OKF Cetinje, 2011.

Zbirka pjesama Đavo, jedna neautorizovana biografija Lene Ruth Stefanović ima dva temeljna prosedea. Prvi je vezan uz židovsku kulturu i tarot dok drugi pak uz urbanu stvarnost koju ne određuje gotovo pa nikakva kultura. U toj dihotomiji i jasno povučenoj razlici visoko – nisko, sveto – profano moguće je otčitavati i sam naslov zbirke. No, vrag nije u imenu bez vraga!…

…U svakom slučaju knjiga je to vrlo šarolika izvedbeno, no tematski vrlo koherentna. Već i sama tematizacija židovstva, u konačnici spominje se i holokaost u literanoj, Kerteszovoj varijanti, određuje ju kao mjesto gdje se pitanje egzistencije drugoga čini etički važnim. Zapravo, kroz isprepletanje pojedinačnog glasa subjekta pjesama i općega (naroda, prije svega sa svim svojim vrijednostima) Lena Ruth Stefanović ispisuje zanimljivu, višedimenzionalnu zbirku pjesama.

Sanjin Sorel, Mjesto sna, umjesto stvarnosti
ili imaju li Vragolani auto/biografiju

…Upravo nagoviještena dilema između ezoterika i mistika takođe je i u srži Leninog novog djela simbolično nazvanog Đavo, jedna neautorizovana biografija. U ovom slučaju razlika je u tome što se ta dilema ogleda kroz žanr poezije, a ne bajke, kako je do sada bilo riječi. Stoga se najprije trebamo zapitati i o samoj prirodi i osobini takve jedne poezije. Koliko je Davo, jedna neautorizovana biografija poezija, a koliko bajka? I, naravno, koliko je Đavo mistična, a koliko ezoterična knjiga?…

…Svaka pjesma u ovoj zbirci čini mini-epitaf za sebe, nekad čitan u prvom, a nekad u trećem licu, epitaf koji se nikad ne tumači, vec sažima kroz prasliku. U sintaksičkom smislu Lenin epitaf je bliži prozi (dominacija rečenične strukture), a u semantičkom – poeziji sna (metaforično oživljavanje pradoživljaja). Stoga i sva ta silna slikovitost koja lebdi nad zbirkom, kao i potreba autorke da se ista i vizuelno dočara bajkovitim i psihodeličnim tarot uzorcima španskog umjetnika Franciska Kamposa (Francisco Campos).

Leni Ruth Stefanović nesumnjivo pripada posebno mjesto u savremenoj crnogorskoj književnosti. Njena nova knjiga svojom raskošnošću, originalnošću i imažerijom nesumnjivo to i potvrđuje.

Tanja Bakić, Sažimanje praslika / poezija sna

…Ako nam je stalo da propratimo istoriju tarota, neizostavno ćemo biti vraćeni u petnaesti vek i gradove-države Severne Italije, na raskršće kasno-gotskog srednjeg veka i rane renesanse.

Ako bismo želeli da istražimo njegove teme i radnju, našli bismo ih u predelu pre određenom kao društveno, nego kao intimno ili javno: u defileima građanskih parada, u procesijama festivala i
karnevala koji su privlačili pažnju i umeće svih društvenih klasa, od princeza do strukovnih udruženja i zanatlija.

U potonjima su dvorske lude nalazile sebi teatar ne ulici samoj, dok subjekte prepoznajemo sa tarot slika, uparađene na začelju flota, gde recituju poeziju i izvode festivalsku muziku; u pevanjima trijumfalnih povorki i karnevala, tog burlesknog repertoara sa đavolove trpeze.

Stoga, kada se tarot, poezija, đavo i njegov burleskni teatar sretnu, upoznavanje je izlišno, jer ovo nije sastanak stranaca, već ponovni susret starih prijatelja.

Stephen J. Mangan, Đavolova gozba

odlomak:

ĐAVO
(AUTOBIOGRAFIJA)

Poznaš li me?
U ovoj priči
ja sam tvoj protivnik
glas
gordosti
rođen iz tvoje sumnje
nastanjen u tvojem strahu
sa stalnim boravkom u neveri
potičem iz mraka
nahranjen tvojim besom
napojen tvojim bolom
ja činim da posrneš i padneš
i dok smejući se govoriš da ne postojim
ja te živog sahranjujem.

MESEC U RAKU

Moji snovi burni su
tokom meseca Tammuza
prožeti efemernim ljubavima,
nerođenom decom sa zvučnim imenima,
i krvi žednim suparnicama;
lukavi, podvojeni rak,
pometen tinjajućom mesečinom,
čeličnim pipcima kida moju utrobu
od gnjecavog želatina,
vadi komad po komad bolne, drhtave mene
i postavlja okrvavljena sećanja
na uvid zluradim kerberima;
kerberi zarivaju svoje očnjake
u raskomadanu nutrinu neke bivše mene,
proždiru me halapljivo mljackajući,
dok bleda žena tankih usana,
premećući u rukama preslicu,
čita Kadiš za moju nerođenu decu.

CARTE FINE

Pastelni svet
Ima jedan pastelni svet u koji odlazim noćima –
mada ne uvek, tek ponekad
dok se rvem sa svakodnevicom
i baš kada je na putu da me savlada
ja pružim ruku
i prvo prstom prođem kroz zbilju od kartona,
to Potemkinovo selo,
sastavljeno većma od mojih strahova;
onda se kroz tu rupicu prožmem cela i
uvučem u ovaj pastelni svet u kojem nema misli i
vreme stoji.

BURLESKA U TRI ČINA

Moj život je, baš kao dobra drama, obećavao
potpuno nepredvidljive rasplete neočekivanih zapleta,
likovi u njemu bili su dobro razrađeni
a dijalozi pametni i duboki.
Moja publika bila je urbana, dekadentna i neurotična,
i ne znam šta se dogodilo u međuvremenu
tek jedne večeri kada sam izašla na scenu da još jednom
odglumim svoj život
u prvim redovima zatekla sam neku sasvim novu publiku –
izgledali su kao da se nasmrt dosađuju –
razgolićene blajhane plavuše utegnute u crnu čipku i
njihovi pratioci
iz neke paralelne stvarnosti…
Uhvatila me panika,
baš nikad ranije nisam imala posla s ovakvim svetom.
Nisam znala kakva su im interesovanja
i činilo mi se da će napustiti salu ukoliko počnem sa
tradicionalnom,
već dobro uvežbanom,
pametnom uvodnom tačkom…
No, postoji samo jedna stvar gora od ma kakve publike,
a to je – nikakva publika,
Pomisao na praznu salu naterala me da ispričam jedan
krajnje vulgaran vic –
i dok sam se sramila sopstvene prilagodljivosti
blajhane plavuše počeše se grohotom smejati
i ja naprasno postadoh popularna,
kao nikada pre.
Sledeće večeri sam namazala usne jarko crvenim ružem i
na sceni ritualno spalila svoju kožnu rokersku jaknu
umesto nje obukla sam crni korset opšiven čipkom
u tom trenu moj većma tragični život počeo je da se
ponavlja
ovaj put kao Burleska.

Podijeli

Ostavi odgovor