Milan Popović: Čovek odlučuje i bira
Dva glavna izvora za ovu i ovoliku količinu slepila, jesu inercija i sociopatija. Inercija je univerzalna: važi u kosmosu i fizici, pa važi i u čovekovom svetu. Sociopatija je specifična: važi samo u čovekovom svetu, istoriji i teoriji.
Ekspert za oblasti savremenih političkih sistema i sociologiju politike, univerzitetski profesor Milan Popović, svoju je bibliografiju potonjih godina obogatio sa dvije, i za prostore mnogo šire no što je teorijski monotoni južnoslovenski ambijent, inovativne knjige. “Dinamika ništavila: sociologija neslobode” i “Belle epoque: kritika dogme progresa” unikatna su kritika dogme progresa kao jednog od glavnih patogenih nalaza, izvora ništavila našega vremena. Knjige su publikovane kao izdanja cetinjskog Otvorenog kulturnog foruma i zagrebačkog Durieuxa – Čovjekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni dio progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu tako što ju delegira na vlast, vođu ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa – rezimirao je svojevremeno Popović glavnu ideju svojih knjiga, koje odlikuje izraziti sintetički i transdisciplinarni diskurs. To je postupak koji u sebi kombinuje i ujedinjuje ne samo različite oblasti i discipline društvenih nauka, nego, po ugledu na “Zarobljeni um” Česlava Miloša, i različite elemente autobiografske literature.
Iako ste pristalica one fleksibilne generalizacije o ljudskoj prirodi, prema kojoj je čovjek biće slobode, u naslovu i podnaslovu Vaše knjige “Dinamika ništavila” stoje pojmovi: ništavilo i nesloboda. Otkuda Vaša zaokupljenost tamnom stranom istorije društva i čovjeka?
Najpre, da preciziram: čovek je biće slobode, u smislu da je slobodan da bira, između slobode i neslobode. Ovo nije samo igra reči: čovek je izrazito kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna vrsta, i u tom smislu, zapravo, istovremeno, biće slobode i biće neslobode. To pokazuje njegova celokupna istorija. Ali vladajuće ideologije, teorije i nauke, prikazuju samo onu njegovu pozitivnu, “svetlu”, “ružičastu” stranu, što je svojevrsna (samo)obmana i demagogija. Funkcija ovako neuravnoteženih, “svetlih”, “ružičastih” slika i prikaza, u svim vladajućim dogmatikama, apologetikama i propagandama, od kada je čoveka i sveta, prilično je očigledna. Ukoliko uspete da nametnete jednu ovakvu sliku stvari, naime, tada vam nije teško da dokažete, kako je i izbor vladajućeg sistema, establišmenta i gospodara, pa makar ovaj bio i najlošiji i najneslobodniji, tobože, najbolji i najslobodniji.Zbog toga je, za autonomnu i kritičku društvenu nauku, bavljenje tamnom stranom društva i čoveka, samo neophodan metodološki korektiv, ispravka i dopuna. O neophodnosti ovog metodološkog korektiva, pored ostalog, svedoči i više nego bogata literatura XX veka, tog kratkog (1914-1989), ali opakog, možda i najopakijeg od svih čovekovih vekova. Nije slučajno: upravo ovom, mračnom stranom čoveka, bave se najbolje knjige našeg vremena. Da pomenem samo neke: “Izvori totalitarizma” (Hana Arent), “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” (Karl Poper), “Proces” (Franc Kafka), “Životinjska farma” (Džordž Orvel), “Zarobljeni um” (Česlav Miloš), “Srpska strana rata” (Nebojša Popov i saradnici), “Mračni kontinent” (Mark Mazover).

Naš polumilenijumski istorijski sistem (savremeni, moderni svjetski sistem, moderna) u fazi je opadanja, ideja progresa retardira u dogmu, ali se dominantna teorijsko naučna paradigma tome ne prilagođava, makar ne u dovoljnoj mjeri. Otkuda ta i tolika količina nespremnosti, nerezistentnosti, ignoranstva?
Dva glavna izvora za ovu i ovoliku količinu slepila, jesu inercija i sociopatija. Inercija je univerzalna: važi u kosmosu i fizici, pa važi i u čovekovom svetu. Sociopatija je specifična: važi samo u čovekovom svetu, istoriji i teoriji. Čovekova sebičnost, pohlepa, agresivnost, (samo)destruktivnost, prema prirodi, prema drugim ljudima, pa i prema samom sebi, deo su njegove složene, kontradiktorne i violentne prirode.Sastavni deo one “ružičaste” slike stvari, jeste i slika intelektualca, naučnika, teoretičara, filozofa, pisca, kao privilegovanog posednika istine, mudraca-heroja bez mane straha, ali je istina, da je i najveći broj ovih, zapravo, samo još jedan (sub)specijalizovani servis sociopatskih gospodara.

Da li po matričnim, ontološkim karakteristikama našeg društva, Crnu Goru možemo označiti kao privilegovanu teritoriju ona četiri tipa dogme progresa koje ste definisali u knjizi “Belle epoque”?

Crna Gora jeste “privilegovana teritorija” za ove dogme, u meri u kojoj ona jeste jedna tipična, mala, siromašna i zavisna zemlja evropske i svetske poluperiferije. Po istraživanjima i nalazima Imanuela Volerstina, upravo je povećana količina autoritarizma i dogmatizma, ona diferentia specifica, po kojoj se poluperiferija razlikuje od centra i periferije. Zbog toga i ne iznenađuje da je Crna Gora bila i ostala toliko podatna, za sve vrste autoritarizama i dogmatizama, onih starih, komunističkih, pre pola veka, ali i ovih novih, postkomunističkih, “neoliberalnih” i “evrointegracionističkih”, koje se u njoj danas zarazno šire.Kao po nekom neobičnom zakonu kontrasta, međutim, zlo nikada ne ide bez nekog dobra, kao što ni dobro nikada ne ide bez nekog zla. Ovo se dobro vidi i u kontrastnom iskustvu Crne Gore. Zbog toga, ni Crna Gora XX veka, neće ostati upamćena samo kao zemlja najbrutalnijeg fašističkog i staljinističkog terora, nego i kao zemlja najmasovnijeg antifašističkog ustanka na tlu porobljene Evrope, u toku Drugog svetskog rata, i najusamljenije, ali najveće antistaljinističke pobune, one Milovana Đilasa, posle Drugog svetskog rata. Ili, mnogo ranije, ne samo kao zemlja stalnih etničkih i verskih raskola, nasilja i progona, nego i kao “planina sa tri konfesije”, i “crkva sa dva oltara”, što već predstavlja dragocenu retkost, čak i u najširim svetskim razmerama.

Ako smo, izuzimajući “poboljšanja” fizičkog tipa, kroz minulih dvadesetpet vjekova, svjedoci permanentne antrpološke degradacije, nije li onda logično očekivati, da će i kvalitet posthumane evolucije nužno biti negativan?

Glavni problem naše vrste, jeste sve veća i opasnija diskrepanca, između njenog odnosno našeg naučno-tehnološkog progresa, koji je izuzetno brz, buran, eksponencijalan, i našeg moralno-političkog rasta, koji je nesrazmerno spor, neadekvatan, nedovoljan. Koji je u najboljem slučaju linearan, verovatnije stagnantan, možda čak i negativan. Otuda i onaj depresivni utisak, o našoj permanentnoj antropološkoj degradaciji.

Ukoliko bi projekciju naše posthumane budućnosti gradili isključivo ili pretežno na osnovu trendova koji su preovlađujuć i danas, na, kako se to obično kaže, početku ili pragu XXI veka, tada bi pesimizam koji dolazi iz Vašeg pitanja, bio sasvim opravdan. Zaista, ispod šljaštećih propagandnih naslaga dogme progresa našeg vremena, onih “neoliberalnih”, ali i onih “evrointegracionističkih”, da o onim starosocijalističkim, te novonacionalističkim i ne govorimo, već se začinje i razvija, mračno jezgro novog i negativnog postkapitalističkog poretka. Kada se bolje pogleda, vidi se, dakle, da je negativna posthumana evolucija, već počela.

Ali to nije nužno tako. Negativni trend koji danas vlada može da se zaustavi i preokrene. Naučno-tehnološka baza nije sto posto deterministička. U krajnjoj liniji, čovek je taj koji odlučuje i bira. Ili, nešto konkretnije, takozvana informatička naučno-tehnološka revolucija, može, kao što je to slučaj danas, i dalje da ostane zarobljena i eksploatisana od strane uzurpatorskih, monopolističkih i parazitiskih klasa, globalnih i lokalnih tajkuna, oligarha i silnika, buševa, berluskonija, putina, đukanovića, ali može i da se oslobodi iz njihovog zatočeništva, i počne da se koristi za opšte dobro, od strane neposrednih proizvođača materijalnih i duhovnih dobara. Rečju, moguća je i pozitivna (ne samo negativna) evolucija čoveka.

Što bi, u Vašoj interpretaciji, trebali biti konstitutivni elementi pojma novi humanizam?

Moram da priznam, da sam, do samog kraja rada na “Belle epoque”, imao ozbiljnih rezervi i dilema, oko zadržavanja i upotrebe pojma (termina) humanizam. Razloge za to možete da pretpostavite. I ovaj, kao i mnogi drugi, ako ne i svi koncepti moderne, prilično je izraubovan, zloupotrebljen, obesmišljen. Zar i tu, skoro, kod nas, za “humaniste”, nisu proglašena, čak i ona dva najbliža koaliciona partnera “balkanskog kasapina”, s početka mračnih, odnosno najmračnijih 1990-ih.

Da i pored toga zadržim ovaj pojam, odlučio sam zbog najmanje tri valjana razloga. Najpre: zbog toga što se, da tako kažem, negde mora povući crta. Ne može se uvek iznova počinjati od čiste nule. A od svog velikog i kabastog bagaža moderne, humanizam je, ipak, deo koji je najmanje sporan.

Drugo: zbog istorijske realnosti, utemeljenosti i cikličnosti humanizma. Mislim da je ovde potencijalno najznačajnija i najproduktivnija ideja tri velike pozne (pri tome mislim na tri velike pozne epohe: poznu antiku, pozno srednjevekovlje, i poznu modernu), do koje sam došao nakon relativno dugog istorijskog i teorijskog studija, velikog broja složenih problema i mislilaca, ali posebno Mišela Fukoa, i njegove iluminantne “Hermeneutike subjekta”. Ključno je sledeće: u okviru tri velike pozne, humanizam se javlja, ne kao varljiva himera, san ili tlapnja, što je inače, do sada, i bilo njegovo najveće iskušenje, kletva i kleveta, nego kao najrealnija, u proteklih dvadesetpet vekova, najmanje dva puta potvrđena realnost.

Najzad, treće, i najvažnije: zbog egzistencije, opstanka i budućnosti čoveka kao vrste. Uz svu cikličnost, naime, naše vreme donelo je i najmanje jednu veliku novost, izuzetnost, unikatnost, koje nije bilo nikada ranije. Od pre pola veka, čovek je, po prvi put u svojoj istoriji, stekao sposobnost da uništi, ne samo ovaj ili onaj istorijski sistem na izmaku, nego i sebe kao vrstu, pa i život u celini, i svoje jedino kosmičko stanište, planetu zemlju kao takvu. Problem one stalne, velike i opasne diskrepance, između onog vrtoglavog, eksponencijalnog naučno-tehnološkog, i onog sporog, linearnog, ili, verovatnije, stagnantnog, možda čak i negativnog, moralno-političkog “progresa”, postao je dramatičan, u najužem smislu reči.

Zbog toga, i neki eventualni, novi humanizam našeg vremena (naše treće velike pozne, pozne moderne), mora biti suštinski, a na tek hronološki nov. Što znači, da mora biti makar onoliko nov, koliko je nova, i ona najveća drama i novost našeg vremena. Što, opet, znači, odnosno zahteva, i veliku promenu u svim čovekovim domenima. Za ovu priliku, izdvojiću samo jedan, možda i najznačajniji od svih čovekovih domena. Domen inteligencije, ali nove, proširene i produbljene, sintetičke i kreativne, tolerantne i etičke, holističke i ekološke inteligencije, o kojoj piše harvardski naučnik, profesor i istraživač psihologije, Hauard Gardner, u svojoj najnovijoj knjizi “Five Minds for the Future”. Ovaj domen zaslužuje da se izdvoji, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što se na njega, direktno ili indirektno, nadovezuju i mnogi, ako ne i svi drugi najznačajniji čovekovi domeni: intuicija i imaginacija, inovacija i adaptacija, kritika i samokritika, emocija i empatija, otvorenost i solidarnost, saradnja i konvergencija.

Nužan, esencijalni element novog humanizma, naznačili ste u epilogu djela “Belle epoque”, trebao bi biti kompleksni, kritički intonirani, inteligentni humor. Zašto humor?

Zato što je humor, u svoj svojoj kompleksnosti i spontanosti, poslednja linija odbrane zdravog razuma i normalnosti, u svim prostorima i vremenima, ali posebno u prostorima i vremenima velikih i dubokih strukturnih kriza, dekadencija i opadanja. U tom pogledu, ja sam u “Belle epoque” posebno istakao vrhunske, paradigmatske primere, takvih velikana, kao što su bili svetski Mark Tven i Čarli Čaplin, ili kao što je naša “The Books of Knjige”. Stvar je vrlo jednostavna. I poznata: humor, satira, sprdnja (naš dobar termin: sprdnja), to je ono što čoveku ostaje, čak i onda kada izgleda kao da više ništa ne može. I ono: “Da se čovjek svome jadu nasmije.”

Pored ovog, spontanog, ovde, međutim, postoji i jedan sistemski element. Fenomen koji je tipičan za vremena velikih i dubokih strukturnih kriza, dekadencija i opadanja, jeste fenomen preokretanja, o kojem sam opširnije pisao u “Dinamici ništavila”, koja je prethodila “Belle epoque”. Sve(t) se okreće naglavce. Što se predstavlja kao ozbiljno, duboko, važno, zapravo je smešno, komično, groteskno. Pogledajte samo naše zajapurene primuse, sekunduse i ine, naše zabrinute predsednike, ministre, tužioce, naše smrknute lidere, direktore, komesare, naše namrštene portparole, spikere, piarove. Naše male nadute žabe. Ali i obrnuto. Što se predstavlja kao smešno, komično, groteskno, zapravo je ozbiljno, duboko, važno. Zato humor.

Najavili ste treću knjigu serijala i u njoj se planiratenirate baviti alternativom. Nazire li se njena struktura, obim, metodološki pristup koji planirate operacionalizovati u tom tekstu? Što su izvori koje kanite konsultovati, na način kao što se u prethodnima, što u saglasju, što u polemičkim tonovima, reflektuju djela Fukoa, Sloterdajka, Hegela, Fukujame, Brodela?

“Belle epoque” je direktno proizašla iz “Dinamike ništavila”, kao neka vrsta jednog njenog nedovršenog odeljka. Zbog toga između ove dve knjige samo par godina razlike. Čovek nikada ne zna sto posto, ali je najverovatnije, da tako neće biti i sa mojom sledećom knjigom, “Ars Humana: protiv novog varvarstva”. Pretpostavljam da ću na njoj raditi najmanje pet ili deset godina, i to pre svega zbog toga, što je njen predmet (alternativa vladajućem poretku), mnogo zahtevniji, složeniji i teži, nego što je bio predmet (vladajući poredak) kojim sam se do sada bavio. Sve ovo, naravno, ukoliko želim, a želim, da o alternativama za XXI vek, napišem nešto više i bolje, od onoga što svakoga dana nude “veseli popravljači sveta”.

U tom smislu, naravno da imam i određene inicijalne zamisli i ideje. Sve je, međutim, još uvek u samom začetku, pa je možda bolje da o tome ne govorim ništa opširnije i detaljnije. Za ovu priliku, možda još samo dve sasvim opšte refleksije. Prvo, da bi, umesto nekog totalnog, sveobuhvatnog razmatranja alterantive, verovatno bilo bolje, da u “Ars Humani”, fotografskim rečnikom rečeno, “zumiram” samo jedan, dva ili nekoliko, u svakom slučaju manji broj najvažnijih aspekata, na primer, to je jedna od prvih ideja koje imam na umu, aspekt kritike i samokritike alternative, posebno kritike i samokritike alternative XX veka.

I drugo, u ovo sam već mnogo sigurniji, da uporedo sa nastavkom određenih istorijskih i teorijskih studija, sličnih onima iz “Dinamike ništavila” i “Belle epoque”, u “Ars Humani”, u mnogo većoj meri nego tamo, sprovedem i jedan temeljit, sveobuhvatan i rigorozan empirijski studij, najznačajnijih alternativa, projekata i aktera XX i XXI veka, posebno onih takvih koji su u vladajućoj ideološkoj, političkoj i medijskoj slici sveta, u najvećoj meri prećutani. Ilustracije radi, koliko političara, intelektualaca, građana, u Crnoj Gori danas, uopšte zna, čak i za samo postojanje i delovanje Svetskog socijalnog foruma (World Social Forum, WSF), jednog od najznačajnijih alternativnih aktera našeg vremena? I opet, iako čovek nikada ne zna sto posto, radna hipoteza sugeriše, da bi jedan ovakav empirijski studij, mogao da ukaže, i na nešto stvarno novo, vredno i značajno. Ali, kao što sam već istakao, sve ovo je još uvek prilično otvoreno, pa je možda ipak bolje da ovde konačno stanem, sačekam, i vidim šta će od svega, na kraju, da “ispadne”.

Razgovor vodio: Vlatko Simunović

Podijeli

Ostavi odgovor