Aleksandar Radunović: Noć
sitni komad u dvije slike
LIKOVI:
Drago Levatić
Stefan Levatić – Dragov mlađi sin
Udo Neuhausen – Stefanov ljubavnik
Nataša Levatić – Dragova snaha, žena njegovog starijeg sina Uroša
Dnevna soba Levatića. Na sceni su dvosjed, trosjed i fotelja koji stoje oko onižeg stola na kome se nalazi pepeljara, daljinski upravljač, kutija cigareta i dnevna štampa. U lijevom uglu se nalazi krevet na kojem leži Drago. Sa lijeve i desne strane scene se nalaze vrata od soba, u desnom uglu se nalaze vrata kojima se iz hodnika ulazi u dnevni boravak. Drago je sam na sceni. Nemiran je, sporo se okreće u krevetu; s vremena na vrijeme zaječi.
DRAGO:
Nataša, Nataša… Nataša, Uroše! (pauza) Ima li ikoga u ovoj prokletoj kući ?! Uroše!
Na scenu ulazi Nataša
NATAŠA:
Tu sam, Drago.
DRAGO:
Boli me, jako. Okreni me na drugu stranu.
NATAŠA:
Oćeš tabletu?
DRAGO:
Prvo me okreni, ne mogu više ovako.
Nataša prilazi krevetu, otkriva Draga, pokušava da ga okrene. On ječi.
NATAŠA:
Polako… moraš malo da mi pomogneš, ne mogu sama…
DRAGO:
Da je sreće ovo bi mi sin radio. Gdje je on?
NATAŠA:
Gdje i obično. Pije, ili kocka. U stvari, to ide zajedno.
DRAGO:
Zbog čega ne mogu da umrem kao čovjek? Zašto nam duša ispada u mukama?
NATAŠA:
Možda jedino tako umiremo kao ljudi. Znaš da je Hrist umro u mukama.
DRAGO:
Njega su mučili, ja umirem od starosti.
NATAŠA:
Nisi ti toliko star.
DRAGO:
Ne vjerujem da se životinje muče ovoliko. Nešto smo gadno pogriješili kad moramo da trpimo ovakve stvari. Daj mi tabletu, molim te.
Nataša uzima tabletu iz jedne od kutija koje su na stolu. Dodaje mu tabletu i čašu vode. Drago popije tabletu.
NATAŠA:
Vidiš, ja mislim da baš tako treba da umiremo. Smrt dobije svoj puni smisao tek kad je poželiš kako treba.
DRAGO:
Ja sam je poželio još prije mjesec dana. (jako ga zaboli) Uhhh. Znači, ovo kod mene je kao neki bonus, je li? Neplaćeni užitak.
NATAŠA:
Nisam mislila na tebe, pričala sam onako. Znaš da mi je majka umrla u nesnosnim bolovima.
DRAGO:
Teže mi pada što Uroš nikad nije tu, nego ovo što me boli. Volio bih da umrem i da me sahraniš, a da on i ne sazna.
NATAŠA:
Nije sposoban da te gleda u tom stanju. Čitavog života bježi od problema. Boji se smrti.
DRAGO:
Boji se života. Propalica. Ti zaslužuješ mnogo bolje.
NATAŠA:
Znala sam kakav je kad sam se udala za njega. Ono što nisam znala je da ćemo živjeti s tobom… ali, sad nema svrhe pričati tu priču. Da nisam pored tebe bila bih pored nekog drugog starca koji umire. Žena vas donese na svijet, žena vas isprati.
DRAGO:
Hrabrije ste od nas. I bolje.
NATAŠA:
Znam samo da moramo da radimo to što radimo. Koja ne mora, ne radi, Drago.
DRAGO:
Hoćeš da kažeš da Uroša nema zbog toga jer zna da si ti tu?
NATAŠA:
Neću ništa da kažem. Pričam onako.
DRAGO:
Molim te, donesi mi još malo vode.
NATAŠA:
Sad će tableta početi da djeluje? Biće ti lakše?
DRAGO:
Biće.
Nataša izlazi sa scene, Drago pokušava da se okrene. Vidi se da ga jako boli.
DRAGO:
Biće… biće brzo da me nema, bogu fala.
Nataša ulazi noseći bokal s vodom. Puni čašu vodom, pridržava je dok Drago pije.
DRAGO:
Zbog čega radiš ovo?
NATAŠA:
Koje, Drago?
DRAGO:
Zbog čega si tako dobra prema meni?
NATAŠA:
Što ti to sad pade na pamet?
DRAGO:
Ti i ja se nikad nismo voljeli, a evo sad se jedina brineš o meni.
NATAŠA:
Misliš li da se nešto promijenilo?
DRAGO:
Žao mi je. Mislio sam da si ista kao one sa kojima je bio prije tebe.
NATAŠA:
Za petnaest godina života pod ovim krovom svašta sam preživjela od tebe. I, da, mrzjela sam te, jako… ali, vidiš, nisam mogla da se radujem kad si se razbolio.
DRAGO:
Čovjek treba da se razboli pa da vidi ko su mu prijatelji… i prava familija.
NATAŠA:
Ne pretjeruj. Ovo radim jer si otac moga muža i zbog toga što mi je žao jer se tako mučiš. Ali nisam sigurna da se među nama išta promijenilo. Sjutra da ozdraviš, poslije deset dana bi pričao ono isto što si pričao prije bolesti.
DRAGO:
Imaš pravo da tako misliš, zaslužio sam… ali više nisam takav. A možda i jesam, ko zna.
NATAŠA:
Možda bi mi bilo teže da te njegujem da te volim, Drago.
DRAGO:
Bog će ti dobrim vratiti za sve što radiš.
NATAŠA:
Koji bog? Ovaj što ti kida dio po dio?
DRAGO:
Svi smo mi isto meso i krv i svako nosi ono što je zaslužio.
NATAŠA:
Onda ispada da sam ja zaslužila tebe, je li, Drago? Ti da umireš u mukama, a ja da te dvorim? Tek me takav bog ne interesuje. Živimo sad i nikad više, kad umreš ideš u vječni mrak. Sve se završava, Drago! Mene interesuje ovaj život, ne želim da mi se zahvaljuju na onom svijetu. Sad, Drago, sad mi treba zahvalnost.
DRAGO:
Nijesam mislio da te uvrijedim. Ja sam ti zahvalan…
NATAŠA:
Nervira me izmišljotina da u ovom životu moramo patiti da bi se dokopali carstva na nebu. A što će biti ako gore nema ničega, a mi čitav život provedemo na koljenima, moleći se nečemu što ne postoji ?
DRAGO:
Ne znam da ti odgovorim, znam samo da vjerujem da idem na bolje mjesto. Ovaj svijet smrdi.
NATAŠA:
I ja vjerujem da ideš na bolje mjesto. U prazninu, odakle si i došao. A vidiš, mene interesuje život, ne smrt.
DRAGO:
Misliš da mene interesuje smrt?
NATAŠA:
Ne znam što te interesuje ali znam da me čekaju dvije korpe veša da opeglam. Moram da idem.
DRAGO:
Ja ne želim da umrem, ali ne mogu ni da živim ovako.
NATAŠA:
Ne želiš da umreš, a nećeš ni da živiš? Jedno od to dvoje mora.
DRAGO:
Kad me jako boli, poželim da me nema, ali čim bol prestane počnem da se bojim smrti. Ništa ovo ne valja. I kad boli i kad ne boli je obično sranje.
NATAŠA:
Ili smo živi, ili mrtvi, Drago. Nema između.
DRAGO :
Ima, ima, dijete moje. Ne bih volio da saznaš.
NATAŠA:
Odoh da peglam. Kasnije moram da izađem da kupim ponešto za jelo i prašak za veš. Trebaće mi para.
DRAGO :
U redu. Molim te, pomozi mi da odem do vecea.
Nataša mu pomaže da se pridigne. Drago je u pidžami koja visi na njegovom mršavom i izmučenom tijelu. Jedva se kreće. Lagano napuštaju scenu. Nataša se vrati i počne da traži nešto ispod jastuka i madraca. Izvlači novčanik iz koga vadi trista pedeset eura koje su u apoenima od dvadeset i deset. Uzima pedeset eura, kreće da vrati novčanik na mjesto na kojem je stajao. Na scenu ulaze Stefan i Udo.
STEFAN:
Nataša.
Nataša se prepadne, odustane od vraćanja novčanika koji joj ostane u ruci.
NATAŠA:
Oh, bože dragi, baš ste me prepali. Stefane, to si ti?
STEFAN:
Ja sam… ja i Udo, moj prijatelj.
Stefan joj priđe želeći da je zagli, ona ga zadrži na distanci pružajući mu ruku.
NATAŠA:
Trebao si da javiš da dolaziš. Da nešto spremim…
STEFAN:
Htio sam da vas iznenadim. Gdje su tata i Uroš?
Začuje se puštanje vode iz vodokotlića. Nataša hitro zavuče novčanik na mjesto odakle ga je izvukla, ubaci pare u džep i krene prema veceu. Izađe sa scene, nakon par sekundi ulazi sa Dragom, držeći ga ispod ruke.
STEFAN :
Tata!
Stefan priđe Dragu, jako ga zagrli.
DRAGO:
Stefane! Jesi li to ti?
STEFAN:
Ja sam, tata.
Drago ga ponovo zagrli.
DRAGO:
Stefane moj. Mislio sam da se više nećemo vidjeti.
STEFAN:
Ne pričaj tako. Pregurao si i gore stvari, proći će i ovo.
DRAGO:
Sad kad sam te vidio mi je svejedno. Odvedi me do kreveta, molim te.
Stefan krene da ga vodi a onda zastane.
STEFAN:
Ovo je Udo, moj prijatelj.
Udo i Drago se rukuju.
UDO:
Guten Tag. Udo.
Drago se kisjelo nasmije, zatim krene prema krevetu. Stefan mu pomogne.
DRAGO:
Nisi tamo mogao naći nekog našeg da se družiš.
STEFAN:
Tata, nemoj, molim te, opet istu priču. (Nataši) Uroš nije kod kuće?
NATAŠA:
Kao što vidiš.
DRAGO:
Otkad sam se razbolio dođe samo da prespava, i to uglavnom p`jan. Da mi nije Nataše krepao bih kao pas.
NATAŠA:
Vidiš kakvu bi grešku napravio da si me onda uspio poćerati iz kuće.
DRAGO:
Zaslužio sam najgore od nje, a jedina mi je pri ruci.
STEFAN (Nataši):
Sve znam i hvala ti zbog toga. Hvali te kao da si mu ćerka.
NATAŠA:
Čujem ponešto dok telefonira. Viče, sva kuća odliježe.
DRAGO:
Sve je živa istina. Sto puta je bolja od tvog propalog brata.
STEFAN:
Tata, nemoj, molim te. Ja i Udo smo jako umorni. Odosmo da se smjestimo, pa me eto brzo, da se malo raželimo. (Udu) Bringen wir die Koffer ins Zimmer.
DRAGO:
To na kraju uvijek bude tako. Od koga se najmanje nadaš…
NATAŠA:
Tvoja soba je prazna, kasnije ću vam staviti posteljinu. Ima nekih sarmi, kad se smjestite.
STEFAN:
Sarme! Ne može bolje od toga. Uželio sam se domaće kuhinje. (Udu) Es gibt Sarma! Diese musst du probieren!
UDO:
Kann es kaum erwarten.
Stefan i Udo izlaze sa scene.
DRAGO:
Stefan potegao iz Njemačke a onaj ne može iz kafane.
NATAŠA:
Nemoj ponovo da počinješ, Drago.
DRAGO:
Tu se sad ne može ništa. Samo se čudim kako…od istog oca i majke, nikakve sličnosti.
NATAŠA:
Nije im bilo lako s tobom. A Uroš je isti ti. Kod njega ne voliš sve ono što te podsjeća na tebe.
DRAGO:
Odakle sad to?
NATAŠA:
Sjeti se što se dešavalo kad im je umirala majka.
DRAGO:
Ti tada nisi bila tu, nemaš pojma što se dešavalo.
NATAŠA:
Pričao mi je Uroš, Drago.
DRAGO:
Mogu da zamislim.
NATAŠA:
On i Stefan su noćima bdjeli pored nje dok si ti bio po kafanama.
DRAGO:
Laže! (zaboli ga) Uhhh! Izmišlja, gad.
NATAŠA:
Bio je pored nje kad je umrla.Potpuno sam. Dva dana nisi dolazio kući da je odvedeš u bolnicu. Umrla je na njegovim rukama. I sad se čudiš što pije, Drago. I što bježi od tvoje bolesti.
DRAGO:
Morao sam da se snalazim za pare, Nataša. Bili smo u dugovima.
NATAŠA:
Prodao auto kojim si ih vodio na more zbog kockarskih dugova. Djeca pamte takve stvari, Drago.
DRAGO:
Tačno je da nisam bio savršen otac ali je bilo da se upamti i ponešto lijepo. Ne bih stvorio ovo što sad imam da nisam rizikovao i po cijeli dan sjedio u kući. Sin me, znači, sad kažnjava zbog nesretnog djetinjstva.
NATAŠA:
Hoću da ti kažem da ne smiješ da budeš grub prema Urošu. Mnogo ti je sličniji od Stefana. Zato Stefana više voliš.
DRAGO:
Za ovo što radi nema opravdanja, sve i da je tako kako ti pričaš. Da nije tebe znam što bih uradio.
NATAŠA:
I to si rekao sto puta.
DRAGO:
Jesam i ponovo ću. Da nije tebe ništa mu ne bih ostavio! Izbrisao ga, prepisao sve na Stefana.
NATAŠA:
Misliš da sinovi treba da te vole zbog imovine?
DRAGO:
Nataša, ja sam mrtav čovjek, nema potrebe da se pretvaramo. Znam da ćete da prodate kuću i da odete odavde čim ja umrem.
NATAŠA:
Ne budi paranoičan.
DRAGO:
Zidovi su tanki, a ja već godinama ne spavam kako treba.
NATAŠA:
Što će biti s nama kad ti umreš ne treba da te zanima.
DRAGO:
Kažem ti, da nije tebe sve bih ostavio Stefanu.
NATAŠA:
Stefan je pobjegao od tebe prije deset godina. Otkad je sahranio majku ovo je prvi put da je došao, i to zbog toga jer misli da ćeš da umreš.
DRAGO:
U to vrijeme se s njima nije moglo komunicirati. Mene su krivili za Lelinu smrt. Gluposti! Nikad me nijesu razumjeli, ni jedan ni drugi. Samo što je Stefan kvalitetniji, bolji…Nikad me nije uvrijedio. Onaj tvoj je obična propalica.
NATAŠA:
Ne pričaj tako, Drago. Naljutiću se na tebe.
DRAGO:
Pričam onako kako je. Stefan mi nikad ništa nije tražio. Ovoga tvoga interesuje samo imovina… sve će da prospe kad umrem.
NATAŠA:
Što si zapeo oko toga što će biti s imovinom kad umreš? Krivo ti je što sve nisi potrošio? Da im se osvetiš poslije smrti. Još nije kasno, Drago.
DRAGO:
Krivo mi je što nemam nigdje nikoga, eto što mi je.
NATAŠA:
Sam si kriv.
U prostoriju uđu Stefan i Udo koji u ruci nosi lap-top. Stefan sjedne na stolicu koja je uz Dragov krevet, Udo za sto, otvori lap-top i počne nešto da piše.
NATAŠA:
Smjestili ste se. Odoh da vam postavim posteljinu.
STEFAN:
Hvala!
DRAGO:
Sjedite. Da te vidim. Malo si se ugojio, dobro ti stoji.
STEFAN:
Ovu težinu držim već nekoliko godina, čak sam malo i smršao. (Udu) Papa sagt, dass ich zugenommen habe und, dass es mir gut steht.
UDO:
Ha, ha, ha… mein Papa sagt mir dasselbe. Alle Eltern sind gleich.
STEFAN (Udu):
Ha, ha, ha… genau. ( Dragu) Ti si baš oslabio. Što kažu doktori?
DRAGO:
Nadam se da se ne smijete mojoj bolesti.
STEFAN:
Od toga sam se najviše bojao kad sam bio mali. Nemoj da me vraćaš u te dane, molim te.
DRAGO:
Bolje te razumijem kad pričaš njemački.
STEFAN:
Nešto umisliš a onda ja i Uroš moramo da se pravdamo. Koliko puta si nas kaznio ni zbog čega. Samo zato jer si bio ljut, ili…
DRAGO:
Ili što?
STEFAN:
Nema veze. Izvini. Naravno da se nijesmo smijali tvojoj bolesti, ne znam odakle ti takva ideja.
DRAGO:
Pa, vidio sam da se smijete, Stefane. A ne razumijem ni riječ tog odvratnog jezika. A htio si da kažeš da sam vas kažnjavao kad bih došao pjan, je li tako, sine? Tata je pio i mi smo zato pobjegli od kuće. Ako si došao da me nerviraš bolje da nijesi dolazio.
STEFAN:
Tata, molim te. Došao sam da vidim kako si. Hoću da kažem, umislio si, a nije ti prvi put. Nemoj da se ljutiš, molim te. A i Udo ne mora da sluša ove stvari.
DRAGO:
Nije mi milo što si ga doveo u ovakvom trenutku. Htio sam da malo budemo sami.
STEFAN:
Doveo sam ga sa razlogom.
DRAGO:
Stefane, gotovo je. Ja umirem, dani su u pitanju.
STEFAN:
Još ćeš ti da nas nerviraš. (nasmije se) Pregurao si i gore stvari.
DRAGO:
Ovu neću. I neka neću, dosta je bilo. Možeš li, molim te, da ga zamoliš da nas malo ostavi nasamo? Oću da na miru porazgovaramo.
STEFAN:
Zbog čega? On nas ništa ne razumije.
DRAGO:
Smeta mi… molim te.
STEFAN:
Deset godina se nismo vidjeli, a opet je dovoljno deset minuta da počne svađa.
DRAGO:
Nemam snage da se svađam, Stefane. Htio bih malo da budemo sami, to je sve.
STEFAN:
U redu…
U prostoriju uđe Nataša obučena za izlazak.
NATAŠA:
Kreveti su namješteni, odoh da kupim namirnice. Stefane, hoćete li sad da jedete?
STEFAN:
Kad se vratiš.
NATAŠA:
U redu. Drago, trebaće mi para.
DRAGO:
Znaš gdje stoje.
Nataša priđe krevetu, izvuče novčanik ispod madraca, doda ga Dragu. Drago izvadi dvije novčenice od po 20 eura, pruži ih Nataši. Ona uzme novac a zatim novčanik vrati na mjesto odakle ga je uzela.
DRAGO:
Uzmi malo pršute i nekog sira. Uzmi im i neko piće.
NATAŠA:
U redu. Odoh.
Nataša izađe iz prostorije.
DRAGO:
Onda.
STEFAN:
Udo, lass uns doch alleine, bitte. Ich komme zu dir ins Zimmer. Danke dir.
UDO:
Ja, natürlich.
Udo uzme lap-top i ode u sobu.
STEFAN:
Da nisi bolestan opet bismo se posvađali. Zašto si takav, tata?
DRAGO:
Vidjećeš kad postaneš roditelj, tek onda ćeš me razumjeti. Htio sam da budete dobra djeca, da poslušate što vam se kaže, da se ne prepirete i svađate s ocem… nije mi moglo bit.
STEFAN:
Vjerovatno si to radio na pogrešan način. A kad je mama umrla sve se raspalo. Uroš se propio, mene si potjerao u Njemačku…
DRAGO:
Znači ja sam kriv za sve? Borio sam se da preživimo, Stefane. Nije bilo lako, ni meni ni vama. Radio sam ono za što sam mislio da je najbolje za familiju.
STEFAN:
Morao si malo više i bolje da nas upoznaš, tata. Da pokušaš da shvatiš kakvi smo, što želimo. Mamu takođe. Cijeli život je proživjela kao sluškinja.
DRAGO:
A što sam bio ja u svemu tome, Stefane?! Koji kurac sam ja radio sve to vrijeme pokušavajući da vas obujem, obučem, nahranim, pošaljem u školu, na fakultet?!! Je li vam ikad palo na pamet što sam ja morao da preživljavam da bi vi imali sve što vam treba! (zaboli ga) Pred kim sam sve morao da se ponižavam! Uhhh!
STEFAN:
Polako, polako… ne nerviraj se, molim te.
DRAGO:
Daj mi čašu vode. Čiji sam ja bio rob, Stefane. To vas nije interesovalo.
Stefan ustane, natoči čašu iz bokala koji stoji na stolu. Pridržava Draga dok pije. Drago se trese. Stefan ostavi čašu, ponovo sjedne pored kreveta, uzme Dragovu ruku.
STEFAN:
Nisam došao da se svađamo. Izvini.
DRAGO:
Izvini ti. Došao si da me vidiš posljednji put, i drago mi je što si to uradio.
STEFAN:
I da raščistimo neke stvari. Da ti kažem ponešto o sebi. To dugujem obojici.
DRAGO:
Meni ne duguješ ništa. Dovoljno je što si tu.
STEFAN:
Ti ne poznaješ ni mene ni Uroša, tata. Uvjek smo se bojali od tebe. Trudili se da radimo ono što si ti očekivao od nas ali to nikad nije bilo dovoljno.
DRAGO:
To nije tačno, uvijek sam se ponosio tobom. Kad si pobjegao zamalo nisam umro.
STEFAN:
Ponosio si se onime što si htio da budem, nikad onime što sam u stvari bio. Ti ne znaš ko sam ja.
DRAGO:
Ne pričaj gluposti, Stefane.
STEFAN:
Došao sam da ti kažem ono što sam davno trebao.
DRAGO:
Ne znam koliko je pametno da se vraćamo u prošlost, Stefane. Nisam siguran da imam snage.
STEFAN:
Ne radi se o prošlosti. Radi se o mom sadašnjem životu.
DRAGO:
Mislio sam da ćemo da porazgovaramo kao otac i sin koji se nisu vidjeli toliko vremena. Da mi pričaš kako si, što radiš, jesi li se oženio… a ti oćeš da vodiš bitke koje sam odavno zaboravio.
STEFAN:
Žao mi je što si bolestan i možda nije pravi trenutak za ovo, ali se bojim da ako sad to ne uradim…
DRAGO:
… da više nećeš imati prilike. U pravu si, Stefane. Nećeš. Ajde onda, da čujem.
STEFAN:
Zašto ti smeta Udo?
DRAGO:
Kakvo je sad to pitanje? Rekao sam ti, mislio sam da treba da budemo sami.
STEFAN:
Samo to?
DRAGO:
Ne razumijem o čemu pričaš, Stefane.
STEFAN:
Sjećaš li se da su ti oduvijek smetali moji drugovi? I to samo neki.
DRAGO:
Ko kaže da su mi smetali? Bože, Stefane, kakvi su te drugovi spopali?
STEFAN:
Sjećaš li se kad si iz kuće izbacio Jovana Uzelca, mog druga s košarke?
DRAGO:
Ne.
STEFAN:
Vjerovatno se ne sjećaš ni Romana, Slovenca koji je dolazio kod tetke na ljetovanje.
DRAGO:
Njega se sjećam. A sjećam se i njegove tetke. Jana, ili bješe nešto slično?
STEFAN:
Naravno da ga se sjećaš. Udario si mu takav šamar u mojoj sobi, jedva smo mu zaustavili krv iz nosa.
DRAGO:
Drogirali ste se zajedno, i to u mojoj kući. I ti si dobio porciju.
STEFAN:
Da, krvnički si me prebio. Duvali smo u mojoj sobi. Ali ga nisi udario samo zbog toga.
DRAGO:
Fukara slovenačka! Htio je da te upropasti!
STEFAN:
Znaš, tata, mislim da si duboko u sebi oduvijek predosjećao kakav sam. Zbog toga si tjerao sve moje prijatelje. Zbog toga ti i Udo smeta.
DRAGO:
Stefane, sine, ja te ništa ne razumijem. Ti si došao da me mučiš, je li tako? Umoran sam, i ovaj đavo me boli. Je l možemo ovo da ostavimo za sjutra?
STEFAN:
Tata, Udo mi nije prijatelj. Mislim, nije mi samo prijatelj.
DRAGO:
Nego što ti je Udo?
STEFAN:
Udo mi je momak, u stvari, vjerenik… čovjek sa kojim ću da stupim u brak.
Drago se zakašlje, Stefan mu doda čašu vode, pridržavajući je dok Drago jedva ispije nekoliko gutljaja.
DRAGO:
Stefane, sine, nemoj tako da se šališ, molim te. Ne smijem da se uzbuđujem.
STEFAN:
Konačno sam skupio hrabrost da ti kažem ono što obojica znamo odavno. Od mojih tinejdžerskih dana.
DRAGO:
Ne znam o čemu pričaš, Stefane. Ako si došao da mi skratiš muke, u redu. Udri!
STEFAN:
Tata, mnogo mi je žao što ti ovo govorim dok si u takvom stanju, ali mislim da moram. Zbog obojice.
DRAGO:
Dodaj mi još malo vode, molim te.
Stefan natoči vodu u čašu. Da mu da popije pridržavajući mu čašu.
DRAGO:
Pridigni me malo.
Stefan mu pomogne da sjedne, namješta mu jastuk ispod leđa.
DRAGO:
Ne želim da slušam o tome, molim te.
STEFAN:
Odavno znaš, zbog čega da se dalje pretvaramo. Tata, sve će ostati isto.
DRAGO:
Sad zavidim mrtvima. Žao mi je što nisam umro prije nego što si progovorio.
STEFAN:
Ne želim da ćutim. Moraš da prihvatiš činjenicu da sam gej.
DRAGO:
Da prihatim da si što?
STEFAN:
Gej, tata. Peder. Tata, ja volim muškarce.
DRAGO ( dlanovima pokrije uši):
Prekini, Stefane! Ne želim da slušam te bljuvotine!
STEFAN:
To si oduvijek znao. Mamu si krivio zbog toga. Mislio si da tvoj sin ne može biti peder.
DRAGO:
Pa, ti i ne možeš biti peder, Stefane! To je bolest, sine moj!
STEFAN:
Čitavog života sam mislio da sam nenormalan, na silu sam pokušavao da budem s djevojčicama, samo da bih tebi bio pravi sin.
DRAGO:
Nemoj, molim te, više da pričamo o tome. Prekini!
STEFAN:
O pederima si govorio sve najgore. Da nas treba na lomaču, da smo bolesni, da bi nas sve trebalo u logor pa ugušiti plinom, da je Hitler bio u pravu…
DRAGO:
Ja to i sad mislim. Pederi su najgori talog ljudskog drušva. Bolesnici koje nam nameće posrani zapad. Na lomaču, bez ikakve štete. Treba početi sa onim iz sobe.
STEFAN:
Treba početi sa mnom, tata. Ja sam peder. Pederčina. Čuješ li me? I bilo bi super da ti upališ lomaču …
DRAGO:
Stefane, molim te…
STEFAN:
Volim Uda. Doveo sam da vas sve upoznam s čovjekom koga volim. Neću više da se krijem od bilo koga.
DRAGO:
Neću to da slušam, Stefane! U mojoj kući ne možeš tako da se ponašaš. A taj bolesnik mora da ode odavde.
STEFAN:
Ako on ode idem i ja, Drago.
DRAGO:
E pa, onda idite, obojica. Ne želim vas pod ovim krovom.
STEFAN:
U redu.
Stefan ustane i krene da izađe iz prostorije.
STEFAN:
Mislio sam da si se bar malo promijenio. Tata, žao mi te je.
Stefan krene prema izlazu, Drago zaplače.
DRAGO:
Stefane, stani. Vrati se, molim te.
Stefan zastane.
DRAGO:
Dođi, sjedni, molim te.
Stefan sjedne pored njega.
DRAGO:
Nemoj da ideš, molim te. Meni je ostalo vrlo malo vremena…
STEFAN:
Što ćemo sa Udom?
DRAGO:
Kako mrtav čovjek bilo koga može da istjera iz kuće?
STEFAN:
Ozbiljan sam.
DRAGO:
Nemoj, molim te, više o tome. Čuo sam sve što si htio da mi kažeš. Pusti me da se malo priberem. Sjutra ćemo nastaviti.
STEFAN:
U redu.
DRAGO:
Uhhh! Evo, opet počinje. Okreni me na drugu stranu.
Stefan mu pomaže da se okrene na drugu stranu. Drago ječi. U prostoriju ulazi Nataša. Ostavlja kese na sto, prilazi da pomogne Stefanu.
NATAŠA:
Polako, uhvati ga sa ove strane. Drago, znaš da moraš da nam malo pomogneš.
Okrenu ga uz Dragovo glasno jaukanje.
NATAŠA:
Tako. Tablete više ne djeluju ni pola sata, moraću da ti stavim naljepnicu, Drago.
STEFAN:
Što je naljepnica?
DRAGO:
Doza morfijuma za bolesnike u terminalonoj fazi. Kad ništa drugo više ne pomaže protiv ovih odvratnih bolova. Nalijepi se na tijelo da koža upije morfijum…
STEFAN:
Žao mi je, tata.
DRAGO:
Volio bih da je i meni, Stefane moj.
NATAŠA:
Ajde, Drago, ne pretjeruj.
Lijepi mu naljepnicu na leđa.
NATAŠA:
Za dvadesetak minuta će da prođe. Jesi li sad za sarme, Stefane?
STEFAN:
Bolje da sačekamo da tati bude malo lakše.
NATAŠA:
U redu, sto će biti postavljen za desetak minuta.
STEFAN :
Odoh da pozovem Uda.
Stefan izlazi sa scene. Drago samo što ne zaplače.
NATAŠA:
Sad će naljepnica, Drago. Biće ti lakše.
DRAGO:
Ajde ti oko tih sarmi. Stefan je gladan.
NATAŠA:
Potrudi se dok je tu.
DRAGO:
Oko čega?
NATAŠA:
Znaš odlično, da ne objašnjavam.
DRAGO:
Ne znam, niti me interesuje, ali ću se potruditi kad kažeš.
Nataša uzme kese sa stola i veoma spretno, na brzinu postavi obroke za Stefana i Uda. Njih dvojica uđu na scenu, sjednu za sto dok se Nataša vrzma po kući, čisteći prašinu.
STEFAN (Dragu):
Kako si?
DRAGO:
Bolje. Samo vi jedite.
Stefan počne da jede, Udo odmah za njim.
STEFAN:
Odlične su!
NATAŠA:
Hvala.
STEFAN:
Und… was sagst du?
UDO:
Mmm… prima!
Nastave da jedu u tišini.
Zatamnjenje.
Isti prostor. Svijetlo se lagano pojačava do nivoa polumraka. Drago je sam na sceni, ječi na krevetu. U jednom trenutku se sa mukom malo pridigne.
DRAGO (polušapatom):
Nataša. Nataša… Nataša.
Poslije pola minuta se pojavi Nataša. Oboje šapuću dok pričaju.
DRAGO:
Nataša.
NATAŠA:
Tu sam, Drago. Boli te?
DRAGO:
Pogodi.
NATAŠA:
Oćeš vode, za tabletu?
DRAGO:
Daj. Je li Uroš došao?
NATAŠA:
Nije.
Nataša izađe sa scene.
DRAGO (ispod glasa):
Nataša, Nataša…
Nataša uđe na scenu noseći čašu vode .
NATAŠA:
Ne mogu brže.
Drago uzima tabletu iz kutije koja stoji na stočiću pored kreveta i pije dok mu Nataša pridržava čašu.
DRAGO:
Ma, ne treba mi tableta.
NATAŠA:
Pa što me budiš ako ti ne treba?
DRAGO:
Nešto sam mislio.
NATAŠA:
Jesi, ne boj se, Drago.
DRAGO:
Uroš nije došao?
NATAŠA :
Rekla sam ti da nije.
DRAGO:
Moraš da mi pomogneš oko jedne važne stvari.
NATAŠA:
Sanjao si nešto ružno?
DRAGO:
Volio bih da jesam. Obećaj da ćeš da mi pomogneš.
NATAŠA:
Ama, čovječe božji, kako da ti obećam kad ne znam o čemu se radi?
DRAGO:
Reći ću ti kad mi obećaš.
NATAŠA:
Odoh da spavam, Drago. Umorna sam.
Nataša krene da izađe sa scene
DRAGO:
Nataša, stani. Moraš da me saslušaš.
NATAŠA:
Sjutra ćemo, Drago. Laku noć.
Nataša izađe sa scene.
DRAGO:
Nataša… Nataša
Nataša ne reaguje. Drago jedva ustane iz kreveta, krene da izađe sa scene. Poslije par sa mukom napravljenih koraka padne.
DRAGO:
Uhhh… Nataša, Nataša.
Nataša uđe na scenu. Kad ugleda Draga na podu, pritrči da mu pomogne da ustane.
NATAŠA:
Što je sa tobom večeras? Jesi li poludio?
DRAGO:
Odvedi me do predsoblja.
NATAŠA:
Vodim te u krevet!
DRAGO:
Neću u krevet. Treba mi puška iz predsoblja.
NATAŠA:
Ako ćeš da se ubiješ treba ti pištolj, ne puška. Puškom je teško nanišaniti prave djelove tijela.
DRAGO:
Možda želim da me ti ubiješ. Da konačno počineš od mene.
NATAŠA:
Šalila sam se, Drago. Što će ti puška, da se braniš od duhova?
DRAGO:
Reci što želiš od mene, tvoje je, samo mi pomogni večeras.
NATAŠA:
Ama, čovječe božji, kaži već jednom što oćeš od mene.
DRAGO:
Polako, probudićeš ih.
NATAŠA:
Idemo u krevet, Drago!
DRAGO:
Hoću da mi pomogneš da ubijem onoga Stefanovoga.
NATAŠA:
Ponovi to što si rekao, molim te.
DRAGO:
Hoću da ubijem onoga Njemca.
NATAŠA:
Ajmo na spavanje, Drago. A moraću i temperaturu da ti izmjerim. Počeo si da buncaš.
DRAGO:
Što god želiš. Samo kaži.
NATAŠA:
Ti to ozbiljno?
Drago klimne glavom.
DRAGO:
Molim te.
NATAŠA:
Drago, najbolje godine života su mi prošle u svađi sa tobom. Ti si najteža i najpokvarenija osoba koju sam ikad srela, barem si takav bio dok se nisi razbolio, a sumnjam da te bolest promijenila…
DRAGO:
Sačekaj, moraš da me saslušaš…
Nataša mu da znak rukom da ućuti.
NATAŠA:
Uništio si ženu i oba sina, isto pokušavaš i sa mnom otkad sam došla u ovu kuću. U velikoj mjeri si i uspio u tome. Od perspektivne mlade pripravnice, s mjestom u najboljoj firmi u gradu, dogurala sam do nezaposlene frustrirane ženetine, koja se brine o čovjeku koji je mrzi iz dna duše…
DRAGO:
Sto puta sam rekao da mi je žao zbog svega…
NATAŠA:
… ali sve to nije bilo dovoljno, sad želiš da me uvučeš u najveću svinjariju. Hoćeš da ti pomognem da ubiješ Stefanovog prijatelja koji ti je došao u goste. I ti se pitaš što te toliko boli. To ti boliš sam sebe, Drago. Boliš sve ljude koji ti se približe.
DRAGO:
Sve si u pravu. Ja sam svinja od čovjeka, zaslužujem da umrem kao pas, ali večeras te molim da mi pomogneš da učinim ispravnu stvar…
NATAŠA:
Tako što ćemo skupa ubiti čovjeka?
DRAGO:
Ne skupa, ja ću ga ubiti. Od tebe tražim samo da mi pomogneš da dohvatim pušku i da me odvedeš do vrata od sobe.
NATAŠA:
Ti si potpuno poludio!
DRAGO:
Uništiće Stefana ako ga ne zaustavim.
NATAŠA:
O čemu pričaš, Drago?
DRAGO:
On mu je … ne mogu to ni da izgovorim… natjerao ga je da misli da je peder. On mu je… ljubavnik. Došli su da me muče. Koji bi normalan čovjek došao kod oca na samrti da mu priča kako je peder… i da mu se hvali momkom?!
NATAŠA:
Znao si kakav je Stefan godinama unazad.
DRAGO:
Moj sin nije peder.
NATAŠA:
Tvoj sin je zbog toga pobjegao od tebe, Drago.
DRAGO:
Lažeš, kučko!
NATAŠA:
Konačno si onaj pravi.
DRAGO:
Izvini, nisam tako mislio.
NATAŠA:
Oboje znamo da jesi. Ali, ne boj se, i dalje ću da ti dajem tablete i da te presvlačim kad se popišaš u gaće.
DRAGO:
Ne mogu da slušam te priče o Stefanu. Molim te, oprosti.
NATAŠA:
Drago, jedan sin ti je propalica a drugi peder. Ti misliš i da ti je snaha odvratna kurva…
DRAGO:
Nikad to nisam pomislio za tebe…
NATAŠA:
Ne vidim zbog čega ne možeš da čuješ ono što odavno znaš.
DRAGO:
Stefan nije peder.
NATAŠA:
Nije, ali voli da ga primi u guzicu.
DRAGO:
Ti misliš da ja ne znam što se dešavalo između vas.
NATAŠA:
Što se dešavalo, Drago?
DRAGO:
Znam da si htjela da ga odvučeš u krevet. Kamo sreće da si uspjela, da mi rodiš unuka.
NATAŠA:
Nikoga nisam odvlačila u krevet. Od početka sam znala da je peder.
DRAGO:
Rekao sam ti da su zidovi tanki. Pola godine se nije moglo živjeti od tvojih i Uroševih svađa. Normalno da je Stefan ispričao bratu da ga je snaha dočekala gola.
NATAŠA:
To su gluposti, svaka žena zna da prepozna pravog muškarca. Stefan to nikad nije bio.
DRAGO:
Prepala si ga, bio je dijete.
NATAŠA:
Da je bio stariji, jebao bi snahu? Kao što je tata htio.
DRAGO:
To je bio jako težak period. Mnogo sam kockao i pio.
NATAŠA:
Pa si htio da jebeš sinovu ženu.
DRAGO:
Jesam, htio sam…
NATAŠA:
Nije te sramota zbog toga?
DRAGO:
Žao mi je samo zbog toga što su se od tada naši odnosi trajno poremetili. Žao mi je što si me pogrešno procijenila. Sa mnom bi ti bilo bolje nego sa onim nesretnikom.
Nataša rastvori bade-mantil, pomjeri majicu i Dragu pokaže obije dojke.
NATAŠA:
Evo, Drago. Oćeš sad da jebeš?
DRAGO:
Pokrij se, molim te. Žao mi je ako sam te onda uvrijedio.
NATAŠA:
Nije ti žao. I uvrijedio si sina, ne mene.
DRAGO:
Kažem, žao mi je.
Drago se zakašlje. Nataša zatvori bade-mantil.
DRAGO:
Zbog takvih stvari mi je žao što umirem. Ostalo je sranje.
NATAŠA:
Malo prije oćeš da ubiješ, a sad su snahine jalove sise jedina radost i smisao života.
DRAGO:
Mrziš me više nego što zaslužujem, a nije da nisam zaslužio.
NATAŠA:
Ne mrzim te, Drago. Prije će biti da sebe ne volim. Ni malo.
DRAGO:
Znaš da imam para. Daću ti pola ušteđevine ako mi pomogneš. Kad dođe policija ti ćeš reći da si spavala, da te probudio pucanj. Ja sam ionako mrtav, meni je svejedno.
NATAŠA:
Pokušavaš da me kupiš?
DRAGO:
Pokušavam da spasim dijete.
NATAŠA:
Za koliko para misliš da bih ti pomogla da ubiješ čovjeka, Drago?
DRAGO:
Daću ti trideset hiljada eura
NATAŠA:
Lijepo.
DRAGO:
Pedeset… daću ti pedeset hiljada. Samo mi dodaj pušku i odvedi me do vrata od sobe.
NATAŠA:
Đe su ti pare?
DRAGO:
U podrumu. Iza police sa alatom se nalazi sef.
NATAŠA:
Znam đe je sef, nijesam znala da je toliko para u njemu. Vjerovatno bih davno otputovala.
Nataša se kisjelo nasmije.
DRAGO:
Pare su tvoje ako uradiš što tražim od tebe.
NATAŠA:
Zbog čega bih to uradila kad će te pare za koji dan svakako pripasti meni?
DRAGO:
U sefu je sto devetnaest hiljada eura i oko sedam hiljada dolara. Sve što sam zaradio je tamo. Kad ja umrem, ti i Uroš dobijate samo polovinu. Ovako ćeš sama uzeti pedeset hiljada.
NATAŠA:
Ko ti garantuje da neću uzeti sve pare, Drago?
DRAGO:
Niko mi ništa ne garantuje, Nataša. Ja ti nudim pedeset hiljada a ti uzmi sve. Molim te da mi pomogneš.
NATAŠA:
Ako i uradim to što tražiš kako misliš da pucaš? Ne možeš da stojiš na nogama.
DRAGO:
Ti ćeš mi pomoći. Kad uradim što moram, bježi u svoju sobu.
NATAŠA:
Kako da otvorim sef, Drago?
DRAGO:
Daću ti šifru.
NATAŠA:
Da čujem.
DRAGO:
Sad?
NATAŠA:
Ne, nego kad ubiješ Njemca.
DRAGO:
Prvo mi obećaj da ćeš da mi pomogneš.
NATAŠA:
Ništa dok ne vidim pare.
DRAGO:
Znaš ti dobro da je sve ovako kao što ti pričam. 6, 9, 7, 5,1, 9, 5, 4, 2. Kad to ukucaš pritisneš zeleno dugme.
NATAŠA:
To moram da zapišem.
DRAGO:
Piši, piši…
Nataša izađe sa scene.
DRAGO:
Samo ti piši… ako mi bog da malo snage, neće ti trebati.
Nataša ulazi na scenu noseći olovku i papir u ruci.
NATAŠA:
Što reče, Drago?
DRAGO:
Kažem 6, 9, 7, 5, 1, 9, 5, 4, 2.
Nataša počne da zapisuje
NATAŠA:
Polako. 6, 9, 3?
DRAGO:
6, 9, 7 … 5, 1, 9 … 5, 4, 2.
NATAŠA:
Eto me.
Nataša odloži olovku, izađe sa scene.
DRAGO:
Kučka ostaje kučka. Možda bi bilo bolje da umjesto njega ubijem tebe… Tako bi svako dobio ono što zaslužuje. Ja bih skratio ovo mučenje… Stefan bi se udao za onoga, Uroš bi potpuno potonuo u govna… svi srećni… sve kako treba!
Drago pogleda u plafon.
DRAGO:
Oćemo li tako?
Na scenu uđe Nataša
NATAŠA:
Kad pomislim koliko puta sam očistila prašinu s onog sefa.
DRAGO:
Jesi li uzela svoje?
NATAŠA:
Oćeš pušku, je li tako?
DRAGO:
I da me odvedeš do vrata od sobe i pomogneš da nanišanim.
NATAŠA:
Odvešću te do vrata i pokazati krevet u kojem spava Njemac.
DRAGO:
Nismo se tako dogovorili.
NATAŠA:
Tako ili nikako, Drago.
DRAGO:
Znaš kako kažu, mrtvi ne prdi.
NATAŠA:
Te poslovice me ne interesuju.
Nataša izađe sa scene. Poslije nekog vremena uđe noseći lovačku pušku u ruci. Doda je Dragu.
DRAGO:
I patrone. Na ormaru, u drvenoj kutiji.
Nataša ponovo nestane sa scene, vrati se noseći prašnjavu, pohabanu starinsku kutiju. Nataša rukom počisti prašinu a zatim kutiju da Dragu.
NATAŠA:
Prašina će nas pojesti jednog dana.
DRAGO:
Zlo! Prije će biti da će nas pojesti zlo.
NATAŠA:
Od toga se ne bojim.
Drago iz kutije izvadi dvije patrone i drhtavim rukama napuni pušku. Nanišani u Natašu.
NATAŠA:
Što bi me zajebao, u pičku materinu.
DRAGO:
Samo probam.
NATAŠA:
Onaj momak ti ništa nije kriv.
DRAGO:
Čitavog života sam se molio Bogu, a ispada da sam trčao u susret đavolu. Neka bude da je tako i ovoga puta. Ubiću ga večeras… moram… Bogu se najviše mole oni koje đavo najviše privlači. Znaju da je blizu, sviđa im se što je tu… njuše se s njim, udahnu ga duboko… Meni je odavno tu… u nosu…
Drago prisloni pušku uz nos.
DRAGO:
Na kraju će on da plati za sve one koji su mi stvarno krivi.
NATAŠA:
Lijepo je što na kraju priznaješ da si obično govno. Bolest te nije promijenila i, koliko god bilo čudno, to poštujem. Bio si svinja, red je da završiš kao svinja.
DRAGO:
Isti smo, Nataša.
NATAŠA:
Onda bi trebalo da se raduješ mraku u koji ideš večeras.
DRAGO:
Prije će bit da bježim od mraka. Ajde, pomozi mi.
Drago pokuša da ustane, Nataša priđe i pomogne mu. Krenu prema sobi. Drago se jedva pomjera oslanjajući se na pušku sa jedne i na Natašu sa druge strane.
DRAGO:
Volio bih da vidim tebe kako umireš od moje ruke.
NATAŠA:
Meni je drago što ću te vidjeti mrtvoga.
DRAGO:
Na kraju bude važno samo to čija smrt će da ti izmami osmjeh. To su rijetki trenuci radosti.
NATAŠA (šapatom):
Ajde, idemo, dosta sranja.
DRAGO (šapatom):
Zapamti, isti smo.
Stignu do vrata sobe, Nataša mu pomogne da se nasloni na dovratak, u tišini mu pokaže na koju stranu treba da puca. Nataša ode sa scene, Drago počne da nišani, klateći se. Odmah zatim opali dva metka i padne na pod.
STEFAN (iz sobe):
Uhh, upomoć! Udo, Udo… ahh… est tut weh!
UDO (iz sobe):
Was ist passiert, sag mir Stefan?! Hilfe, hilfe!
Udo istrči na scenu, saplete se o Draga koji pokušava da ustane.
UDO:
Stefan blutet! Rufen Sie die Rettung!
DRAGO:
Koji kurac laješ?! Jebem ti pušku!! Đe je Stefan?!
UDO:
Schnell, die Rettung!
DRAGO (neuspješno pokušava da ustane):
Stefane, sine!
Udo unezvijereno počne da pretražuje dnevni boravak. Na scenu uđe Nataša.
DRAGO:
Namjestila si mi, kurvo. Podigni me, hoću u sobu da vidim što mi je sa djetetom.
Udo priđe Nataši noseći u ruci Dragov mobilni telefon.
UDO:
Ruf die Rettung, bitte! Stefan blutet!
NATAŠA:
Ubio si ga, Drago. Ubio si pedera.
DRAGO:
Majku ti jebem pokvarenu! Kurvo!!!
NATAŠA:
Rekao si da smo isti, Drago. Htio si da pucaš, pucao si. U sebe si pucao, budalo stara. Ne možeš ni da umreš kako treba.
UDO:
Ihr seid nicht normal!
Udo počne mahinalno da ukucava broj na telefonu. Na scenu ulazi Stefan koji rukama pokriva stomak iz kojeg obilno krvari.
STEFAN :
Tata, ubiše me.
Udo pritrči Stefanu, pomogne mu da sjedne. Stefan trpi jake bolove dok mu Udo pokušava zaustaviti krvarenje pritiskajući ranu rukama.
UDO:
Alles wird ok sein… keine Sorge… ruf die Rettung bitte!
STEFAN (Udu):
Es tut verdammt weh. (Dragu) Tata, ko je pucao?
DRAGO:
Ja sam te ubio, sine. Ova kurva me prevarila.
NATAŠA:
Ne laži, govno bolesno. (Stefanu) Bila sam u sobi, spavala sam kad je opalio.
DRAGO:
Laže, Stefane sine. (počne da plače) Oprosti mi, molim te. Laže!
UDO:
Warum redet ihr- ruft zuerst die Rettung bitte!
STEFAN:
Ti si pucao na mene? Zbog čega, tata?
NATAŠA:
Zbog toga jer si peder.
DRAGO:
Ćuti, kučko pokvarena! Ti si ga ubila!
Drago dohvati pušku koja je na podu tik uz njegove noge, dohvati patrone počne da je puni.
STEFAN ( Udu) :
Er ladet das Gewehr wieder!
NATAŠA:
Stefane, hoće da ubije Uda.
DRAGO:
Tebe ću da ubijem, kurvo!
Nataša pobjegne sa scene. Drago je završio sa punjenjem, nanišanio je u pravcu u kom je stajala Nataša. U trenutku kad je opalio Udo mu pritrči i oduzme pušku.
UDO:
Sie sind ein Mörder!
Dragu pozli, dobije jak napad kašlja. Kad kašalj prestane Drago ispusti jak jauk .
DRAGO ( polurazgovjetno) :
Stefane, sine, oprosti mi.
STEFAN:
Imaš li neke tablete? (Udu) Scheisse… Herzanschlag… hilf mir bitte.
UDO:
Nein Stefan, dem Mörder helfe ich nicht…
STEFAN:
Udo, bitte, er ist mein Papa.
DRAGO (jedva govori):
Neka me ovako, Stefane moj. Dobro sam.
Stefan ustane i krene prema Dragu trpeći jake bolove. Udo mu pomogne da sjedne. Stefan podigne Dragovu glavu i stavi je u krilo, Udo zagrli Stefana koji zaplače.
STEFAN:
Tata, zašto?
UDO:
Stefan, wir müssen die Rettung anrufen. Du verblutes… hör mich bitte zu.
DRAGO (polurazgovjetno):
Stefane moj, moraš u bolnicu. Neka te Udo odvede. Sa mnom je sve u redu.
STEFAN:
Znaš da te volim, je li tako, tata?
Drago jaukne i ostane nepomičan. Stefan zaplače.
UDO:
Die Rettung, bitte…
STEFAN:
Tata… tata… Er ist tod, Udo.
U prostoriju uđe Nataša obučena za izlazak sa koferom u ruci. Uzme telefon i okrene broj.
NATAŠA:
Halo… hitna pomoć? Molim vas, dođite hitno u Moskovsku 25, čovjek je teško ranjen… u redu. ( Stefanu ) Doći će za desetak minuta. Srećno!
STEFAN:
Nećeš da ih sačekaš s nama, Nataša?
NATAŠA :
Ne mogu, Stefane.
STEFAN:
Molim te.
Nataša se ne pomjera par sekundi. Zatim energično krene da izađe sa scene.
STEFAN (jedva govoreći):
Ne mogu da vjerujem. Đe si krenula, Nataša?
NATAŠA:
U pičku materinu!
Nataša ode sa scene. Mrak na rez.
K R A J