Džerom Sala: Puritanski akt

Prevela s engleskog Dubravka Đurić

FAKIR
(The Fakir)

»U postmodernom svetu ono što sledi uvek je superiornije od originala«
Ilejn Ekui

Ja nisam Elvis Prisli, ali sam zaljubljen u ženu koja voli muškarca koji misli da je Elvis Prisli. Taj muškarac sam ja. Da ona zna da ja u stvari ne mislim da sam Elvis Prisli, više me ne bi volela. Ona voli obmanute, samo njih voli. Tako se po ceo dan pretvaram da sam Elvis Prisli koji se vratio iz mrtvih. Kao i većina ljudi koji su glasali za poštanske marke, više volim mladog Elvisa. Ja sam više ličim na starog Elvisa, pošto sam sredovečan i gojazan. Ali jasno je da me ona zbog toga dvostruko više voli, jer u njenim očima sam dvostruko obmanut: s jedne strane, običan sam smrtnik koji misli da je Elvis Prisli. S druge strane, stari sam Elvis koji budalasto zamišlja da je još mlad. Ja znam da nisam ni jedno ni drugo. A znam i to da mi je njena ljubav potrebna najviše na svetu i sve ću učiniti da je zadobijem.
Živimo tako srećno zauvek sve do jednog strašnog dana kada se pojavio pravi Elvis. Srećom, uopšte ne ličimo jedan na drugog, pa nije bilo opasnosti da će me ona pomešati sa njim. Osim toga, on je pravi, a ja sam lažan, zato ona želi mene, a njega prezire. Ali šta bi se dogodilo, razmišljam, kada bi se pravi Elvis zaljubio u nju? To je sasvim moguće. Ona je ljubazna i lepa, inteligentna, kreativna i uzvišena – a ima i smisao za humor. Ona je jedinstvena u kraljevstvu LJUBAVI, baš kao što je i Elvis jedinstvena u kraljevstvu ROKA. Pa ipak, ja sam u prednosti. Možda ona i Elvis zauzimaju prvo mesto, ali pošto se samo suprotnosti privlače, ona nikada neće biti luda za njim. Sve dok, naravno, pravi Elvis ne počne da se pretvara da veruje da je on ja. Tada će postati šarmantniji, i onda će u njenim očima postati pravi Elvis, obmanut jer misli da je lažni Elvis, koji je, u svetu lažnih Elvisa, stari, istrošeni Elvis, koji misli da je mladi Elvis na vrhuncu. Tada će biti neodoljiv.
Ali čak i sa ovim naslagama lažnosti on ne može sasvim izbeći autentičnost. Jer zar nije među važnijim osobinama – koje su Kralja odvojile od običnih smrtnika – bila ta neodoljivost? Da, Elvis skače u ambis simulacije, ali nešto ga povlači natrag – kao da je njegovu dugu lažnim draguljima optočenu pelerinu na tajanstven način ekserima zakucala za pod REALNOG neka nepoznata ruka, ruka koja u svojoj duši nosi njegova najbolja interesovanja. Elvis je Besmrtan – u njegovom protezanju ka ljudskosti postaje još božanstveniji. Kao jedan od anđela u Krilima želje i on želi da postane čovek, ali ne može. Elvis plače.
Vraćam se sada svojoj ljubavi, pretnja zvana Elvis je nestala i pun samopouzdanja kažem: »Kakav je otrcani varalica bio taj dripac – znaš draga, samo je jedan Elvis tvoj Elvis.« A ona će na to: »Oženi se sa mnom!«

SJAJNA ZABAVA
(The Great Fun)

na skupu Hobita
neutralisao sam zle slutnje
vezane za nordijsku mitologiju

od srebrne strune koju sam zanjihao
u duboki ponor Vikinga
Torsa Odinsa i Baldarsa

zastava se vijorila iznad moje obrijane glave
i pokazivala da se Hitler i Mao
razabiru

pomolio sam se nad Ajatolahovim grobom
i lično se rukovao
sa Gadafijem

ali kao i svaka životinja
pronalazio sam se samo u
uništavanju i proždiranju
svega što me okružuje

i zato sam spalio knjige
i poubijao vođe
to je bila tehnika ličnog ispunjenja

danas se osećam kao genije
u svom usamljenom zamku
gde ljude u podrumu
muče

ali u svemu tome ima nečeg
anemičnog

moj šupak
ispišta čudne zvuke

zato znam
da je nekada neko sve to
mnogo bolje radio

LEGENDA
(Legend)

Jednom je, po legendi, Šajnejd O‘Koner, irskoj pop pevačici, slavila Madonu jer predstavlja njenu krajnju suprotnost. Ti si grešnica, rekla je Šajnejd, a ja sam svetica. Poričem te, i zahvaljujući našoj suprotnosti naša obličja stiču slavu.

Ovaj razgovor su po legendi čuli na zabavi koju je jedne noći na svom ranču organizovao Majkl Džekson. Pričalo se da se u Vašaru taštine govorilo da je to bio početak Madonine očaravajuće trke za samo-otkrivanjem. Pomoću negiranja ogledala, Šajnejd je upoznao Madonu sa Madonom. Madona je rekla da je oduvek cenila O‘Konera, a sada je znala i zašto.

Džekson je, s druge strane, jednom imao sudar sa Madonom, pa nije bilo potrebe da se upoznaju. »Želeo sam da upoznam Šajnejda« navodi se da je rekao. »Hej, ali najpre moram da saznam ko je Majkl.«

PURITANSKI AKT
(Puritanical Nude)

Ovaj akt nije ni muški ni ženski i
nema nikakvih seksualnih organa. Znamo da je
u pitanju akt samo po tome što
na njemu nema odeće.

APSTRAKTNA SLIKA BARBIKE
(Abstract Barbie Doll Painting)

Olovka se zarila u tvoja leđa:
manifestacija uobičajene prakse –
tortura lutke (oštra strana zaletanja muva).
U tebi slavimo to zlo nevinosti
kao zlatni osmeh. Idol lepljive tinejdžerske kape,
đavolja radionica magične kakice,
R.D. langovsko šizofreno piškenje po zidu azila,
ili ispisivanje imena govnom:
ispod tvojih umrljanih pantalona skrivena
je beskrajnost bezumnog popa.
Bog plastike je tvoja muza.
Barokni misticizam Gambija-koji-ide-na-Havaje
u ormanu tvoje ne-tako-prazne psihologije.

Jednom ću sa površine sastrugati tvoje bučne gestove.
Ne, neću. Jer ispod nema ničeg
osim starog postera Sex Pistols-a. I sada
je to samo još jedan simbol narušenog zdravlja.
Ipak ću te zadržati i tvoj Klaus Barbikin
potencijal.

TUŽNA STRANA »PITANJA POEZIJE«
(The Sad Side of ‚Poetry Qustion‘)
Po Emersonu*

Genije želi da ukine poeziju, ali samo zato što želi da ukine pesnika. On smatra da je ta nasilna, neljudska snaga, suprotna intelektualnim dostignućima, svojstvena muškarcima i ženama; ali on misli da je pesnik predstavnik i eksponent te neljudske, primarne snage; da se pesnička strana inteligentne osobe drži gluposti. On napada Zukofskog, Stivensa, Nerudu, pesnike sa severa i juga, istoka i zapada, jer su najveći kapitalisti sveta, koji vode bitku za pohlepu i privatno vlasništvo: to su njihove reči. Kada ih uguše i kada prevlada jednakost, njihovi neljudski instinkti teže da se ponovo okupe i usredsrede u poeziji. Pesnik je stvoren na primarnijem nivou nego što su to drugi ljudi, i jede druge pesnike, i otima njihove reči i muči ih uvek kada ima priliku. Pesnik je imitator, drugorazredan je, ukratko, reakcionaran samo kad je uspešan, a treba reći i to da mentalne ili moralne sfere nemaju poreklo u poeziji.
Ako je pesnik slab i nebitan za ostatak čovečanstva, pesnike moramo zanemariti ili istrebiti. Ta nekada mila, radosna rasa, prestala je da se razvija. Njeno sadašnje stanje to najbolje dokazuje. Vitalna energija drugih pisaca najjasniji je dokaz inferiornosti pesnika. Oni će propasti jer za njih nema mesta. Mesta uvek ima za superiorne kreativne umetnike.
Video sam po ulicama deset ili dvadeset osrednjih pesnika koji, osim u samom maniru jezika, nisu prevazišli oštroumnost jednog slona. Da nisu stvoreni kao superiorni u odnosu na ove mudre životinje i to zato da bi ih kontrolisali? Svinja liči na pesnika, pesnik se degeneriše da bi ličio na svinju. Ako razliku između životinja i pesnika ne nalazimo ni u umu ni u telu, ni u rečima ni u delima, zar oni nisu samo jedna viša vrsta inferiornih životinja?

STROFE BITNIKA
(»Bitnik Stanzas«)

»…reči kao što su svetlost, tama, noć, zvezda, vizija, san, anđeo, opsednut, lud, tužan, umro, itd, kod ovih autora se stalno ponavljaju sve dok ne zadobiju moć litanije.«
Džerald Nikozija, Sećanja devojko

1.

Tada sam postao zvezda,
ali moji bongo bubnjevi su me izluđivali –
moj bibop anđeo odveo me je do svetlosti
opsednutnog apstraktnog slikarstva:
tragovi paučinastog kapljanja boje opozvali su noć
moje potamnele vizije
pa sam u jednom snu
odbacio rolku

2.

kada su moje vizionarske gimnastičke patike zaškripale
po ovom tužnom podu,
naljutio sam se na anđela
koji je obrijao moju kozju bradicu
dok sam sanjao
o opsednutom kafiću:
tamo me je jednom
obasjala tmurna mračna noć
i mogao sam još jednom
videti zvezde

3.

Moja je vizija poput noći bila opsednuta:
Čarli Parker se vratio zvezama
a kresnice su osvetlile njihove poludele repove
u slavu tužnih anđeoskih moljaca –
ali problem je u tome što uvek kada zatvorim oči
vizija nestane i svet snova
preuzme sve

4.

Zen nije ni mrak ni svetlost
ali je tužan:
nema ludila
nema anđela
nema vizija
nema snova
nema zvezda
nema umrlih tatica
nema opsednutog prosvetljenja
nema noći nema crne umetnosti
nema Žan Pol Sartra

5.

moj anđeo ne veruje u Božiće
ali mi je poslao rolnu toalet papira da na njoj pišem
u svakom slučaju –
on je tako mrtav da u mojim očima udovoljava zvezdama –
i zna za moje tužne noći
da čeznem za svetlošću njegovih tamnih stopala
na mojoj pospanoj stazi:
moja vizija obuhvata sve zbog čega živim
a to me izluđuje

6.

da si ostao ludi pesnik
opsedao bih te – propali anđelu
da si ostao mračna vizija
odbacio bih svoj život
da bih tragao za tvojom nestalom svetlošću
da si ostao budan
vratio bih te u zemlju snova
da si iznenada postao razuman
ponovo bih te izludeo
ali sada kada si postao konzervativan
moram te ponovo ugraditi u status zvezde koja je u trendu
a to je tužan, tužan zadatak

7.

… a onda je stari bitnički anđeo upao na žurku,
žalio se da njena tužna monotonija dobija milost samo od
mrtvog genija koji je opsedao njenu banalnu viziju.

Novi bitnički anđeo sasuo mu je vodu u lice. Objasnio je da je
ova spontanost dete dosadnog oca. Da se svetlost
uzdiže samo iz mraka. Da se snovi rađaju iz razumnih dana –
kao i ludilo iz zdravlja – kao zvezde u noći bez zvezda, kada se sve
slavne ličnosti vrate svojim kućama…

(Raw De@l: New & Selected Poems 1980-94)

Podijeli

Komentari su suspendovani.