Preveo: Miloš D. Đurić

PRELIMINARNE IZJAVE (PONAVLJANJE, DRUGIM REČIMA)?
Dekonstrukcija je starofrancuska reč. Déconstruire, déconstruction, se déconstruire.
To je veoma stara reč u francuskom jeziku. (Derrida, 1996, 224)
To je takođe engleska reč, potiče iz francuskog: Deconstruction. Ista je kao u francuskom. Zamalo. Ista, a ipak ne ista. Deconstruction/Déconstruction. Kakvu samo razliku pravi akcenat. Moglo bi se reći da akcenat i njeno ne-prevođenje obeležavaju ekonomično i na nasilan način
bogatstvo dekonstrukcije.
Prvo poznato pisano pojavljivanje ove reči u engleskom zabeleženo je 1882. godine. Kao i njena francuska prethodnica, ona ima pravne konotacije: “Reforma čiji počeci moraju biti delo dekonstrukcije.”
Dekonstrukcija nagoveštava reformu.
Dekonstrukcija je uvek imanentna u konceptualnim jezicima zapadne metafizike. A ipak,

Neminovno dejstvuje iznutra, pozajmljujući sve strateške i ekonomske resurse subverzije od stare strukture, pozajmljujući ih strukturno, što će reći, bez mogućnosti da izoluje njene elemente i atome, poduhvat dekonstrukcije uvek na neki način pada kao žrtva svog sopstvenog rada.
(Derrida, 1974, 24).

Dekonstrukcija se dovodi u vezu sa tekstovima Žaka Deride, naročito njegovim ranijim objavljenim delima iz šezdesetih godina dvadesetog veka, u kojima on koristi termindekonstrukcija.
Kada se ukaže potreba, ovaj termin se koristi kao mogući prevod dve nemačke reči,Destruktion i abbau, koje koristi Martin Hajdeger.
Dekonstrukcija nije ni koncept ni stvar.
Ona ne imenuje neku metodologiju.
Dekonstrukcija je jedan od mnogih termina koje koristi Derida u svojim radovima. Među drugim terminima koje koristi su: himen, pisanje, razlika, tekst, trag, arhipisanje.

Derida je na početku predložio [reč dekonstrukcija] u lancu sa drugim rečima – na primer, razlikom, spacioniranjem, tragom – od kojih nijedan ne može da komanduje nizom ili funkcijom kao rukovodeća reč.
(Kamuf, 1991, vii). 

Nijedna od ovih reči, uključujući dekonstrukciju, nije privilegovana u odnosu na neku drugu. One se sve koriste u različitim prilikama, u različitim i razlikovnim kontekstima, bez bilo kog termina koji preuzima apsolutnu vrednost korišćenja nad bilo kojom drugom od tih reči. Predmet analize ili tekst koji se analizira diktiraju upotrebu reči, i prema dometu konteksta – istorijskog, filozofskog, konceptualnog, diskurzivnog – koji određuje oblik i strukturu datog predmeta ili teksta.

Preuzeli smo niz termina od Deride, koji ih je preuzeo iz tekstova tumačenih ne prema programu ili metodi … nego, barem (nesvodljivim) delom, prema daru i prilici susretanja koji su zaveštani ili potisnuti tradicijom. Rekli smo nekoliko puta da su ovi termini jedinstveni u smislu da ostaju manje ili više pridruženi tekstu iz koga su preuzeti, i nikada ne postižu onaj status metalingvističkih ili metakonceptualnih operatora.
(Bennington, 1993, 267)

Oni, i drugi, sačinjavaju ono što Derida naziva nesinonimnim supstitucijama. To jest, oni ne označavaju istu stvar, niti imaju istu svrhu, a ipak, oni deluju u Deridinom izvođenju na sličan poremećen način da bi opisali otkrivanje funkcionišuće strukture koncepta.
Svrha istraživanja strukture te strukture – njene strukturalnosti – jeste da pokaže kako se sve strukture oslanjaju na princip centriranja i prizemljenja, ideju, koncept koji, iako nije nikada ispitivan kao takav, garantuje identitet, značenje, vrednost strukture.

… koncept strukture, a čak i sama reč “struktura” stara je koliko i … zapadna nauka i zapadna filozofija … Struktura – ili pre strukturalnost strukture – iako je uvek bila na delu, uvek je neutralizovana ili redukovana, i to procesom koji je postavlja u centar ili je upućuje na tačku prisustva, fiksiranog porekla. Funkcija ovog centra nije bila samo da orijentiše, uravnoteži i organizuje strukturu … već, pre svega, da obezbedi da organizacioni princip strukture ograniči ono što bismo mogli nazvati igrom strukture.
(Derrida,1978, 278) 

Tekst, struktura, ideja, institucija, filozofija, sve sadrže u sebi ono što uznemiruje i što obiluje spokojstvom potpunog, jednostavnog identiteta kao takvog.
Pokazati strukturalnost strukture ne znači dekonstruisati tekst.
Ne možete dekonstruisati tekst.
Derida nam ne nudi metod tumačenja nazvan “dekonstrukcija” koji, jednom kada se nauči, može da se primeni na bilo šta što odaberemo da tumačimo.
Dekonstrukcija ne imenuje analizu koja Vam dopušta da učinite da tekst znači ono bilo šta što Vi volite, niti možete da ignorišete bilo ono što Vam tekst nameće ili strukture koje određuju jedinstvenost teksta.
Derida nam obezbeđuje uzornu raspravu o tekstu, o reči, strukturi, konceptu, principima strukturiranja koncepta. U ovim uzornim raspravama, on je povremeno koristio reč “dekonstrukcija”.
Uzorna tumačenja i rasprave verni su jedinstvenosti onoga o čemu se raspravlja.
Deridino pisanje je u više navrata izvršilo uzorno precrtavanje kontura bilo čega što je potrebno da bude predmet njegove analize. U ovom gestu precrtavanja, koje udvostručuje pisanje koje je ocrtano na preobražavajući način, Derida silazi na jedinstvenu temu, termin, reč, koncept. Radeći tako, on preobražava strukturu teksta – koncept, instituciju, temu – ispitujući kako taj jedinstveni oblik funkcioniše u strukturi kao celini, više od strukture. Stojeći udaljeno na kritičkom rastojanju, istovremeno, Derida ne analizira samo ovu reč ili oblik. On je takođe pokreće kao figuru za određivanje funkcije onoga o čemu se raspravlja.
Data figura, daleko od toga da stišava proizvodnju jedinstvenog značenja u celokupnoj ekonomiji teksta, uznemirava tu logiku, čineći jednoznačno značenje neodlučnim. Otkrivajući strukturalnost strukture, Derida, prema tome, čini razgovetnom aporiju u okviru strukturalne logike, od koje struktura zavisi da bi se prenela, a koja je ipak potiskuje svugde. U otvaranju igre strukture za svoj sopstveni pokret – koja je već ugrađena u strukturu i nije nametnuta iz nekog tobožnjeg “spoljnog” – van centra za koji se tradicionalno pretpostavlja da ga tekst odobrava, ili na kome je inače zasnovan, drugim rečima, Deridina rasprava uvek čini tekstualnu oscilaciju već u okviru te strukture.
Upravo takva oscilacija, koju konvencionalni i institucionalni činovi tumačenja traže da umanje, često kroz institucionalno odobrene metode i tehnike tumačenja koje imaju za cilj da naglase harmoniju identiteta, na uštrb različitosti i neodlučnosti.
Stoga, da ponovimo: uzorno tumačenje se ne može predstaviti kao metodologija, tehnika, zato što, budući da je verna konturama onoga što se analizira, uzorna kritika ili analiza nikada ne primenjuje teoriju. S druge strane, analiza je uvek već primenjena, u tome da primenjuje samu sebe odgovorno na svoj tekst. Ona nudi rigorozno opisivanje onoga o čemu se govori, a koje, kada se izvede, preobražava tekst, koncept, instituciju, kroz žižu onoga što pomera strukturu, ali nije neophodno logično u okviru ekonomije strukture.

DODATNE IZJAVE (DEKONSTRUKCIJA, GOVORITI ZA SAME SEBE)
Vi poznajete program; [dekonstrukcija]se ne može primeniti zato što dekonstrukcija nije doktrina; ona nije metod, niti je skup pravila ili alata; ne može se odvojiti od performativa … S jedne strane, ne postoji “primenjena dekonstrukcija”. Ali, s druge strane, ne postoji ništa drugo, pošto se dekonstrukcija ne sastoji od skupa teorema, aksioma, alata, pravila, tehnika, metoda. Prema tome, ako dekonstrukcija nije ništa sama po sebi, jedina stvar koju može da učini jeste da se primeni, da bude primenjena na nešto drugo, ne samo na više od jednog jezika, već i sa nečim drugim. Ne postoji dekonstrukcija, dekonstrukcija nema specifičan predmet… Dekonstrukcija se ne može primeniti i ne može da bude primenjena. Dakle, moramo da se pozabavimo ovom aporijom, a to je ono o čemu se radi u dekonstrukciji. (Derrida, 1996, 217-18).
Dekonstrukcija – koja nikada nije sama niti istorodna, već koja se može ovde, barem privremeno, identifikovati sa “radovima Deride”, tiče se lucidnog, strpljivog pokušaja da se uđe u trag onome što nije protumačeno, što ostaje neprotumačeno ili se ne može protumačiti u okviru detaljnog izlaganja koncepata i funkcionisanje institucija. (Royle, 1995, 160).
Bez sumnje, uspeh dekonstrukcije kao termina može se objasniti delimično odzvanjanjem strukture koja je tada, šezdesetih godina dvadesetog veka, bila vladajući termin strukturalizma. Bilo kakva istorija o tome kako je reč dekonstrukcija ušla u izvesne leksikone Severne Amerike, na primer, morala bi da naglasi njenu kritičku upotrebu u prvom Deridinom tekstu koji je trebalo da se prevede u Sjedinjenim Državama, “Struktura, znak, i igra u diskursu humanističkih nauka” [Derrida, 1978, 278-93] … Kao što se ovde koristi, “de-konstrukcija” obeležava rastojanje (prostor crtice, koja se kasnije izostavila [iz reči “dekonstrukcija”]) od strukturisanja ili konstruisanja diskursa … koji su nekritički preuzeli zaostavštinu zapadne metafizike. Međutim, ukoliko to ne može biti stvar odbijanja ove zaostavštine … onda se rastojanje ili data razlika nalaze u načina preuzimanja odgovornosti za ono što se ne može izbeći. Dekonstrukcija je jedno ime koje je Derida nadenuo ovoj odgovornosti. To nije odbijanje ili uništavanje termina zaostavštine, već se javlja kroz ponovno obeležavanje i ponovno razvijanje baš ovih samih termina, odnosno, koncepata filozofije. (Kamuf, 1991, viii).
Dekonstrukcija nije teorija ili projekat. Ona ne propisuje praksu koja joj je manje ili više verna, niti projekat slike poželjnog stanja koje koje treba izazvati. (Bennington, 1988, 7).
Dekonstrukcija nije rasklapanje struktura teksta, već demonstracija toga da je ona samu sebe već rasklopila. (Miller, 1991, 126).
Rečenice u obliku “Dekonstrukcija je to i to” su protivurečje u terminima. Dekonstrukcija, po definiciji, ne može da se definiše, pošto unapred pretpostavlja nemogućnost definisanja ili, primerenije, “nemogućnost odlučivanja” svih konceptualnih ili uopštavajućih termina. Dekonstrukcija se samo može pokazati primerima, a ti primeri će se svi razlikovati. (Miller, 1991, 126).
Svi Deridini tekstovi su već primene, tako da ne postoji zasebni “Derida” u obliku teorije koja bi se onda mogla primeniti na nešto drugo. Dok “dekonstrukcija” naginje ka tome da postane metod ili škola, mogli bismo reći da je zaboravila ovo, i započela barem da čini Deridu teorijom koju ona želi da stavi u praksu … ne možemo jednostavno da budemo zadovoljni da tvrdimo da Derida (ponekada) primenjuje svoju sopstvenu teoriju, ili objedinjuje teoriju i praksu, ili izvršava teorijsku praksu … (Bennington, 1996, 17).
Nisam siguran da dekonstrukcija može da funkcioniše kao književni metod kao takav. Oprezan sam sa idejom metoda tumačenja. Zakoni tumačenja određeni su specifičnim tekstom koji se tumači. Ovo ne znači da bi trebalo da se jednostavno prepustimo tekstu, ili da ga predstavljamo i ponavljamo na čisto pasivan način. To znači da mi moramo da ostanemo verni, čak i ako to sadržava u sebi izvesno nasilje, na čvorištima teksta. Ova čvorišta će se razlikovati od jednog do drugog teksta tako da se ne može propisati jedan opšti metod tumačenja. U ovom smislu, dekonstrukcija nije metod. (Derrida, 1983, 124).
Sama ideja kazivanja u malo reči je greška i pogrešno shvatanje, neumerenost – ili pre nedostatak – novinarske žurbe i nestrpljenja, smešnog zahteva koji je neko drugi uložio … sve u dekonstrukciji okrenuto je ka otvaranju, izlaganju, osvajanju i usložnjavanju … ka oslobađanju mogućnosti za koje se nije čulo, o kojima se nije ni sanjalo, koje treba da dođu
Samo značenje i misija dekonstrukcije je da pokaže da su stvari – tekstovi, institucije, tradicije, društva, uverenja i prakse bilo koje veličine ili vrste potrebne – nemaju značenje koje bi se moglo definisati niti misije koje bi se mogle odrediti, već su one uvek više nego što bi bilo koja misija to nametnula, da premašuju granice koje trenutno zauzimaju … “Značenje” ili “misija” jesu način da se sadrže i sažmu stvari, kao u ljusci, skupljajući ih u jedinstvo, dok dekonstrukcija savija sve svoje napore da bi se opružila van ovih granica … Kadgod dekonstrukcija nađe sažeto značenje – sigurni aksiom ili jezgrovitu maksimu – sama ideja je da se iskrcka ta ljuska i da se uznemiri njen spokoj … krckanje ljuski je ono što dekonstrukcija jeste. U malom prostoru. (Caputo, 1997, 31-2).
Ukratko, dekonstrukcija nas ne uči samo da tumačimo književnost temeljnije time što ćemo se pobrinuti o njoj kao jeziku, kao proizvodnji značenja putem razlike i širenja, kroz složenu igru označavajućih tragova; takođe nam omogućava da ispitujemo prikrivene filozofske i političke pretpostavke institucionalizovanih kritičkih metoda koje generalno upravljaju našim tumačenjem teksta. … To nije pitanje prizivanja uništenja takvih institucija, već radije nas čini svesnim o tome šta, u stvari, mi radimo kada se slažemo sa ovim ili onim institucionalnim načinom tumačenja. (Derrida, 1983, 125).
Kao preobražajna strategija bez finalnosti, kao destabilizujući razlikovna dejstva uvek spremna da svugde funkcionišu, dekonstrukcija nije nikada jedinstvena, već je neophodno višestruka i nepotpuna. (Royle, 1995, 128).
Često sam imao priliku da definišem dekonstrukciju kao ono što je – daleko od teorije, škole, metoda, možda čak i diskursa, a ipak manje od tehnike, koja može da se odredi – na dnu onoga što se dešava ili što se događa [ono što dolazi, ono što se dešava]. (Derrida, 1995, 17).
U pogledu institucije to jest, univerziteta o kojima je reč u PC raspravi, najčešće se pretpostavlja da se termin “dekonstrukcija” odnosi na teoriju, metod, školu, možda čak i doktrinu, u svakom slučaju, neku “stvar” koja se može identifikovati i locirati – koja se može postaviti i kojoj se može protiviti – u okviru te institucije, ali takođe koja se može isključiti iz ove definisane ograde. (Kamuf, 1997, 141).
[Premise diskursa] … nisu apsolutne i aistorijske … One zavise od društveno-istorijskih uslova, otuda od neprirodnih odnosa moći koje su u suštini pokretne i zasnovane na složenim konvencionalnim strukturama koje se u principu mogu analizirati … a, u stvari, ove strukture su u procesu svog dubokog preobražaja a, iznad svega, veoma brzo (ovo je istinski izvor uznemirenosti u izvesnim krugovima, što se samo otkriva putem “dekonstrukcije”: jer pre nego što postane diskurs, organizovana praksa koja nalikuje na filozofiju, teoriju, metod, koji ona nije, u vezi sa onim nestabilnim stabilnostima ili ovom stabilizacijom koja je čini glavnom temom, “dekonstrukcija” je najpre ova destabilizacija na potezu u “samim stvarima”, ukoliko se tako može govoriti; ali ona nije negativna. Destabilizacija je potrebna za “napredak” takođe. A, “de-” iz dekonstrukcije ne označava rušenje onoga što se samo gradi, već pre ono što ostaje da se domišlja van konstruktivističke ili dekonstruktivističke sheme). Ono što je ovde u pitanju jeste celokupna rasprava, na primer, o nastavnom programu, pismenosti, itd. (Derrida, 1988, 147).

ZAMERKE, ISTORIJE I METODE: TAKOZVANA DEKONSTRUKCIJA
Naravno, mogu već da čujem glasove. Izvrnuo sam dokaze u korist ideje da dekonstrukcija nije ni analiza ni kritika, a još manje metoda, program, doktrina, škola mišljenja. Pogledajte imena: Miler, Kamuf, Benington, Rojl, Kaputo, sâm Derida, nekoliko puta, u nekoliko prilika. Braneći ono što on dela, time što se govori da on to ne radi, a govoreći da nikada nije rekao da je ovo ono što Vi činite (iako on nije činio i ne čini). Što se tiče ostalih, pa, oni su svi dekonstrukcionisti (zar nisu?), oni svi praktikuju metodologiju (manje ili više, s vremena na vreme); oni, a ostali ih vole … pa to je dekonstrukcija za Vas. Ona je sva veoma nepouzdana, a oni koji je praktikuju su među najnepouzdanijima. Zamislite: uvod u “dekonstrukciju” u nečemu što se naziva “čitanka i priručnik za književne teorije”, u odeljku koji, povrh toga, pod naslovom “Dekonstrukcija” okuplja tri eseja Žaka Deride, Dž. Hilis Milera, Nikolas Rojla, nekih od pravih “dekonstruktivista” koji su već citirani, a koji tvrdi da ne postoji nešto takvo kao dekonstruktivni pristup književnim studijama, nema takve stvari kao što je metodologija ili škola mišljenja. Zamislite. Zašto, ja mogu da zamislim jedan od glasova koji kaže, ogorčeno, očekujem da čije god da je ovo pisanje, da je dekonstruktivista, da je čak i napisao stvari poput ovih ranije. (Vi grešite, ja nisam, zbog svih razloga gore navedenih; ali Vi ste u pravu, bio sam; 1996, 179-244; 1998a; 1998b, 1-49).
Dekonstrukcija mora da postoji. Ona mora da ima identitet. Ona mora da bude u mogućnosti da se identifikuje, barem za neke (videti Kamuf, 1997, 141). I, obično, uvodi, naročito kada su to uvodi u ono što nazivamo književnom teorijom, konvencionalno su obavezni da pretpostave da ono što se uvodi, u stvari, zaista postoji. Dekonstrukcija se predaje. Ona se predaje na univerzitetima, kao metoda tumačenja i analize, baš dokle god je data kao institucionalna istorija. Obično ove istorije sugerišu da je “dekonstrukcija” francuski način mišljenja, koji je stvorio Žak Derida, onda je preveden i uvezen, u Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, na američki engleski i britanski engleski, i ustanovljena kao kritička praksa, naročito u Sjedinjenim Državama, na katedrama za engleski jezik i književnost (videti Adamson, 1993, 25- 31). Sigurno, Derida je komentarisao u nekoliko navrata o sreći dekonstrukcije u Severnoj Americi u ovom smislu, iako se on sam distancirao u većoj ili manjoj meri od ovih manifestacija “dekonstrukcije”.
Deo istorije “dekonstrukcije” mora da nagovesti da je ona cvetala kao kritička metoda ranih sedamdesetih godina 20. veka, naročito na Jejlu Univerzitetu, gde su je zastupala naročito četiri kritičara, Dž. Hilis Miler, Džefri Hartman, Harold Blum i Pol de Man (videti Rorty, 1995, 178-9). Ovu “družinu od četvoro”, zajedno sa Deridom, koji je bio gostujući profesor na Jejlu tokom ovih godina, kasnije su nazivali Jelskom školom, obično u medijima, a i drugde, među univerzitetskim nastavnicima, koji su bili neprijateljski raspoloženi prema ideji dekonstrukcije (iako nikada nisu pokazivali znake da su je zaista shvatili). Tvrdi se da su ovi kritičari praktikovali dekonstrukciju. Navodno su pokazivali kroz tumačenja kanoničkih i klasičnih tekstova da ne postoji nikakvo značenje u nekom delu. Moglo se pričati o ovim tekstovima beskonačno zato što su tekstovi mogli da znače bilo šta što odaberete. Pretpostavljalo se da se kritički diskurs ovih i drugih kritičara oslanja na dvoboj rečima, na igru rečima, na ezoteričnu i mračnjačku prozu, na mešanje književne analize, neo i kvazi-ničeovsko odricanje vrednosti i moralne vrednosti, i uvoženje teško čitljivih kontinentalnih filozofa (naročito Hegela i Hajdegera!), koji su napadali vrednost književnih remek-dela.
Mogu me optužiti da ovde parodiram, ali onda teško je uvideti kako neko može da pravi parodiju od niza pogrešnih tumačenja koja sama, ne samo da naginju, već često, i nenamerno, prelaze direktno preko granice parodije. Koristio sam reči “tvrdio” i “pretpostavljao” gore u tekstu da bih nagovestio da, u lošem novinarskom načinu – mada u načinu koji nije ograničen samo na novinarstvo, već ga usvajaju, često vrlo spremno, izvesni univerzitetski nastavnici – ništa više nije protumačeno. Ništa nije jasnije, ukoliko odvojite vreme da sprovedete istraživanje, da, ovom i drugim prilikama (o čemu govori Nikolas Rojl u svom eseju ispod, u odeljku naslovljenom “Ne-tumačenje Deride”), mnogi ili nisu pročitali tekstove Deride ili tekstove onih koji su poravnjani sa rečju dekonstrukcija. (Čitateljka se takođe upućuje na raspravu Pegi Kamuf o prikazu iz Njujorškog kritičkog prikaza knjiga, i pismo iz koga je potom kritički prikaz crpao informacije (1997, 141-5). Ukoliko postoje slične veze između radova Žaka Deride i onih radova Pola de Mana, ili Pegi Kamuf, Džefri Beningtona, Hilis Miler ili Filip Laku-Labart, onda takođe postoje istaknute različitosti, koje ostaju neprotumačene i koje su podjednako snažne kao i sličnosti, ako ne i snažnije. Međutim, pokušaj da se definiše dekonstrukcija kao praksa učestvuje u toj tendenciji u istoriji misli da pripiše sličnosti između sasvim različitih stvari: konvencionalno, brišu se razlike između mislilaca, između tekstova, u naporu da se pripitomi tekstualna osnova koju oni dele, što proizvodi sličnost pod koju se svi oni mogu podvesti, po cenu različitosti. Stvaranje teorije je, stoga, stvaranje onoga što Derida opisuje kao “porodičnu atmosferu” (1989, 7), ili prilagođavanje teorijskog ekvivalenta odevnog predmeta tipa “jedna veličina svima odgovara”.
Međutim, nema ni vremena ni prostora, na žalost, da se učini više od gestikuliranja, na veoma shematski način, u pravcu “istorije institucionalizovane dekonstrukcije”. Ono što nam odgovor na “dekonstrukciju” govori jeste da “dekonstrukcija”, ma šta da (ni)je značila, morala je biti izmišljena i morao joj se pružiti institucionalizovani, objedinjeni identitet, koji, kada se jednom definiše i pripitomi, može da se signalizuje, ili da se gestikuliše ka, a često napada, kao samo jedan primer “radikalne” misli koja “inficira” “naše” univerzitete i škole – klevetnici i kritičari prosto vole zlostavljajuću moć koju im priušti zamenica u množini; oni sebi odaju priznanje da govore za druge, iako druge niko nije konsultovao o tome, a mogu čak da imaju i različite poglede. Tek treba da opišem konvencionalni pogled o tome šta bi dekonstrukcija kao metodologija mogla da bude, slobodna od svih kritičkih napada. Dva kratka primera će biti dovoljna.
Pogrešno tumačenje ili netumačenje Deride pojavljuje se uglavnom od reakcija na njegovu Gramatologiju, u kojoj, između ostalog, on ispituje i dovodi u pitanje funkcionisanje značajnih struktura binarnih opozicija koje su se na to odnosile tokom istorije zapadne metafizike. Vrednovanje onoga što je Derida svojevremeno nazvao “logocentrizam” – konceptualni pokret misli koji stišava kretanje u korist lociranja centara, porekla, suštine – bio je deo rada O gramatologiji da bi se pokazalo kako bilo koji sistem, struktura, oblik ili koncept, orijentišući se prema nekom centru ili istini, neophodno potiskuje ono što ostaje neodlučno prema logičkoj ekonomiji strukture. A ipak, ono što je neodlučno, ili ono što protivreči logici i identitetu predmeta, jeste takođe ono što služi da se artikuliše struktura. Ovo “pomeranje”, ako želite, ovaj trag onoga što se ne može odlučiti, nije nešto strano strukturi. Ono je uvek već deo nje i u njoj, kao neophodno obeležje strukture ili identiteta koncepta, a ipak, uvek je više od onoga što se smatra pogodnim za dati identitet.
Deridina rasprava uzeta je da bude deo opšteg metoda, a ovaj metod su kritičarke nazvale dekonstrukcija. Iz takvih činova prevođenja, prevodeći od specifičnog ka opštem, dolaze tendencije da se teoretiše o dekonstrukciji, a, čineći tako, da se dekonstrukciji pruži “postvarenost” primetnog identiteta, da se za nju stvori “porodična sličnost”, i da se “njoj” pripiše “njen” institucionalni dom. Vidimo gestove u ovom pravcu u raspravama o dekonstrukciji Kristofera Norisa i Teri Igltona koji pokušavaju da se pomire sa “njom”. Noris predlaže:

Izvršiti dekonstrukciju teksta je pomoći da se izjasne sukobljene logike smisla i podrazumevanja, sa predmetom koji pokazuje da tekst nikada ne znači tačno ono što kaže niti kaže ono što znači. (Norris, 1988, 7).

Očigledno, za Norisa, dekonstrukcija jeste neka aktivnost, dostupna za temeljno ovladavanje kritičke čitateljke, i puna pouzdanja u čitateljkino aktivno nametanje metode analize. Iako se ovo opažanje može protumačiti kao osetljivo na predmet (uvek se može pomoći da se izjasne sukobljene logike prema osobenostima teksta), suviše je lako videti kako takvo opažanje, koje ni na koji način nije netipično za definicije dekonstrukcije, može da se pojača i drugačije razradi u opšti program za kritičke svrhe. Pogrešno tumačiti pomaganje da se izjasne sukobljene logike sa onim što Derida čini, ili, još gore, sa svim što Derida čini, jeste drugi korak ka nagoveštavanju da je to ono što dekonstrukcija čini (što Noris, u stvari, implicira u uvodnoj rečenici). Iglton nudi sličnu definiciju. Uprkos činjenici da je 1981. godine opisao dekonstrukciju kao vrstu “levičarske reforme” (1981, 133), dajući joj privremeni politički identitet, a zatim je objasnio da dekonstrukcija nije “naravno, sistem ili teorija, ili čak metod” (1981, 135), dve godine kasnije Iglton ponovo piše na datu temu dekonstrukcije još jednom:

“dekonstrukcija” je naziv dat kritičkom funkcionisanju kojim … [binarne]opozicije mogu da se delimično oslabe jedna drugu u procesu tekstualnog značenja … Taktika dekonstruktivističke kritike … je da pokaže kako tekstovi zbunjuju svoje sopstvene vladajuće sisteme logike; a dekonstrukcija ovo pokazuje pričvršćivanjem “simptomatičnih” tačaka, aporija ili ćorsokaka značenja, gde tekstovi zapadaju u nevolju, doživljavaju živčani slom, nude da sami sebi protivreče. (Eagleton, 1983, 132, 133-4; emfaze su dodate).

Igltonovo gledište je slično Norisovom; fraze kao što su “kritičko funkcionisanje” i “taktika dekonstruktivističke kritike” iznalaze mogućnost da neko može da izvrši dekonstrukciju. Fraze koje sam istakao odobravaju pravac umorne pedagogije, kvazinaučnosti predavanja putem primera. Implikacija, očigledno, jeste ta da čitateljka može da proučava Deridine tekstove sa ciljem da ekstrahuje kritičku praksu i onda, pošto je stekla kontrolu nad utančanostima ovog oblika kritike, izražavajući je, to jest, kao teoriju ili metod, može da ode i da primeni ekstrahovani model na bilo koji tekst on ili ona da žele.

Međutim, ovo nije slučaj. Ako provedete neko vreme sa tekstovima Žaka Deride, ili sa tri teksta objavljena ovde, a koja su objavili: Derida, Miler i Rojl; ako provedete vreme, povrh toga, sa drugim tekstovima u ovoj čitanci, u kojima je Derida prizvao ili drugačije ostavio avetinjski trag (pogledati Sedžvik, Batler, Dolimor, Baba, Lidon, samo za početak), pronaćićete da ne postoji metod, ne postoji struktura ili kritika koje se mogu reprodukovati, osim čina odgovorne predusretljivosti.

UZORNI ESEJI: PREVOD, PRENOŠENJE, ZANOS
Svaki od ovde predstavljenih eseja bavi se u nekom smislu kretanjem između jezika, između tekstova, čak i u okviru istog jezika. Takvo kretanje je neophodno i neizbežno kao takvo što omogućava značenje, iako pokušaj da se tumači posle značenja jeste taj koji pokušava da stiša kretanje. Tri esejiste ne rade u okviru zajedničke teorije jezika i njenih dejstava. Derida upotrebljava priliku mogućeg prevoda dekonstrukcije na japanski da bi preveo dekonstrukciju sa njene prevedene, preobražene institucionalne recepcije na univerzitetu. Miler tumači pesmu Tomasa Hardija da bi razmotrio ishode komunikacije i prenošenja, tamo gde prenos određuje identitet primateljice pre njenog dolaska. Rojl razmatra tripartitni odnos između tropa kada se ne tumači Derida, netumačenje Deride u akademskom okviru, i Deridinu ispovedanu nemogućnost da tumači Semjuela Beketa. Svaki esej se razlikuje od svakog drugog eseja, osim u poštovanju iskazanom jedinstvenosti onoga što se tumači. Tu ne postoji nijedan metod, nikakva primenjena teorija kao takva. A ipak, Rojl, Miler i Derida, svaki od reda, dele sličnu predusretljivost i strpljenje za ono što ih zanima.
Kao što je upravo pomenuto, povod Deridinog pisma je rasprava mogućnosti prevođenja “dekonstrukcije” (videti Benington, 1993, 166-79). Smesta, Derida okreće raspravu o prevođenju ka želji da izbegne negativne konotacije za “dekonstrukciju”, pokrećući raščišćavanje tla ukazivanjem na to da se značaju dekonstrukcije najbolje pristupa razmatranjem šta ona ne bi trebalo da bude. Istovremeno, Derida naglašava da se ne može jednostavno reći šta dekonstrukcija jeste ili nije zato što se na ovu reč ne odnosi nijedno jedinstveno i nedvosmisleno značenje, čak i ako se ostane u okviru jednog istog jezika, francuskog. Smisao reči je uvek mnogostruk u okviru samog sebe, i ne može se precrtati u jedinstveni smisao ili izvor. Takođe, ova reč menja svoje značenje prema upotrebi. Prema tome, postoji već efekat prevoda na delu u okviru jednog jezika i u okviru jedne reči. Osim toga, Derida ističe, značenja “dekonstrukcije” su prevođena ili prenošena prema kontekstu upotrebe. Ovde, Derida govori o onom prevodu kojem se “dekonstrukcija” podvrgava u konceptualnom, stručnom i institucionalnom preobražaju (kao, na primer, preobražaju “dekonstrukcije” u stručni naziv za kritički postupak koji se obavlja pod akademskim velom).
Za Deridu, pitanje dekonstrukcije je uvek ono pitanje prevođenja u okviru istorije zapadne misli. Dekonstrukcija u svojstvu prevoda jeste pokret koji nastanjuje i informiše “konceptualni korpus” zapadne misli. Pitanje je jedno, kako utičemo na kretanje misli između konceptualnih struktura, na drugačiji način osim prevođenjem. Osim toga, šta smo preuzeli, ono što je preobraženo, i ono što ostaje neprevodivo? Da bismo postavili ovo završno pitanje na drugi način, šta su ostaci dekonstrukcije? Šta ostaje da bude protumačeno u “dekonstrukciji” što je anglo-američki prevod “dekonstrukcije” ostavio neprotumačenim? Derida nastavlja objašnjavajući kako mu se ova reč nametnula u njegovoj potrazi za adekvatnim prevodom sa nemačkog na francuski, ili onih termina koje koristi Hajdeger, koji su već pomenuti, koja je izbegla negativne konotacije. Deridin uvodni savet u njegovoj korespondenciji je opozvan, prenet, kako se on vraća na prethodni trenutak suočenja u vezi sa problemom prevođenja. Objašnjavajući svoje izbore, nabrajajući jezičke, semantičke i stručne mogućnosti “dekonstrukcije”, Derida ponovo predstavlja raznolikost značenja dostupnih u porodici reči koje, dok nude “modele”, ne predstavljaju “ukupnost onoga čemu dekonstrukcija teži kao najambicioznijem”. Osim toga, svaki “model” se ne može samo prihvatiti; mora se ispitati najpre njegova konceptualna struktura.
Ostajući “dekonstrukcijom”, pored svega toga, dekonstrukcija postaje prevedena. Derida ističe izvesne prevode “dekonstrukcije” koji su se javili kao rezultat očiglednijih leksičkih značenja. Iz ovoga, on nastavlja da bi detaljno izložio smisao “dekonstrukcije”, ne na neki opšti, apstraktni ili konceptualni način (jer je to nemoguće). Umesto toga, on insistira na raspravljanju o mogućnosti eventualnih značenja ove reči samo u okviru izvesnih konteksta. Trebalo bi da bude jasno iz ovoga da dekonstrukciju ne treba smatrati konceptualnim terminom koji stiže kao gotov da bi se odredilo značenje neke situacije (kao što se može reći da konvencionalno čine termini Istinito/Lažno). Derida zasniva svoju upotrebu ove reči skicirajući kratku istoriju pojavljivanja “dekonstrukcije” kao, inicijalno “strukturalističkog” gesta, ali takođe i kao reakciju na strukturalizam. Ovde je važno da “dekonstrukciju” signalizuju kao imenovanje delimično shvatanja i rekonstrukcije ili reformacije strukturalnog “ansambla”, recimo, koncepta. Kao što to Derida izražava, dekonstrukcija imenuje “genealošku restauraciju”.
Dekonstrukcija se, stoga, ne može “redukovati na neko metodološko sredstvo ili na skup pravila i premeštenih procedura”, zato što ono što se tumači kao dekonstruktivno, ono što ostaje negde drugde neprotumačeno, a ipak prevedeno na jezik sistema, jeste suštinsko za strukturalnost strukture. kao što to Derida kaže u ovom delu, dekonstrukcija nije ni “analiza ni kritika” [kurziv autora]. Osim toga, to nije metod, čak i kada se čini da je pretrpela istorijat prevođenja čiji je cilj bilo namerno ponovno pronalaženje ovog termina kao “stručne i metodološke” metafore za proces ili proceduru.
Derida nastavlja, ukazujući da bi mi trebalo da izbegnemo da razmišljamo o dekonstrukciji kao činu koji čeka da se primeni na tekst, predmet ili temu (videti Norisa i Igltona iznad). Ukoliko dekonstrukcija jeste nešto, ona jeste jedan “događaj”. Ona se odigrava, kao što na to ukazuje francuski povratni glagol, svugde, u svakoj strukturi, temi konceptu, konceptualnoj organizaciji, ispred bilo kakve svesti. Njen događaj nije isti svakog puta, ali je stanje strukture (mogli bismo reći) ili se prevodi strukturom na kojoj ona insistira. Tumačenje odigravanja dekonstrukcije omogućava nam da shvatimo funkcionisanje ove strukture, dozvoljavajući mogućnost shvatanja i reforme. U stvari, ovo shvatanje i reformacija (oba termina zahtevaju strpljivu analizu svog telesnog konstituisanja) jesu ono što Derida zamišlja dok skicira mogućnost prevođenja dekonstrukcije. Njegov sopstveni tekst gestikulira ka vršenju dekonstrukcije nad dekonstrukcijom, ako bismo tako mogli da kažemo. Ovo nije zbog toga što je Deridino pismo tumačenje putem dekonstrukcije, već zato što on analizira, u okviru ograničenja specifične upotrebe i recepcije, specifičnu teoriju, “nemogućnost reči da bude jednaka “mišljenju””. Prema tome, ovo pismo obraća se samo sebi, očekujući svoju primateljicu i budući prenos dekonstrukcije, prethodnim saopštavanjima dekonstrukcije.
Dž. Hilis Milerov esej takođe se bavi mogućim dejstvima prenosa i saopštavanja. Predstavljajući tumačenje pesme Tomasa Hardija “Pocepano pismo”, Miler postavlja svoju raspravu, obezbeđujući “liniju komunikacije” preko Franca Kafke i Žaka Deride, da bi razmotrio performativna dejstva pisma na primateljku pošto je ovo dati uzorni izraz pomoću Hardijevog teksta. Citirajući Kafku, Miler ističe da pisanje izmešta. Ono pravi razmak između pošiljateljke i primateljke, i to ne samo između jedne i druge, već i od njih samih, i u okviru njih samih. Njihova suština se prevodi u događaj upisivanja u “višestruke istovremene same suštine”. Pisanje, prema tome, obeležava pravljenje razlika, pravljenje razmaka, kao i stalno posedovanje moći da se preobrazi “ti” u “ti” kome se obraća. Ovo nije Milerova teorija, niti je Deridina, iako su oba ova čoveka, u mnogobrojnim prilikama, raspravljali o vremenskim i prostornim izmeštanjima, odlaganjima i pravljenjima razlika kojima se pisanju ulazi u trag. Precizno, to nije teorija, kao što to Milerov esej ekonomično pokazuje, zato što ovo shvatanje pisanja delotvorno vrše kako Kafka, tako i Hardi, ispred i u očekivanju bilo kakve takozvane “teorije dekonstrukcije”. Za Milera, pisanje, čak i dok traži da saopštava i povezuje, samo služi u svom samom pokretu da izmesti samim ritmom i pravljenjem razmaka među svojim zanosom i prenošenjem. Zaista, pomeranje, izmeštanje, uvek su već kretanja pisanja i kretanja u pisanju, ispred bilo kakvog prenošenja ili saopštavanja.
Postavljajući svoju raspravu o performativnim dejstvima pisanja, naročito činu pisanja pisma, Miler pribegava Deridinoj “Telepatiji”. Miler tvrdi da, u tom eseju, Derida pokazuje i raspravlja o mogućim performativnim dejstvima pisma na svoju primateljku. Kao što to Miler objašnjava, pismo je sposobno, nenamerno, da stvori identitet primateljke pisma. Performativna moć ovog pisma, kao što to Derida predlaže, nalazi se u njegovoj sposobnosti da “proizvede svoju primateljku”.
Ovo pismo, pre događaja njegovog prenošenja, nosi u sebi anticipirani prevod svoje suštine, kao što “jadni Boldvud, u romanu Tomasa Hardija, Daleko od razuzdane gomile, postaje hrabri ljubavnik što Batšibina čestitka za dan Svetog Valentina izgleda da mu kaže da jeste”. Pomažući da se izjasni logika Deridinog komentara o izvođačkoj sposobnosti epistolarnih činova, Miler efikasno pokazuje kako Hardijeva pesma, potpuno nenamerno, anticipira Deridin argument. Deridu je, piše Miler, “programirala ova pesma da napiše njeno tumačenje pored, ili posle pisma, takoreći, u pomeranju od bilo kakvog svesnog susreta sa njom.” Deridin esej, stoga, ne izmišlja teoriju epistolarnog prenosa; on samo reaguje na ono što epistolarno izvodi, “prevodeći” ono što se već nalazi tu u pisanju, a da nikada nije protumačio Hardijevu poemu. Hardijeva poema za Milera ulaže iste zahteve u pogledu prenosa i izvođačke mogućnosti kao Deridin esej, čak i ako na vrlo različit, jedinstven način. Započinjući linije komunikacije, Miler pokazuje, kako, na izvestan način, pisanje upravlja tumačenjem svoje suštine, koja ne postaje “Ja” koje govori, koje razmišlja, koje piše ovo pismo-poemu, pismo u fragmentima, u ruševinama, već svoja suština koja, umesto toga, postaje ono “ti” kojoj se sama pesma obraća. Uzimajući da je ovo slučaj, trebalo bi da se vratimo “Pismu japanskom prijatelju” da bismo shvatili kako ovo pismo preuzima identitet jednog “ti” koje mi postajemo ako primimo njegovo obraćanje pažljivo, ne tražeći više da razmišljamo o “dekonstrukciji” kao teoriji ili metodi, već, umesto toga, o onome što ulazi u trag celokupnoj artikulaciji identiteta.
Ukoliko ovde postoji pitanje recepcije i konstrukcije identiteta, onda se ono takođe mora potvrditi, kao što to čini Nikolas Rojl, da “delo spisateljice može da se primi bez tumačenja: tekstovi mogu imati dejstva, a da nisu protumačeni”. Iako na značajno različit način bilo od Milera ili Deride, još jednom, naglasak je ovde na komunikaciji, prenosu, prevođenju. Zaista, Rojl, na početku svog eseja, naglašava izvesni prevod Deridinog dela kao dejstvo toga što nije tumačio Deridu. Rojlovo zanimanje za netumačenjem Deride, Deridino ne-tumačenje, i ne-tumačenje u Deridinom delu svi se tiču Rojlovog glavnog interesovanja za “spektralni karakter pisanja”. Miler govori o avetinjskom kao dejstvu pisanja, o sposobnosti pisanja da proizvede sablasti. Ovom interesovanju se teži dok Rojl ulazi u trag odnosu između Deridine “ispoveđene nesposobnosti da piše o” Semjuelu Beketu i načina na koje bi se Beketov rad mogao tumačiti da bi se osvetlila pitanja tumačenja i čitanja posle Deride.
Prema tome, kritičar koristi tumačenje Beketa, kao što je i Miler pribavio tumačenje Hardija, da bi se obratio problemima koje su ovi autori pokrenuli, ali koje dele sa Deridom, čak i ako su artikulisana na način koji je veoma drugačiji od Deridinih sopstvenih istraživanja. (Još jednom, poenta ovde, u prelaženju, jeste da Deridine brige ne potiču od njega, niti se svode na teoriju. Ona su, često, brige za književnost, ali u okviru konvenvionalnog, a čak i u nekim slučajevima, tekućeg horizonta očekivanja književne analize, ona ostaju neprotumačena). Rojlova zainteresovanost da tako dela jeste da se pomera iz konvencionalne mudrosti ka Deridi – da je njegovo delo ili “filozofsko” ili “književno” – da bi predložio da delimično, zbog stalne objave autoriteta dodeljenog artikulaciji “Ja”, Derida nije dovoljno dosta književan.
Rojl se oslanja na Deridin rad na mogućnost citiranja i ponavljanja kao stanje pisanja, mogućnost da bi pisanje bilo čitljivo, mora se premestiti, prenositi, prevoditi, van svog konteksta ili inicijalnog zapisa (videti Derrida, 1982, 309- 30; 1991, 11-48). Uzmimo nakratko oblik vlastitog imena. Iako je vlastito ime navodno jedinstveno, da bi bilo smisleno ili čitljivo, mora da funkcioniše kao što to čini i jezik generalno: mora da bude u stanju na ponovno prenošenje van svoje navodno originalne prilike, jedinstvenog statusa ili autoritativnog upisa (videti Bennington, 1993, 104-14, 148-66; takođe, videti Bennington na naslovu, 241-58). Pošto se može ponovno ponoviti, vlastito ime nije vlastito, već je potpuno tipično za kretanje i prevođenje pisanja. Ova osobina ponavljanja odnosi se na celokupan jezik, određujući činjenicu mogućnosti njegovog tumačenja. Za Rojla, ono što sugeriše da je pisanje ponovljivo jeste da, daleko od toga da je protumačeno, definitivno, ono ostaje kao moguće buduće ponavljanje, koje tek treba da se tumači, a koje još uvek nije protumačeno. Ponovljivo kretanje pisanja poništava sav autoritet, a naročito onaj, u ovom eseju, o “Ja”. “Ja”, ono koje “Ja” pišem kao znak svog autoriteta i upravljanja, takođe kao ponovljivo opažanje– oznaku1, nosi u sebi, mogućnost svoje funkcije i shvatanja, ponavljanje izvan mene, posle moje smrti (Bennington, 1993, 110). Prema tome, u artikulisanju onoga što Rojl naziva “identitet kao autoritet” ulazi se u trag premeštanja autoriteta, neprotumačenog, još uvek netumačenog, koje očekuje tumačenje.
Uzimajući Deridin ispoveđen osećaj blizine Beketu kao primer ne-tumačenja Deride, Rojl se okreće Beketovom tekstu. Beketovo pisanje odigrava za Rojla ovo premeštanje autoriteta, gde se “Ja” ne može pripisati bilo kom izvoru, već je, nasuprot tome, artikulisanje spektralnog kao prostornog ono što nazivamo književnim. Kritičar ulazi u trag slučajevima pronominalnih markera kroz Beketov tekst kao izmeštanjima autoriteta kroz pisani trag, što ostaje tako (kao) da se ne može pripisati. U ovom tumačenju, “prostor književnosti … onesposobljava i poništava samu mogućnost “nečijeg sopstvenog stava””. Deridino pisanje, s druge strane, je, za razliku od Beketovog, obeleženo brojnim znacima “identiteta kao autoriteta”, naročito, kao što to pokazuje Rojl, u svojim uvodnim gambitima brojnih eseja gde se “Ja” pojavljuje svugde, na centru pozornice, očigledno tražeći da upravlja scenom.
Iz ovog razloga, oprezno predlaže kritičar, Deridino pisanje može se privremeno shvatiti kao nedovoljno književno. Iz perspektive tumačenja Beketa, i postavljanja Beketa uz Deridu, pisanje potonjeg se vide kao da “se razvijaju i oslanjaju na dejstva autoriteta”, što je potom “poništeno i oduzeto” u prostoru književnosti. Prema tome, pisanje vrši dekonstrukciju suverenog “Ja”. “Ja”, pošto se ispisuje, vrši dekonstrukciju pretpostavke o samom sebi kao o jedinstvenoj lokaciji. Se déconstruire: ono (sebe) dekonstruiše / vrši dekonstrukciju (nad sobom). Prema ovom shvatanju, ukoliko je književno ono što lišava neki autoritet, Deridino pisanje, koje se smatra da izvodi dekonstrukciju nad predmetom, preuzimajući poziciju predmeta samo da bi je premestilo, ne ide dovoljno daleko, i potrebno je da se “dalje radikalizuje”. Uviđajući ludost takvog predloga, Nikolas Rojl zaključuje zamišljanjem budućeg trenutka netumačenja Deride, gde se Derida više ne citira, već je, prema Rojlovim rečimauz/po-buđen; nigde se ne citira, već je spektralno prošao u jezik.
Komunikacija nije još uvek dostigla svoje odredište do te mere da se dekonstrukcija još uvek označava metodom ili školom mišljenja. Ispavši naopako kroz prolaze prevođenja, dekonstrukcija ostaje neprotumačena u svom izgledu kao takva koja imenuje svoj identitet. Konvencionalni narativi takozvane dekonstrukcije ostavljaju dekonstrukciju neprotumačenom u svojim konstruktivističkim ili determinističkim naporima da uvedu “dekonstrukciju”, da proizvedu za “nju” stabilan identitet, da je ponude kao jednu, nešto više idiosinkratičnu, a ipak, pored svega toga, tipičnu konceptualnu strukturu u porodičnoj atmosferi zapadne metafizike. Ono što se može reći u zaključku je to da, ukoliko je, kao privremena definicija prema Rojlu, dekonstrukcija višestrukost tragova koji ostaju neprotumačeni u strukturalnosti bilo kog teksta, strukture, institucije ili koncepta, onda, mogli bismo reći, dekonstrukcija jeste takođe ono što, precizno, ostaje neprotumačeno, u tekstovima Žaka Deride. Otuda potreba i neizbežna dupla veza da se (ne) tumači ovaj potpis, Žaka Deride, kao opunomoćeni izvor dekonstrukcije.
1999.

Podijeli

Komentari su suspendovani.