Leonora Carrington: Debitantkinja

 

Prevela Saša Simović

 

Kada sam počela da izlazim u društvo, zoološki vrt bio je mjesto koje sam često posjećivala. Išla sam tamo često i više sam znala o životinjama nego o djevojkama iz svog okruženja. Zapravo, odlazila sam u zoološki vrt svakoga dana da bih pobjegla od društvenog života. Životinja koju sam najbolje upoznala bila je mlada hijena. I ona je mene upoznala; učila sam je francuski, zauzvrat ona je mene podučavala svom jeziku. Tako smo provele mnogo ugodnih trenutaka.

Jednog majskog dana majka je odlučila da organizuje zabavu u moju čast; sama pomisao na to nije mi davala mira; nijesam voljela zabave, pogotovo one koje su organizovane u moju čast.

Posjetila sam hijenu tog majskog dana. „Kakva gnjavaža!“ – rekoh joj. „Moram ići na zabavu koja se večeras organizuje u moju čast.“

„Baš imaš sreće“, odgovorila je. „Ja bih voljela da idem. Ne znam da plešem, ali mogla bih da razgovaram.“

„Biće puno toga za jelo“, rekla sam. „Vidjela sam prepune kamione kolača kako idu prema našoj kući.“

„I ti mi se žališ!“ rekla je hijena s gnušanjem. „Ja dobijem samo jedan obrok dnevno i to pravo smeće.“

Na pamet mi je pala tako dobra ideja da sam gotovo prasnula u smijeh. „Ti bi mogla otići umjesto mene!“

„Nijesmo baš nalik jedna drugoj, inače bih pošla“, rekla je hijena prilično tužno.

„Slušaj“, rekla sam, „u mraku se teško razlike razaznaju; niko te neće primijetiti u gužvi ako se prerušiš. U svakom slučaju, moje si visine. Ti si mi jedina prijateljica. Preklinjem te!“

Razmišljala je, znala sam da je na granici da pristane.

„Dogovoreno“, iznenada se oglasila.

Budući da je bilo veoma rano, u zoološkom vrtu nije bilo puno čuvara. Otvorila sam brzo kavez i nekoliko trenutaka nakon toga bile smo na ulici. Uzela sam taksi. Kod kuće su svi spavali. Izvadila sam haljinu koju je trebalo da obučem te večeri. Bila je malo duža i hijena je teško hodala u mojim cipelama sa visokim potpeticama. Ruke su joj bile isuviše maljave da bi izgledale kao moje pa sam joj našla duge rukavice. Kada se sunce pojavilo u mojoj sobi prošetala je nekoliko puta manje-više uspravno. Toliko smo bile zanesene da je moja majka, koja je došla da poželi dobro jutro, zamalo otvorila vrata prije nego se hijena sakrila ispod mog kreveta. „Osjeća se neki odvratan zadah u tvojoj sobi“, rekla je majka i otvorila prozor, „uzmi mirišljave soli i okupaj se prije zabave večeras.“

„Da, naravno“, rekla sam.

Nije dugo ostala, mislim da je zadah bio previše jak za nju.

„Nemoj da kasniš na doručak“, naglasila je majka dok je izlazila iz sobe.

Najteže je bilo maskirati hijenino lice. Satima i satima smo razmišljale; odbila je sve moje predloge. Na kraju je rekla: „Mislim da imam rješenje. Imaš li služavku?“

„Da“, rekla sam zbunjeno.

„Slušaj onda. Pozovi je i kada ona uđe zaskočićemo je i zderati joj lice; ja ću večeras imati na sebi njeno lice umjesto svoga.“

„To nije praktično“, rekla sam. „Ona će vjerovatno umrijeti kada više ne bude imala lice; neko će sigurno pronaći tijelo i otići ćemo u zatvor.“

„Dovoljno sam gladna da je pojedem“, odgovorila je hijena.

„A šta ćemo s kostima?“

„I njih ću pojesti. Je li sve dogovoreno?“

„Samo ako mi obećaš da ćeš je ubiti prije nego joj zdereš lice, inače će je puno boljeti.“

„Meni je svejedno.“

Prilično nervozna pozvala sam Mari, služavku. Nikada to ne bih učinila da mi zabave nijesu bile tako mrske. Kada je Mari ušla, okrenula sam lice prema zidu da ne bih vidjela prizor koji je trebao da uslijedi. Priznajem da se brzo zbilo. Kratak vrisak i sve je bilo gotovo. Dok je hijena jela, gledala sam kroz prozor.

Nakon nekoliko trenutaka rekla je: „Ne mogu više da jedem; ostala su stopala, ako imaš neku torbicu, dokrajčiću ih kasnije.“

„Naći ćeš torbu sa izvezenim ljiljanom u komodi. Izvadi iz nje maramice i uzmi je.“

Uradila je kako sam joj rekla. Potom  je rekla: „Okreni se i pogledaj kako sam lijepa.“

Hijena je posmatrala sebe u ogledalu i divila se Marinom licu. Pojela je sve oko lica veoma pažljivo tako da je ostalo samo ono što je bilo neophodno. „Bila si veoma spretna“, rekla sam.

Veče se bližilo i hijena je bila sasvim maskirana: „Osjećam da sam u dobroj formi. Mislim da ću večeras biti pun pogodak!“

Muzika se već neko vrijeme čula s prizemlja. Rekla sam joj: „Siđi sada i upamti da se ne približavaš mojoj majci, ona bi sigurno odmah vidjela da to nijesam ja. Ne znam nikoga osim nje. Srećno!“ Poljubila sam je dok je odlazila iako je užasno zaudarala. Noć je pala. Iznurena uzbuđenjima koja su ispunila dan, uzela sam knjigu i odmarala pored otvorenog prozora. Sjećam se da sam čitala Guliverova putovanja Džonatana Svifta. Otprilike sat vremena kasnije pojavio se prvi znak nesreće. Slijepi miš uletio je kroz prozor ispuštajući jedva čujne krike. Užasno me plaše slijepi miševi. Sakrila sam se iza stolice. Jedva da sam se spustila na koljena kada je udaranje krila nadjačala buka ispred mojih vrata. Preblijedjela od srdžbe moja majka ušla je u sobu. Rekla je: „Taman smo bili sjeli za sto kada je stvorenje koje je došlo umjesto tebe skočilo i viknulo: ’Baš zaudaram jako, a? Pa, što se mene tiče, ja ne jedem kolače!’ Onda je strgnula lice sa sebe i pojela ga. Jednim velikim skokom iščezla je kroz prozor.“

1939.

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.