Srđan Gagić: Prelazno doba

 

Onaj koji ostaje

svetlost doziva svest u prevoje zamrlih prepona
iz kuka rastemo kao slova:
tako počinje svet i sve što je izvan
bledih pigmenata naše umorne zveri
zaledi se i stane.

pretvorim još jedno buđenje u porođaj
otkrijem mirise i vlagu, sve znake
proticanja što vode do korenja
vremenosti.

čini se, jutro u sebi najbolje skrije
raspomamljeni prodor prolaznog,
pod šlemom sanjivog nadimanja
uspostavlja se metabolizam.

ponovno pokretanje grada podiže te
iz nabubrele scenografije telesnosti:
tvoju anatomiju jutro pretvori
u razmeštaj moje samoće.

voz

mariji dragnić

voz prolazi kroz predele u kojima nikad nećemo biti
prisutni kožom. sporazumno, među nama, nestaju
stene i stočari, svi osvrti na prošlo. a posle noć.

mi smo dve vrste ljudi:
iako se sve završava na jednom koloseku,
nikad nećemo stići u istu postaju.

tela nam se dezintegrišu u kretanje
dišemo plitko, mislimo o njima što su nas pratili,
o šolji čaja ili spiranju voza sa sebe
i snu. najviše snu.

voz se rastavlja kroz mrežu dalekovoda i gore
naprslo staklo popunjava sve naše praznine
možda se koža ipak smiri pod kakvom stenom:

telo zvoni, voz zvoni
jedino oko zvoni

po oknima kupea razlažu se naše senke u metalni bol:
možda izbegnemo grad koji nas čeka
ražalostimo njegove i naše ljude.

(is)povijest

dani nas teškim kiseonikom uredno uvjeravaju u uzaludnost
na svim našim jezicima, bez promjena u vremenskoj zoni –
možda je s večeri jedino nešto hladnije ovdje
gdje se nad rijekama ko gusto protkana plahta zategne
magla.

u međuvremenu jedemo, svako u svom domu, picu sa svježim sastojcima
(na italijanski način) kao mladi katolici dražimo duh i tijelo
uz jehana alaina orgije uz orgulje nedorečenosti.
između zalogaja pregovaramo o snošaju:
jer
život je u ovom vijeku dostupan i izložen
sve nas redovno podsjećaju da jedni s drugima moramo
op-rez-no /iako ne govorimo o šumama gdje su nam se
sretali očevi/ za nas su šume žbunovi trnjine
i divlje leguminoze
i nikad drugačije ne bismo mogli
misliti o njihovim sretanjima.
/pričao ti je djed, kako je jednom vidio odvode jevreje
preko onog brda
kako je jednom sve moglo da se odredi bojama
a ptice bi samo sletjele i odlazile uvijek site
i bilo je lako kad znaš da si pripremljen na svoje/

pogledima, ispod oka, ispraćamo propuštene prilike,
šaljemo preko granica, u mrtva izbjeglištva gdje neka
sporedna streha možda nam čuva mjesto:

u međuvremenu jedemo picu (na naš način), sa terase pišamo po gradu
kitama kao mitraljezima: istorija je pravilan sistem ponavljanja
samo se mijenjaju mete i odstojanja.

neptun

sada smo daleki od sunca – kako bi mogao pomisliti astronaut-amater
ko je ikad plovio zna: svemir je dostupan online. pripisujemo mu osobine
i ćudi mora, tektonsku nervozu zemlje upakujemo u prostor osvojen tekstom.

kad progutaš poslednje drvo, skršiš prste, i kažeš:
idemo unutra, ničeg važnog više nema napolju
trbuh ogrneš vegetacijom napuštajući prigradska polja.

poslednja uspomena biće: dugo čekan februar rastapa matičnjak u netom
ključaloj vodi; nad šoljom kondenzuje atmosferu. već u proleće mlade,
jestive koprive neprimetno napuštaju okućnicu, a s njima i mi i naše
oplođene oranice povlačimo se u sigurnost sobe.

a posle: naša se sanjiva lađa sudari s mesecom naša se sanjiva leđa poviju
pod niskim plafonom. muzika s tihog planeta nastani se u kuku i kutu i tabanima
i razrookim ramenima obnoć dugo igramo pod slanim molekulima vode.
u ritmu, uronimo nepovratno ka dnu, sabijemo želju i zvuk,

tražeći vertikalne analogije mrtvom kožom i nozdrvama
u mogućem prepoznavanju slobode.

grad

sve neizrečeno – dūg je prema močvarnim travama
grozničav nemir ponekad probudi građane u nama
vrle, bez mudrosti i cilja. ono s čim moramo –
predajemo vremenu s poverenjem u prolaznost.

soba je utočište svega: senki i noći. među drskim likom
nosećih konstrukcija, među prolascima umornih sugrađana
i motornom objavom dana mi smo kao i svaki zatočenik grada
al’ takvi: kud ćemo sutra? da l će nas odbiti trava?

neosetno, dok spavamo, kotrljaju se snenim brazdama
kolonije mrava. u otuđenim lift-kanalima,
dubokim krvotocima grada, u asimetriji zastakljenih terasa
naši su sustanari pomalo i živi i mrtvi. tada
tvrde površi blatnih krilatih tela glasaju se tutnjem i sriču:
uljezi! – govore nama. grad stari utabanim trasama. dugujemo: mi i on
beskrajnoj povorci žrtava – perunikama i ponešto pretilim čapljama

pred san se objavi: strah nas je odbačenih tela
što ostaju taoci svakodnevnog promicanja, pod temeljima dana,
smrvljenih grudvica mesa, antena, krakova, krila – sveta što je zbog nas
u biopoezi morao, najzad, da abdicira.


O AUTORU

Srđan Gagić, 1988, Bosanski Novi. Rukopis Deca u izlogu nagrađen je na 44. Ratkovićevim večerima poezije, u čijem je izdanju i objavljen 2015. godine. Za istu zbirku pjesama dobio je i Brankovu nagradu 2016. godine. Priredio je panoramu Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona (2015). Na konkursu za drugu knjigu poezije Beogradskog festivala poezije i knjige i Trećeg Trga za 2016. godinu rukopis Prelazno doba odabran je za objavljivanje. Poeziju i kratku prozu objavljuje u časopisima, portalima i zajedničkim izdanjima u regionu. Živi u Beogradu.

Podijeli

Komentari su suspendovani.