro je čisto.
Mrlja od vina se širi po jezeru
komadići hleba plivaju po njemu.
Jutro je čisto.
Tel Aviv
Tel Avive, moja lepa kurvo,
devojčice nafrakana,
nalij mi punu kadu ajer konjaka
i nahrani me jezicima špargle!
Uteši svoju decu nakarminisanim poljupcima
i pusti ih da sisaju iz svake rupe.
Zaki-ja, iz čijeg dlana raste dlaka, bela kao pantljičara,
koji bi se iglama probadao
samo da pouzdano utvrdi da nije mrtav;
Mimi, koja bi kupovala erotske igračke
i častila nas sve, kao sladoledom;
Dinu, koja je plesala bez muzike,
ali je uvek znala kad se menja svirka.
Dovi-ja, koji bi se smešio i drhtao
Izvodeći meditacije Gurua Maharadže
Pred zvučnicima koji su se tresli
Od supersoničnog urlanja Vangelisa;
Staru Aviju, koja bi izvlačila kosti iz muslimanskog groblja
i iz starih karata čitala sudbinu sveta;
koja se pred nama šminkala, kao nevesta pored prozora,
u noćima punog meseca;
Idana, koji je rukama oblikovao razna živa stvorenja
u javnim klozetima glavne autobuske stanice,
a spavao je leti na otvorenom, pored mora,
meso su mu grickale ribe i ribari.
Iris, koja je proždirala LSD kao bombone
i puštala krike u glas s bakom zaključanom u kuhinji
i stalno uzalud pokušavala da ugrize faluse u erekciji
kojima su bili prekriveni zidovi Zoharove sobe.
Grade slomljenih kamenih krila, mi te obožavamo,
očajnički tražeći vrata u zidu;
suočeni s beskrajnim predelima Ešera,
zalutali smo.
Moja lepa kurvo,
devojčice nafrakana,
nemoj da spiraš miris noći sa svog tela,
nemoj tako brzo da se zakopčaš do grla,
niti da sakriješ naše ljubavne ujede
koprenom jutra.
Mladi pokvarenjaci, bratstvo gubavaca,
ovde imamo vatre i uglja, žrtvene jagnjadi,
naše živo meso je oprljeno u plamenu pečenjarnice.
U strahu od lavirinta, zaglavili smo se u šikari.
Camera Obscura
Mrak ne razaznaje stvari
a tebe prepoznaje
samo po glasu koji luta između odjeka;
po kiselom vonju tvog straha po tvojoj želji
da ukloniš svoj lik iz mraka
da iz senki istrgneš senku za sebe.
Mrak je materica bez zidova –
tu sam samo ja u samom sebi.
U mračnoj zaključanoj sobi dete uči
da sluša, dotiče, da bude
puls i koža.
Odraz
Ovo su odrazi koji su zauvek zamrznuti.
Ovo su ogledala u sobi uspomena.
Dete u mraku igra žmurke sa senkama
uranja u tajna mesta stepeništa pretvara se u senku.
Dete u mraku
odvojeno od svog lika sanja svoje lice iznutra.
U ogledalu mraka ono otkriva svetlost –
i vidi.
Strelac
Moja koža je brža od vetra,
moja strela je brža od mojih nogu,
skidam sve sa sebe: odeću,
reči, lice –
i tako dalje… Gore na nebu
soko koji uranja u vetar
i dalje je previše težak.
Sve češće moj život
nije
moj život.
Između dubine i visine
u tišini bez vetra
skačem
sa strelom u zubima.
Evo
star oko pedeset godina, otac šestogodišnjaka (što se ne vidi),
od reči pravim poeziju, voljen, omražen (ne vidi se), zapravo,
nekakav divlji stvor;
isečena duša, pobuna, usne
odviše senzualne, sav od očiju
(kao što se vidi) i doista
ono što ogledalo odaje nije dublje od onoga što skriva,
ono što ogledalo pokazuje – dvodimenzionalna je slika Bića
koja uokviruje pojavu Željenog. Portret
koji izviruje iz gomile u duši.
A duša?
Šta mogu da vam pokažem o njoj
a da vi to ne znate?
Ovde je stabljika žita koja je izrasla ni iz čega,
a ovde nož
koji ju je odsekao od Jedinog.
Orfejeva molitva
Smrt i još više smrti.
Stajali smo na trgu, gladni opstanka i kao planinske senke
prekrili grad slikama razbuđujućeg sna.
Da li je ona bila tamo, ili nije bila?
Stranac u svom telu, sposoban, a ipak nesposoban, ispitivao sam vazduh:
“Koliko ćemo još godina hodati po ovom mrtvom pesku?”
Planina blješti kao neka vizija, ili optička varka. Pesak se kreće ispod stopala
kao sećanje koje nema početka, pa je svako mesto bilo koje mesto.
Da li put ide nagore, ili nadole? Jesi li ti ovde iza mog prodornog pogleda?
Je li moje netremično buljenje usmereno tamo, ispred mene? Odakle smo mi došli?
Sami, nas dvoje, prešli smo nepregledne močvare po licima utopljenika, lagano
rastvaranih u vodi.
Godinama smo bili besmrtni.
Na tavanu u Amsterdamu videli smo kroz prozor užasnu patnju.
Koliko još treba da hodamo između smrti i smrti, peska i peska?
Daj nam novu prošlost, novu smrt nam daj.
Daj nam danas život za ovaj dan.
Zajedništvo smo mi
Zajedništvo smo mi, to mi pamtimo, čak i kad bi nam to iščezlo iz sećanja,
seme na vetru, ćelija prema ćeliji, jedan krvotok,
usta na dojci, korenje vazduha, žica magle koja se proteže iz pupka –
Zajedništvo smo mi i u tom prvom upoznavanju, pri slučajnom susretu na ulici,
u dubokom pogledu odozgo i vrelini bedara odozdo, u punoj golotinji kože
unutar nepoznate zemlje, unutar obećane zemlje, unutar te utehe –
Zajedništvo smo mi na autobuskoj stanici, u neonom izubijanim kancelarijama,
kao nosači nosila, ili na njima
i oko lutke u kružnim igrama, i oko otvorenog groba, i oko stola za večeru –
Zajedništvo smo mi, bez reči, bez kože, bez pauze
u ritmu disanja koji je postao isti i u ljubavi i u strahu,
kroz prozor preko puta, kroz požuteli fotos, kroz oproštajno pismo –
Zajedništvo smo mi koja nema nijednog mesta bez modrice, koja nema utehe,
koja je samo čežnja, miris majke i oca, ruka ispružena
i ispružena, ruka stavljena preko usta i ćutnja.
Zajedništvo smo mi, široko otvorena, pa ipak, ko se usuđuje da se zagleda u nju,
mi kružimo oko nje, kao leptiri oko sunca,
kružimo oko topline i svetlosti postojane žrtvene vatre –
Zajedništvo smo mi koja ispunjava svako mesto čiji smo mi delovi:
Ne dozvoli da skinemo veo s njenog lica, jer ako to učinimo, nestaće nas;
hajde da dodirnemo, a bez dodira, da vidimo, a bez vida, poklonimo se pred njom, i
utihnimo.
Mačka, 1.
Dve mačke nad ćupom kajmaka:
jedna loče, druga gleda.
Nikakav mjauk nije potreban.
Samo mačke i žudnja.
Žudnja kaže: mačka.
Dve mačke u ćupu kajmaka.
Po mjauku ćeš razlikovati kajmak od mačaka.
Po tišini ćeš razlikovati mačku od mačke.
Kajmak kaže: uživanje, smrt, mačka, crno.
Mačka, 2.
Dve mačke nad vedrom kajmaka;
jedna jede, druga promatra.
Nikakav mjauk nije potreban. Mačka i strast.
Strast kaže: mačka.
Dve mačke u vedru kajmaka.
Po mjauku ćeš moći da razlikuješ mačku
od kajmaka. Tišina će ti ukazati
koje je koja mačka.
Kajmak kaže: uživanje, smrt, crna mačka.
Neki kažu
Neki kažu da se život nastavlja kad se suoči sa alternativom;
neki kažu – pobeda; neki povlače znak jednakosti
između života i njegovog odsustva; neki kažu da nam je život dat
da bismo služili onima čiji životi
Lako je to objasniti: ponovo noć pokriva
ono što se vidi. Kućne lampe gore. I nema nikakvog pogleda
osim onog iz ogledala, osim onoga što me vidi
kada gledam, a to ne donosi olakšanje već žudnju, ne smrt
već život. Iz tog pogleda uzimam toplinu i hladnoću – noć pokriva sve
i ja žudim za onom koja me vidi dodirom,
i ništa nisam upamtio. Samo ovo.
Dođi
Dođi, hajde da vodimo ljubav, mani stvarnost.
Nemam više snage da mrem
i umirem.
Ova drugost, tvoja i moja
manje je opasna (ili je
bar ja tako vidim).
Ne. Ne pokušavaj
da me razumeš.
Naprotiv,
smatraj me neprijateljem,
vešto me špijuniraj,
budi uvek budna.
Zapiši
sve stražarnice,
sve tajne prolaze,
saučesnike,
ubice,
ukratko,
pripremi se koliko god možeš.
Kasnije
kocka će biti bačena –
i više neće biti jasno
ko je dvostruki agent
i šta je motiv za ubistvo
i ko je
pocepao
tablu za igru.
I neće biti jasno
čiji je
gornji izveštaj. Tačka.
Pročitaj ponovo. Čitaj između redova.
Promeni šifru. Uništi sve dokaze.
Spremna?
Dođi onda,
hajde da vodimo ljubav.
Dolazak
Hoćeš li doći? Hoću li ja biti srećan što te vidim? Hoće li vrata biti kapija? Hoće li tri vatre i dalje pozdravljati tvoje lice i hoće li njihova imena i dalje biti precizno određena? Vatra u srcu, vatra u glavi, vatra među nogama. Je li tvoje lice sada drvo za potpalu za njihove plamenove, je li tvoje lice besmrtno kao što kažu? Hoće li te “večne vatre” ostati rasplamsane? Zar leptiri u stomaku nisu potrošeni? Da li vatre gore tako, kao dah, kao stomačne vatre koje se hrane hlebom? Hoću li ja videti kad ti sedneš ispred mene? Moja ljubljena, moja ljubavnice, moj znaku pitanja! Od horizonta do horizonta ono, ono tamo zaokuplja moj stomak. Gde počinje ovaj put koji ne vodi ni u kom pravcu? Gde se završava ova struna koja je sama kraj? I ko ide onim putem, čak i kad ja ne idem? Osim dva svoda i jednog udubljenja između njih, osim kosine prema ključnoj kosti, kakav je to znak koji istiskuje iz grudi otegnuti zov: “Dođi!” – “Nemoj da dođeš!”? Ali jedan drugi stih šiklja iz pesme da dodirne sliku, ali ti nisi ni u njoj. Mi ne poznajemo jedno drugo. Zasad ne gajimo prezir prema sreći. A šta je sreća? Tiha žrtvena vatra na kojoj su položena naša lica i toplina koja se diže iz šupljina našeg stomaka i grudi. Zasad ti se jedino sećaš da “napolju mrak je leden”. Ali posle toga je toplo. Dim se diže i nešto gori i ako nastavimo – izgorećemo. Umesto toga, ovako, na razdaljini, znojimo se ali ne od uzbuđenja. Mašemo novinama ili pismom da se rashladimo i otvaramo prozor da udahnemo hladan noćni vazduh. I već je kasno. Neko mora da se vrati kući i iza: “Dođi!” “Nemoj da dođeš!” mi opet razumemo: dođi kadgod ne dođeš. Sutra će biti moguće videti bol u pesku, gde su utisnuti povratni otisci stopala. Umesto svega ovoga, zalupio sam vrata i otvorio zid, a na svojim vratima sam napisao: Nemoj da dođeš odavde, uvek dolazi odavde.
El Amor Brujo
Kako
Kako to reći? Nepodnošljiva si kad si blizu,
voće si koje uspeva u srcu,
ime koje nema usta donose
poput mora u Zemljinom dlanu.
Dotičem i zavidim mojoj ruci koja dotiče;
dotičući, žudim za dodirom.
Užas ovog ukočenog trenutka:
ovde si unutra, ovde si unutra.
Ovde gde gori vatra duše.
Srce je sačuvano.
Mesec
Zver između mojih nogu urla
na zver između tvojih nogu.
Mesec između mojih zuba urla
na mesec u tvom srcu.
Zver u mom srcu uvek te namiriše.
Prokleta
Ljubavi, crna si kao njeno užareno oko,
otvorena kao grlo noći.
Prokleta, dotičeš pomahnitalo srce
koje se pretvara u meso
u zube.
Vezuješ me za svoju senku kao psa,
za kožu koja gori,
za taj vonj u mraku.
Prokleta, ispuštaš krik iz grla
i okrećeš se kao da polaziš,
okrećeš mi leđa,
stražnjicu, ramena, potiljak,
svoju dugu, crnu kosu.
Pesak i vreme
Takni ovo svojim okom. Vidiš li?
Jedna samotna vrana
rastura jutro svojom nejasnom žustrinom.
Drveće je i dalje duboko u noći
skupljajući dimenzije u svojim lisnatim pećinama.
Moje oči u jutarnjoj šetnji, lutaju poluosvetljenim svetom
u kojem se san i java
još ne razlikuju
od senki i listova.
Lenji izlazak sunca u mojim lenjim očima
sveža plavet pojavljuje se sa istoka.
Naslanjam se na more
u zaleđu moga srca:
ući u druge a drugi u nas, to je sve.
Krevet ljubavni
U uglu sobe – zadovoljstvo… Ružičasti jezik liže
svaku kap mleka iz mačjih vena.
Ribe plivaju u malom stomaku –
bolno je to za njih
ali one ne znaju ništa o tome baš ništa.
Telo je sada mirno. Sve su to samo ostaci.
Duh koji nežno lebdi nad njima
prepušten je svom odrazu. Ptica-ogledalo
s naporom širi
svoje jedino krilo.
Više
Ne gledam te, radije piljim kroz prozor.
A oko, crno-sivo, napreže se
da otkrije prekinute obrise izrasline
čije srce je jedno i nevidljivo.
Poput slonove ispucale kože, nalik na ostrva,
drevna maslina prikuplja svoje nabore
u udubljenje starih senki i vraća se
da se raširi na grebenima spaljenim suncem.
Tamo, iznad hrpe kora, beba se naginje prema dojci –
zarđali ekser.
Dalje od toga ne gledam, ne mislim. Kako da mislim
o lišću koje postaje srebrno napolju u sumraku,
o nebu iznad njih, iznad mog pogleda?
Kako mogu da mislim o beskraju i praznini kada
ti umireš? I dok se spremaš za to, kako da ne mislim na tebe? Kako?
Da mislim možda na voljene
koji još nisu bili, možda čak o onima koji su živi?
Da mislim da čak i u tome i dalje postoji misao o tebi
, i da u to poverujem? Mogu li biti tako jak
samo zbog toga što si mi uradila? Zato što si mrtva? Sutra ću
napisati nekoliko reči, epitaf ili bar napomenu –
nešto poetično, na primer: “Ovde leži plesačica.”
A ako to nije dovoljno, nešto ću sigurno razraditi:
“Napoji me”, napisaću na mermeru. “Napoji me,
ubi me žeđ. Napoji me, ali ne vodom. Napoji me,
ali ne jasnom logikom. Napoji me, ali ne imenom.
Napoji me, ali ne vinom. Napoji me i ništa više,
napoji me. Ništa tu ne pomaže, ni lepota, ni ljubav, ni Bog –
čak ni ovaj život, nijedan život. Napoji me,
ubi me žeđ.”
Besmrtnost
Tri kuvara
čiste iznutrice
i pune šupljinu račićima i pečurkama.
U to je otišlo dvanaest žumanaca,
tri boce belog vina,
dvadeset češnjeva belog luka,
so, biber, začini,
500 grama putera
i, bez obzira na precizan recept koji je ostavio,
ne malo talenta i smisla za improvizaciju.
Tri sata u rerni
beli stolnjak, crvene sveće,
zelena salata, šampanjac.
Šta da kažem?
On je progovorio, tek toliko da zabrani pohvale.
Baš kao i u životu, bio je od krvi i mesa,
mrtav i divan i voljen.
Gledam kroz oči majmuna
Gledam kroz oči majmuna
dok se u krošnjama igraju mojom lobanjom.
Podižem se sa orlom kada poleti
jer je moja utroba u njegovoj.
U stomaku zemlje
gmižem sa crvima
koji su mi isisali oči iz duplji;
zelen sam. Rastem u travi
koja se hrani mojim trulim telom.
O, telo moje,
baš si poraslo!
Cvetovi
Kada mrtvi planiraju svoje sledeće rođenje
groblja mirišu kao proleće.
Oni prilaze bliže nego snovi
udaljavaju se od svojih svetova
da bi umrli u ovom svetu.
Iznenada se suočavate telo ti se trza
Kada prođu pored tebe kao da si duh.
Kupola prizora plavo nebo, nekoliko svetlih oblaka
Tanka su zavesa koja ne može da te zaštiti.
Zvuci zvona i morskih školjki primiču se tvojim ušima.
Svaki tvoj dah predstavlja neko prisustvo
U proleće sve se ponovo otkriva u obliku tela.
Svetlucava ogledala vise u vetru oči svugde cvetaju.
Epitaf
Skreni ovde s puta, lutalice,
sedi među ove dudove i čokote loze,
između vode i hlada, uz ovaj beli kamen,
ovde ležim ja, dečak i imperator.
Moje je lice hladan mramor, a ruke i noge
obučene su mi u slonovaču i opalo lišće,
ni ja nisam uspeo da stignem daleko,
i ja sam jednom hodao zemljom.
Skreni s puta ovde, lutalice,
i zgnječi mi ove divlje plodove u lice.
Skreni s puta, ti, u svom lutanju,
posedi ovde s dudovim stablima i lozom.
Između vode i hladovine i ovih kamenih svedoka
ja ležim ovde, mlad momak i kralj.
Moje je lice prohladni mermer. Na rukama i nogama
nosim paprat i suvo lišće.
Ni ja nisam daleko stigao,
i ja sam jednom bio živ.
Skreni s puta, ti, u svom lutanju,
zgnječi mi ove dudove plodove u oči.
O, hodaču, skreni s puta, bar za malo,
sedi pod ovo dudovo drveće i čokote loze,
voda i drveće i kamenje tako belo.
Ovde ja, dečak i kralj, ležim zacelo.
Moje lice hladni mermer, moje ruke, moje noge.
Odeven sam u paprat i uvelo lišće.
Ni ja nikad nisam dospeo daleko
i ja sam nekad živeo i disao.
O, hodaču, skreni s puta, lutalice,
i zgnječi mi ove dudove u lice.
Pesma
U putovanju koje se ne završava
sve i ništa liče na talase
koji dolaze a nikada ne stižu –
a gde sam ja?
Nemam usta, nemam lice,
samo čežnju i pustinju.
Dajte mi oko da izgnam
um u vatru –
ne sećam se ko sam bio.
Nemam sutra, samo sada
samo tebe, zvezdu koju stalno dozivam.
I promičem kao senka
dok se ti podižeš na istoku
u svet sivih senki;
sve dok se ne otopim kao mraz
i sagorim u svetlosti
i vratim ti se, govoreći
da sam već stigao.
Dajte mi oko da oživim
uspomenu koja nije izbrisana
iz duše koja je prešla
preko cele pustinje sa tobom,
od vode do vatre;
ali ne sećam se ko sam bio.
Dok lutam na kamili,
mesec mi je svedok;
ako padne i umre,
zakopaću svoje lice
između peska i peska.
Dajte mi oko da izgnam
um u vatru, i usred svega toga
pustite me da igram prazan kao vihor
dok se ne srušimo kao senke.
Neka se žeđ napije na bunaru
jer će ostati
kao goruća uspomena
koja za nama najavljuje
da se stado približava
i da ponovo pada veče,
kao beba na dojku,
i sve se sjedinjuje
dok se noć ponovo svija
oko šatora i srca.
Tada se i ja vraćam –
zvuk bez početka,
pesma bez kraja, bez reči:
ko ste vi svi? Ne pamtim vas,
samo čežnju i pustinju
Nemam sutra, samo sada,
nema groba, samo zvezda,
i odatle dolazim poput gladi
u srce koje se ne završava
i tu stajem:
sve i ništa liče na talase
koji dolaze a nikada ne stižu;
ako ja nisam ja, ko je onda unutra?
Samo čežnja i pustinja.
Senka
Kao vremenom telo sve se to lako zaboravlja.
Ona postaje veća kako zalazi tvoja svetlost;
isprva je tek zametak tame – isčupan iz tvoga srca,
ali upravo iz tog razloga liže ti listove nogu toplim jezikom.
I kad pomisliš na to učini ti se skoro dražesna
mrtvaci na nju bacaju belu kost.
No već u roku od sata – dostiže veličinu tvoga koraka,
I ujeda te pri svakom iskoraku, gladna kakva jeste.
Što ona više tamni ti sve više shvataš,
da se tvoji koraci usporavaju na mostu –
noć je reka rastegnuta životinja
jednjak pun mraka stotinu zmijinih zuba.
Sad si prestravljen smiri strah koskom, ili rukom,
ili drugom ljubavlju –
nije važno. U svakom slučaju neće proći dugo
i ti ćeš biti senka.
Ispravno gledište
Kad bih morao da ti slikovito opišem
ovo meko plavičasto svetlo
drhtavi odsjaj topola u vodi
dok konvoj pataka šiba preko jezera
a sa one strane kružne linije obale
žbunje i uvala i zelena planina
stapaju se na kiši sa oblačnim nebom –
zar ti ne bi uperila u moje oči isledničko svetlo
upucala patku, ili dve tako između redova
i molila se za monstruma da se pojavi iz mora
i razjapi čeljusti na tvoje telo gubice do neba visoke
da te izbavi
iz te božanske dosade?
Ali nema potrebe. Evo, ja sad skiciram njegov portret za tebe
njegov kez i kandže grčenja muke
trzaj za trzajem u njegovim leptirastim krilima –
tvoji zajapureni obrazi pejzaž
i najzad njegov čudesni krik
nalet zadovoljstva prostruji tvojim telom
treptavo ushićenje –
Samo još minut. Strpljenje. Ja sam skoro
gotov.
Pesnik
Nastavnica govori. On je čuje
Nema reči u njenom govoru samo muzika
Dva drveta se njišu u prozoru mastilo stvara oblike u svesci.
On broji slike sna dva drveta učiteljica govori
njegova ljubavnica zatvara prozor.
On sedi na rubu stranice drveće se njiše u svesci
njegovo srce prati otkucaje sata a sad – zvono:
On zatvara oči. Čuje. Nema reči u tome, zapisuje.
Ispravka
za greh što su me reči pokvarile i što sam pogrešno shvatio zov Ljubavi:
za odvajanje od sebe kao što se senka odvaja od tela a lice od srca;
za greh pitanja “Šta će oni reći?”; za samoporicanje; za ponos;
za greh praćenja magije pohvala pod svetlošću pozornice;
za moje uvo koje je prestalo da sluša,
za ono što sam izgovorio ustima, ali ne i mojom dušom;
za greh koji sam naneo mom telu štapom, bez milosti, udarajući se po grudima;
za trenutak kada sam Tvoje nazvao mojim;
za greh počinjen pred Tobom iz strepnje i straha;
za razbuktavanje vatre sumnje granom s drveta izobilja;
za moje sporo odrastanje;
za zatvaranje vrata i što nikada nisam ni čuo ni video, ni dozvolio sebi da budem srećan,
kada bih ugledao Tvoje biće.
Stara pesma
Čak i najlakši rastanak nosi u sebi tugu.
Što smo videli i bili, prošlo je,
ispalo iz naših očiju i nestalo
gomilajući još jednu jesen na naše grudi.
Čak i najlakši rastanak u sebi ima tugu
ali kad ljubavnici odu svaki svojim putem,
srce gori ostavljeno, iščupano, ali ne bez osećanja,
previše tegobno za podnošenje.
Čak i ako smo delili senku drveta kraj puta,
ovi naši životi su nestali kao senke;
ili ako smo zajedno s radošću posmatrali zalazak sunca,
naše sunce je s njom zašlo u tamno more.
Suton obavija sve, vetar prestaje da diše;
ali iza izdišućeg svetla,
kad naše oči okruže po svom sopstvenom nebu,
otvoriće se ponovo ispod naslaga magle.
Duh još lebdi kroz šumu,
senka je još u lišću,
a u beskrajnom zalasku sunca
rastaćemo se zbog beskonačnosti ljubavi.
Praznina
Praznina najzad
ni perce nije ostalo
na krilima sveta
O pesniku
Amir Or (Tel Aviv, 1956), pesnik, esejista, urednik i prevodilac. Amir Or je u mladosti bio pastir, građevinski radnik i restaurator, da bi potom studirao filozofiju i uporednu religiju na Univerzitetu u Jerusalimu, gde je kasnije predavao starogrčku religiju. Predavao je poeziju na univerzitetima u Izraelu, Velikoj Britaniji i Japanu. Autor je sedam knjiga poezije: Gledam kroz oči majmuna (1987), Lica (1991), Otkup mrtvih (1994), Dakle! (1995), Pesma (1996), Dan (1998), Tahirina pesma (2001), Muzej vremena (2007), Životinja u srcu (2010). Or piše eseje o poeziji, antici i religiji. Pesme Amira Ora do sada su prevedene na više od trideset jezika. Za svoju poeziju Or je, između ostalog, dobio Premijerovu nagradu, Bernštajnovu nagradu i Fulbrajtovu stipendiju. Or je bio stipendista Univerziteta u Ajovi (SAD), Jevrejsko-hebrejskog centra Univerziteta u Oksfordu (Velika Britanija), Literarnog kolokvijuma u Berlinu, Fondacije Valparaiso, Fondacije “Hajnrih Bel” i drugih. Za prevode antičke grčke poezije dobio je nagradu izraelskog Ministarstva kulture. Amir Or je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Helikon. Godine 1993. osnovao je i istoimenu arapskohebrejsku školu poezije. Or je priredio nekoliko antologija hebrejske poezije na evropskim jezicima. Osnivač je i urednik Međunarodnog festivala poezije Šar. Član je Evropske mreže za programe kreativnog pisanja i nacionalni koordinator programa Pesnici za mir, pod pokroviteljstvom UN. Živi u Tel Avivu.
Sadržaj
Jezik kaže (prevod: Vida Ognjenović)
Ova pesma (prevod: Vida Ognjenović)
Varvari (prevod: David Albahari)
Nasleđe (prevod: David Albahari)
Čaša piva (prevod: Vida Ognjenović)
Čudo (prevod: Vida Ognjenović)
Tel Aviv (prevod: Vida Ognjenović)
Camera Obscura (prevod: David Albahari)
Odraz (prevod: David Albahari)
Strelac (prevod: David Albahari)
Evo (prevod: David Albahari)
Orfejeva molitva (prevod: Vida Ognjenović)
Zajedništvo smo mi (prevod: Vida Ognjenović)
Mačka, 1. (prevod: Vida Ognjenović)
Mačka, 2. (prevod: Vida Ognjenović)
Neki kažu (prevod: David Albahari)
Dođi (prevod: David Albahari)
Dolazak (prevod: Vida Ognjenović)
El Amor Brujo (prevod: David Albahari)
Pesak i vreme (prevod: David Albahari)
Krevet ljubavni (prevod: David Albahari)
Više (prevod: David Albahari)
Besmrtnost (prevod: Vida Ognjenović)
Gledam kroz oči majmuna (prevod: David Albahari)
Cvetovi (prevod: David Albahari)
Epitaf (prevod: Vida Ognjenović)
Pesma (prevod: David Albahari)
Senka (prevod: Vida Ognjenović)
Ispravno gledište (prevod: Vida Ognjenović)
Pesnik (prevod: Vida Ognjenović)
Ispravka (prevod: David Albahari)
Stara pesma (prevod: Vida Ognjenović)
Praznina (prevod: Vida Ognjenović)
O pesniku