Dragoljub Stanković: Ljuba zidar iz Crnu Travu

 

(odlomak iz rukopisa romana „Beogradski kiklop“)

 

 

Kada pogledam najdalje unazad, u prošlost svoje porodice, kao prvu generaciju vidim deda Ljubu, kako su ga zvali, i po kome sam i ja dobio ime. Rođen je u Crnoj Travi 1903. godine, u naselju Slavkovci. Majka Mitka ga je kao još kao dečaka od četrnaest godina poslala u svet, u pečalbu, sa malo sira i hleba u torbici i ušivenim dukatom, rekavši da ne može da ga izdržava i da ubuduće mora sam da se snađe. Da siđe sa brda, iz iskona, od ovaca, blata i sena, i da propadne ili da se spase. Rekla mu je Mitka tom prilikom nešto što je zapamtio za ceo život: „Sinko, nemoj nikad da budeš prljav i pocepan, ne laži i ne kradi“. Seoska beda bila je gora od gradske, sastojala se uglavnom od krompira i nešto mleka. Svoga oca Milana, moga pradedu, koji je poginuo pavši sa zidarske skele, nije zapamtio. Deda Ljuba nije uspeo samo da se spasi egzistencijalno, nego je i od drugih naučio da piše, jer verovatno školu nije ni video, argatovao je kao zidarski sluga na građevinama, u Leskovcu, Nišu i Beogradu, položio na kraju i majstorski ispit. Bio je oličenje poznatih crnotravskih zidara, strog, možda ne omiljen, ali je radio zajedno sa običnim radnicima, davao svima primer. Dok je radio po Beogradu bio je na skeli na zidu Skupštine Jugoslavije, kada su u njoj odjeknuli smrtonosni hici Puniše Račića. Imao je tada skoro 25 godina. Otac mi je rekao i da mu je prvo sećanje u životu kada deda ulazi u kuću i kaže: „Vlada je pala.“ Bio je to 27. mart 1941. godine.

Kako mi je otac pričao, a tako ga i ja pamtim, nosio se kao gospodin, uvek bio pristojno obučen, elegantan, u beloj košulji i tamnom odelu, imao čiste cipele po najvećem blatu, mašnu, crnu kosu, kratke čaplinovske brčiće, poguren hod, melanholični pogled i kraj usne i ugao oka koji samo što nisu krenuli u osmeh. Po karakteru, liku i držanju u starosti, ličio je na glumca Fabijana Šovagovića. Uvek je bio spreman na repliku, ironičan, nekad do sarkazma, posebno onda kada mu je bilo teško jer je dugo bolovao. Od loše ishrane, burek i voda po ceo dan, dobio je kamen u žuči pa su mu ga injekcijama razbijali, pritom oštetili jetru, od čega bolovao do kraja života. Kažu da su ti bolovi najjači. U bolnici kada bi mu došli u posetu moj otac i baka, on bi nad lavorom pevao: „moj živote, gorak li si!“. Oni onda vide da je zid poprskan krvlju, a Ljuba im kaže: „Mlada sestra ne zna da daje injekcije“. „Primio je više injekcija nego što ima dlaka na glavi“, govorila je moja baka Vuka, njegova žena.

Životne izreke deda Ljube govore o školama koje je pohađao, o njemu, o vremenima u kojima je živeo: „Kad imaš novac pravi se da ga nemaš, i obrnuto. Ne mora niko da zna tvoje imovno stanje; Teško je trošiti, nije teško zaraditi; Kupuj pre plate, ne posle, to svako može; Stare pare treba da sačekaju nove; Ako nemaš, bolje pretrpi nego da se zadužiš; Uvek kradi znanje od drugoga, na pristojan način; Pamet i pare su u narod, potrudi se tamo da ih nađeš; Gledaj kako drugi rade pa tako radi i ti; Neka se menjaju države i gazde, moj čekić niko ne može da uzme; Majstor kome je umazana ruka i čekić, nije majstor; Nema sramote od gladi; Kad vidiš da neki jedu, priđi i pridruži se, a kad vidiš da neki rade, sklanjaj se, begaj.“ Za ovu poslednju, koju je izgovarao sa smeškom preda mnom, nisam nikada bio siguran da li se šali ili misli ozbiljno. Sećam se kada bi bili u Nišu kod bake i njega u gostima, ručali, insistirao je na hlebu, to mu je bio glavni sastojak jela, „ostalo je bilo tu da ne bude dosadno“. Govorio bi gledajući u mog brata: „U naše selo se jede leba. Na to mu je moj brat, gradsko dete osamdesetih godina prošloga veka, a kome je to uvek i bilo upućeno kao primedba, buntovnički i za starovremske običaje neshvatljivo drsko, odgovarao: „U naše se ne jede!“ Mada, deda Ljuba je govorio i: „Od meso se pravi meso.“

Kada se penzionisao zbog bolesti, nije prestajao da radi nego, kada se oporavio, od svoje kuće je često pravio gradilište. Govorio bi mojoj tužnoj baki: „Ženo, ja nisam vladika već zidar.” Ona bi odmahnula rukom: „Aratos ti ga bilo, taj vašar u kući!“. Nije za njega važila nedelja ili praznik, on je od ranog jutra kretao na posao.

„Ma, ti si srećna žena, imaš majstora u kući za sve poslove, a i gazdarica si“, objašnjavao joj je on, a ona bi na to: „Jes, gazda, gazile me mečke, dabogda“. Naime zbog rodbine sa sela i mogućih pretendenata na nasledstvo posle njegove smrti, sve kuće koje je kupovao stavljao je na njeno ime, ona je bila vlasnica. U šali je govorio da se nada da ga žena neće izbaciti iz kuće ali da uvek ima spreman kofer. Otac mi je ispričao tipičnu scenu tih godina. Baka i on iznose šut u lavoru, kofi, a deda Ljuba zatvara jedna vrata, dok na drugom zidu otvara druga, jer su napravili novi raspored stvari. Baka Vukin komentar je: „Ludaci kad nemaju šta da rade, oni premeštaju krevete“. Po dvorištu lopate, cigle, ugašen kreč, pesak, grede, letve, alat. Na kraju bi posao ipak završio i nastala bi pauza do sledeće prilike.

Baka Vukosava, rođena u devetnaestom veku, 1898. godine u Nišu, građanka, dugo vremena prava gospođica, mrzela je taj stalni haos, ali „Ljuba zidar iz Crnu Travu, kako se potpisivao, nije mogao da ne radi. Skoro da nema zida na mojoj kući u Nišu na kome se ne vidi pravougaona površina gde je zid tanji u obliku i visini vrata. Moj deda kao da je legao uveče u jednoj kući, a budio se u drugoj ujutru. Pregrađivao je sobe, menjao položaj čitavih zidova za pola metra, jednom čak jer je kupio predugačak krevet! Komšije su mu u šali govorile:„Ljubo, ti tvoju kuću da turiš na točkići pa samo da gu vrtiš u krug!“ Sada mi se čini da je deda hteo da napravi idealnu kuću, onu kojoj je težio. Kao što je uspela pesma čitljiva sa svih strana, u koju se ulazi i iz koje se izlazi na više načina.

Neko vreme se ponašao kao vernik, slavio slavu sv. Vasilija Velikog. Onda je zaključio da su popovi trgovci i da mu u njegovom mukotrpnom životu bog nije mnogo pomogao, nego više njegov zidarski čekić. Sahranio je troje dece. Pravio je male kovčege za njih, video sam to na starim fotografijama. Za Zoricu (Zoru) iz braka sa prvom ženom, Crnotravkom koja je umrla i ostavila mu dete, kao i za Nataliju (Natu) i Dobrivoja (Dobrog), koje je imao sa mojom bakom. Bila je to neizreciva tragedija o kojoj se nije pričalo. Kada bi video decu zasuzile bi mu oči, sklanjao se, pričao mi je otac. Bio je razočaran čovek.

Pamtim ga i po samoironičnoj opasci: „Ženo, u ovu kuću ima tri kukavice, ti, ja i ova u sat!.“ Imali su, kao i mnogi tada, veliki zidni časovnik sa mehanizmom i utegama, i ptičicom koja je panično izletala iz satne kućice. Nikom nije ostajao dužan na rečima, vraćao bi se na sokak sa spremnim odgovorom-žaokom, a u nekim prilikama nije se plašio da kaže istinu, iako bi ga to možda koštalo života. Išao je kroz život podignute glave, kako je sam govorio: „Šta god da te snađe, glavu gore i gledaj pravo“. Kada je odmah po oslobođenju bio pozvan od nove revolucionarne vlasti na informativni razgovor, na postavljeno pitanje inspektora da prizna gde sve ima zemlju i koliko, on je rekao otprilike:„Ja imam zemlju na karatavan, a moja žena u saksije“. I posle pauze u kojoj je moglo svašta da mu se desi, na zaleđen pogled organa vlasti, dodao:„Ali čuo sam za toga koga tražite, taj se zove kao ja…“.

Za vreme Drugog svetskog rata radio je u fabrici koža a posle rata u fabrici duvana. Moj otac, koji mu je na posao, u smrad isparenja od kože, sa majkom, donosio ručak, pričao mi je scenu iz rata. Deda Ljuba pere noge u lavoru, baka nešto muva po sobi, a on kao dete okrenuo stolicu naopako i „vozi kamion“. Ulazi nemački vojnik sa kapom, penje se na bunar, naslanja pištolj sa dužom cevi na krov šupice i gađa u topole u susednom dvorištu. Deda Ljuba mrmlja u bradu: „Ako se omakne u bunar, streljaće ceo sokak“. Nemac se vraća i ocu pokazuje ubijenu gugutku, pritom se smeška i nešto nerazumljivo govori.

Iako nosim isto ime i prezime i pomalo ličim na njega ne mogu da se poredim sa njim. On je kolos iz mitskih vremena, umro je kada sam imao dvanaest godina. Ipak, njegova životna priča bila mi je razumljivija od očeve – u njoj se jasno video čovek, neustrašiv, poštovan, samosvestan, živa vatra. Očev lik mi je uvek bio maglovit, nedohvatan. Smešno je da bi onaj ko bi držao pred sobom naše lične karte ili druga dokumenta, za trenutak bio u nedoumici ko je kome otac. Otac je nosio moje ime kao srednje a ja njegovo. Senka deda Ljubinog dvosmislenog osmeha padala je preko moga lica i tešila me.

Rasplačem se kada slušam starogradsku i izvornu narodnu muziku. To je svet mojih baka i deka, drag, prizeman, sa obaveznim dvorištem i baštom. Na prvom spratu, dva metra iznad zemlje, lebdi stan mojih roditelja, iz socijalističkog vremena prosperiteta, kad su svi pomalo odlepili u kolektivnoj hipokriziji, ali se živelo mnogo bolje nego u ranijem, mukotrpnom i siromašnom periodu. Izgubila se jednostavnost i težina života. Stvarnost je počela da se udaljava. U detinjstvu i mladosti nisam tačno znao gde je. Nalazio sam je u unutrašnjim prostorima, u muzici, i, naravno, u bolu. On je bio mera stvarnog, nasuprot vladajućoj tezi kojoj su me učili i roditelji i društvo, da je sve lako, da se studira da se ne bi radilo, da ima ko misli za sve.

U devedesetima gledao sam svoje sugrađane kako se tuku za hleb, ugrožavaju živote jedni drugima braneći vođe i politike koje su ih prezirale, nisam mogao da verujem da je to onaj isti pristojan svet koji sam poznavao. Bili su kao deca, hteli sve odmah i po kratkom postupku, strašno uvređeni, nadureni. Kada je trebalo da odluče o svom životu kao što sam se ja lomio godinama oni su se ponašali kao da se već sve zna i da sve što traže i zaslužuju, ne obazirući se na glas drugoga. On im je samo budio neku meni do tada nepoznatu i bezumnu mržnju. Zlo koje sam osećao je u osamdesetima bilo upakovano u oblandu kakvog-takvog standarda, sigurnosti i zato teže prepoznatljivo, dok je u devedesetima postalo ogoljeno toliko da je bilo nestvarno. Ljudi nisu mogli da veruju da je ono moguće, nisu ga nikada ranije sreli, ni u snu i zato ih je ono sa lakoćom jelo. Nisam više imao srednju školu kao nekakvu repernu tačku, morao sam da se pronađem u mrklom mraku, dok je šira populacija, lenja i nezrela, posle smrti velikog vođe posegnula za lažnim mesijom i to je bilo fatalno za sve. Za većinu konfuzija se nastavila.

 

O autoru:

 

Dragoljub Stanković je rođen 1971. godine u Jagodini, Srbija. Pesnik je, prozaist, kolumnist, kritičar, intervjuer. Objavio tri knjige poezije:„Pesme jednog dana“ (2005), „Barka tela“ (2010) i „S onu stranu noći“ (2014). Iduće godine će se pojaviti njegov prvi roman „Beogradski kiklop“ u izdanju „Partizanske knjige“. Stalni je saradnik regionalnog portala XXZ MAGAZIN. Živi u Beogradu.

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.