Jerome Rothenberg: Varijacije na Đigoku Zošija

(The Jigoku Zoshi Variations)

Prevela Dubravka Đurić

 

Varijacije na Pakao Merenja
(Variations on the Hell of Measures)

Kako bilo ko od vas može znati šta znači
u Paklu brojati novčiće?

Pakao ima prozore kao što koža ima brojeve, & blješteće sunce na trotoaru zaslepljuje male kupce koji se u njemu kupaju.
Na mojoj glavi i na mom telu pesme se pojavljuju, odazivajući se mom zovu.
Moji dlanovi postaju ružičasti & plavi, mekši od kineske svile.
Moja soba je ispunjena kišom, kao što je i Pakao ispunjen vatrom, dok je jedna obrva neprimetno potakla znake obmane.
Drugi Paklovi su i dalje u radnji.
Pakao mnoštva nekog rimama prati.
Rebra su sve teža.
Noć je namenjena tugovanju koje ni jedan lekoviti losion za noge ili ruke ne može ublažiti.
Izgubljeni u dimu čekamo dan, kako bi novčići sagoreli varalice koje ih traže – poput brenda.
Košare se gomilaju.
Prozori pucaju.
Smrt boji um belim.
Ruke drugima otvaraju Pakao.
Neka njegove vatre u zamku ulove ptice koje njim lete.
Neka od propasti svi pocrne.
Neka urlaju od boli, figure u igri koja kutije puni odećom, tokom noći razbijene, bezgranične, te kutije što mirišu na more, u čijem je mraku utamničen intelekt, koji zna prava pitanja ali se boji da pita.
Neka bude savitljiv poput voska & neka kaplje preko vanzakonskih kasa.
Tu se reči rađaju, & iz otopljenih metala iz zemlje izvađenih novčiće nam daju.
Zelene su godine ispred nas.
Gvozdene su noge starinskih kreveta u kojima se odmaramo.
I naše oči su gvozdene & zaslepljuju nas.
To je Pakao.

VARIJACIJE ZA DŽIZO BUDISTAVU
(Variations for the Bodhisattva Jizo)

Džizo se pojavio
figurama koje su se kupale u reci

1
ribe u zraku
nalikuju kiši
što se sa nebesa spušta,
Džizo sedi
na cvetu
dok iznad njega
vođe sa svojih
prozora posmatraju,
zaboravljenu ljubav,
nepodnošljive
suze,
Pakao ljudi
& anđela,
kupača,
pod otvorenim nebom

2
pod otvorenim nebom
tvoj ili moj sin
luta zemljom,
koliko su oštri ekseri
koji nas obrubljuju,
& čuvari
uklesani u kamen
koji mu se neće
pokloniti,
stihovi koje pišeš
besprekorni su,
jedna noć u Paklu
gde belo sunce
obasjava, jedan svet
sjajan kao i
nebo u podne

3
sjajan kao i
nebo u podne,
dvostruki lotos,
u kojem Džizo,
sedi, pokazuje
znake patnje,
reči napisane na
srebrnom pladnju,
druge usečene u
štap,
odatle on vidi
osmatračnicu
pored jezera, ustrajnu,
ta slika njihove mržnje
sve je što zna

4
ta slika njihove mržnje
sve je što zna,
reka puna ljudi,
muškaraca & žena,
što u rukama
drže ljiljane
kao dijamante,
brda u daljini
kojima se drugi okreću
žudeći za utehom,
činjenice koje ova pesma može pružiti
ili Džizo,
ako odluči da će progovoriti,
to Pakao je u koji dugo
odsutni bogovi
dolaze živahni

5
dugo
odsutni bogovi,
dolaze živahni
u taj Pakao,
poput figura
kupača što uzdižu se
& obrušavaju,
njihova tela
pogođena
maljevima
puna su novih ozleda,
izgubljeni u gradu
kojim protiče reka,
oni što osećaju
tužnu radost,
maleni ljudi
& starci
odbacuju
ovaj svet
& praznih
umova
pecaju u ribnjacima
Pakla

NAPOMENA. Tokom devedesetih sam komponovao jednu seriju od trideset tri „Varijacije na Lorku“, crpeći rečnik, pre svega imenice, iz mog prethodno objavljenog prevoda sabranih ranih pesama Federika Garcije Lorke u knjizi The Suites. Kasnije sam ovaj metod komponovanja koristio u pesmama pisanim u čast Džeksona Mek Loua, Oktavija Paza, Aršila Gorkog, & drugih kao korak koji nadilazi prevod ali koji u sebi sadrži ideju o prevođenju – ili ono što je Aroldo de Kampos nazivao “transkreacijom” („transcreation“) & što sam ja nazvao “odrugotvorenjem“ („othering”) – kao jednom od definišućih odlika poezije u celini. Jasna razlika u varijacijama koje su ovde predstavljene je ta da sam primenio istu proceduru u svom ranijem radu, The Seven Hells of the Jigoku Zoshi, seriji od osam (a ne sedam) pesama, u kojima sam uzimao teme ali ne i specifične slike iz starih japanskih oslikanih svitaka sa tim nazivom & iz pratećih verbalnih opisa. Taj raniji rad prvi put je objavljen davne 1962, & preštampavan je tokom niza godina kao deo prve zbirke mojih izabranih pesama, Poems for the Game of Silence (New Directions, 1971). Kao i u drugim varijacijama – i u drugim prevodima – ova procedura, ako uspe, ne poništava previše originalnu verziju koliko u nju unosi nove dimenzije, te obe verzije mogu dovesti do nezavisnog mada povezanog iskustva. Pedesetogodišnji jaz koji ih deli ovoj mešavini dodaje sopstvenu neobičnost.

TRI VARIJACIJE NA “BLANCO” OKTAVIJA PAZA
(THREE VARIATIONS ON OCTAVIO PAZ’S “BLANCO”)

BLANCO 1 : VARIJACIJA U SEDAM SEGMENATA ZA OKTAVIJA PAZA

1. belo što izgleda kao zemlja | i lešinari | beli | što iznad kruže | svaki jedna duša | belinom plamti | na horizontu | ili na papiru

2. zemlja je zemlja | i bela je | glave groma je pokrivaju |udari bubnja | pridružuju se zemlji | & nebu

3. nebo prijemčivo gromu | udari bubnja nebu| belo bojama | lica očima | pesak postaje beo | poput neba

4. i zeleno je | boja | poput munje | u koju prodrlo je trnje| moje telo | ili tvoje | podstiče bes | poput udara bubnja | nasilno | mineralno | belo

5. iščupano drveće | obeležava zemlju | kao telo | raskomadano munjom | reč | jednom izrečena | belo pretvara u žuto

6. oni koji udaraju | na vodenom bubnju | kičme čvrsto oslonjene | na zid | & udari bubnja| nebom šire | ljubičasti pepeo | sunce što isijava belo

7. jezik | pustinja |svuda sasvim roza | seme u tvojim ustima | poput belih vrana | & još više udara bubnja | jedna flauta | sve pretvara u belo

BLANCO 2: VARIJACIJA U PET SEGMENATA ZA OKTAVIJA PAZA

1. Jasnoća | svih čula | okleva | da li će ostati na usnama & na licu | beli talog | skulpture kristalno-tanke | prazan prostor | prozirni vrtlozi

2. Da li nas to hodočašće | navodi | da plešemo u krug | u šumi | gde su naše misli | bele | jedini znaci | naših koraka | što prekidaju tišinu

3. Zeleno bi bilo bolje | uzak prolaz | kojim prolazimo | arhipelag | senka jednog sloga | beli odraz

4. Nije li crven | ili je plav | ovaj blistavi sjaj | što nas zaslepljuje | mnoštvo | pleše u praznini | kao i predmeti | krajnja jasnoća | ne više bela

5. Misli blede | vetrovi staju| zaborav briše istinu | izgovorene reči kriju dublju muziku | žuto nije isto što i belo | & ametist | je samo još jedna boja

BLANCO 3: VARIJACIJA U DEVET SEGMENATA ZA OKTAVIJA PAZA

1. Predosećaj & polusenka | skrivaju reku | gde još uvek | beo pesak | sahranjuje palmu | šiljak što pojavljuje se | dok pričamo | probada naše vokale

2. Krv ispunjava usta | grudi odbrojavaju teskobne minute | kao što to i mrtvi čine | lelujanje | bakrene lampe | koja visoko iznad glave | baca senku

3. Na dnevnom svetlu prozirnost | tamo gde reka | žudi za rekom | podvojeni polovi | konsonanti postaju teški | voda nestaje | suša počinje

4. Španski vekovi | ostaju nepoznati | nasuprot mog čela | mulj | zaklanja zamak | ugalj žuto sagoreva | strpljenje prestaje | bela zabuna | prekriva sve

5. Šta je u vazi? | krv & kosti | ne cveće | tužna zbilja reči | jezik pokajanja | tišine & slogovi | beli kao ova prašina

6. Nema jasnoće dalje | od ove | nema istorija ni hijeroglifa | da nas vode | dine & voda svuda naokolo | zavere svetlosti | odsutni preživeli

7. Bele kosti | pomirenje je teško naći | kao i strpljenje | dok se penjemo lestvama | rudarska okna se otvaraju | ispod | crvena ruka daje znak da priđemo

8. Meksiko je njegov izvor | njegov jezik se odvaja od | svih drugih | beo na belom

9. Otkucaji srca se ubrzavaju | na kartama koje drži | lišće mu se razotkriva | jezik koji niko ne čita | reka prepuna penušavih valova | koji se valjaju

NAPOMENA. Pesme su naručene & pripremljene za skup “Trans-Poetic Exchange: A colloquium on Haroldo de Campos and Octavio Paz’s poem ‘Blanco’” na Univerzitetu Stanford, 29-30. januara 2010. Poziv se odnosio na ono što je de Kampos nazvao “transkreacijom” & ja “odrugotvorenjem” , taj metod sam ovde koristio na isti način kao i u zbirci The Lorca Variations & drugde.

BELEŠKE IZ KINE & BLAGO DANHUANGA
(CHINA NOTES & THE TREASURES OF DUNHUANG)
Za Wai-lim Yip

Čendže: Tibetanski hram
(Chengde: Tibetan Temple)

boginja na konju
sedi sa savijenim nogama

s mačem u jednoj ruci
lobanjom u drugoj

nosi ogrlicu od lobanja
& krunu od lobanja

KINESKI PEJZAŽI
(CHINESE LANDSCAPES)

po Wu Chang Suo
(umro 1927)

planinski duhovi
išibani
ledeni listovi

reči se izlivaju
poput vode
& rastvaraju

Peking: Tibetanski hram
(Beijing: Tibetan Temple)
buda
u laminom hramu,
izrezbaren iz jednog
trupla sandalovine,
doseže do krova

stari monah
na vratima,
odeven u crveno,
izgleda kao najstariji
čovek na zemlji

Tibetanski Bugi
(Tibetan Boogie)

Poigravanje sa Tibetanskim hramom
Čendže

U post Budinoj
zemlji dečaci
obučeni kao monasi
rvu se & teturaju,
gladni duhovi
u crnom poput skeleta
u predvečerje Svih Svetih
sa lobanjama
& prekrštenim kostima.
Plešu tibetanski bugi,
dok im ruke vise
na bedrima
njišući se,
lica skrivenih iza
bugi maski.
Megafoni
provaljuju sa horovima
predstraže,
svet krivotvorina
kroz koje duge svirale
puštaju zvuke, ponovo tražeći
izgubljeno,
talasanja,
crvenu boju poput one na
zastavama,
crvene čuvare u pokretu,
laku, crvenu, boju,
tu žudnju mladih monaha
u drevnim pesmama:
devojčice ispod zidina
poput tigrica
divnih i divljih.
Posetioci
putem pale tamjan,
tibetanska zvona zvone,
okreću se molitveni točkovi,
njih trideset,
i za to oni plaćaju, dok se
njišu & smeše,
biraju odeću
& u njoj plešu,
poziraju fotografima
(zakoračujem u tu sliku
– vidi me vidi me –
& snimi mi oči)
nespretni turisti
dok se u svetilištu klanjaju,
a Guanjino lice uzvraća pogledom,
1000 očiju, 1000 ruku.
Vrpca sa plastičnim torbama
što sa nje visi opasava
sećanje lama,
starih & mladih,
na namesnike & kradljivce
koji dođoše,
kao strani duhovi što žudeći za
unutrašnjim hramom,
skinuše zlato sa zuba
& pločice,
opljačkaše zemlju,
ostavivši je zarobljenu
do u budućnost prošlost
kao tematski park za mrtve,
pokloni imperatora,
tog kralja satova.
Njihov je svet spektakla
nalik vašem svetu
iz kojeg se nijedan putnik ne vraća,
kada jednom u njega uđe,
jer svi koji dođu
računaju vreme
između dolaska pratioca
& našeg penjanja & silaženja
po stepenicama
dok brojimo naše dane.

NAPOMENA: Beleške iz Kine nastale su na putu koji nas je 2002. odveo do pustinje Gobi & omogućio nam da vidimo promene & kontinuitete u celoj zemlji. Putovao sam sa pesnikom & naučnikom Vai-lim Jipom, koji živi pored nas u San Dijegu & najpoznatiji je po knjizi Pound’s Cathay & drugim knjigama, & imao sam priliku da u pet ili šest gradova čitam poeziju & posmatram sve kao deo tekućeg diskursa sa Vai-limom & drugima. Drevna lepota onoga što smo videli bila je značajna u suprotnosti sa kvalitetom tematskog parka drugih simulakri prošlosti, kao u pesmi “Tibetanski bugi,” ili raskošnom rastu gradova u svim mestima koja smo obišli. Među starijim mestima & znamenitostima, Činov (ili Ćinov) mauzolej je bio centar oko kojeg su pokopane keramičke vojske u Ksianu (& mnogi živi radnici pored njih), & “polje grobova” pored Danhuanga & Jang Pasa, koje Pound pominje kao Kapiju Goa, & Vang Vei pre toga: “zapadno od Jang Pasa nema više prijatelja”. Tako osećaj prihvatanja divljine/neobuzdanosti već je urezan u pejzaž da bi služio ljudskoj žudnji za moći & kontrolom.

Od pesama koje su ovde predstavljene, “The Nanking Massacre,” je napisana nakon činjenice – poziva japanskog romanopisca Ode Makotoa da nešto napišem i objavim u Japanu da bi se obeležila godišnjica masakra koji su tridesetih godina izvršile japanske imperijalne snage. Pošto je to deo istorije koja je u sadašnjosti još sa nama, mislio sam da je pripojim ostalim pesmama.

Podijeli

Komentari su suspendovani.