Lepet krila najednom je poremetio potpunu tišinu. Jelena je brzo okrenula glavu i spazila kormorana kako leti tik iznad vode. U njegovoj pozadini, na grani koja je virila iz jezera, stajalo je još nekoliko krupnih ptica. I pored daljine mogla je da nazre žute mrlje oko njihovih očiju i kljunova.

Veče je lagano padalo. Plavet je obujmila čitav kraj tako da su i okolna brda bila modra. Pogled joj je pao na Veliku uvalu u čijoj blizini je otac tog dana bacio mrežu. To je oduvek bilo njeno omiljeno mesto na jezeru. I u tom času, dok je pogledom klizila s makije i borova na grebenu do njihovog odraza u vodi, prisetila se koliko puta je znala krišom da uzme očev čamac, dođe do uvale i sa najviše tačke strme vrleti satima zaneseno posmatra okolinu.

Spustila je ruku u vodu. Njen hladni dodir joj je prijao. U plavoj dubini tanane stabljike vodenih biljaka jedva primetno su se njihale. Premišljala je da li ocu da kaže šta namerava da učini. Treba samo da izgovori:

– Odlučila sam… Želim da odem…

Međutim, nije imala snage za to. Dobro je znala šta sve može da se desi.

Već vidi. Otac bi se na tren zagledao u nju dugim ispitivačkim pogledom. Iako uvek mutne, njegove upale oči bi na tren zasjale, izražavajući duboko iznenađenje. Oporim glasom bi rekao:

– Tako… – pa bi nastavio da radi.

Dok bi stajao na sredini čamca on bi svojim jakim, natečenim dlanovima vešto prebirao po mreži. Trudio bi se i da je ne pogleda. U neko doba dovršio bi polaganje mreže, još jednom bi pogledom preleteo preko plovaka oko kojih je i ona pomagala, seo bi, upalio motor i uputio se kući. Stara barka s gotovo oljuštenom farbom probijala bi se između lokvanja, visoke trske i vrhova drveća, čija su stabla nestala u vodi tokom prolećne poplave. Samo povremeno u brazdama, uz desnu stranu čamca, mogao bi se nazreti odraz preostalih slova njenog imena ispisanih još u doba kad je učila da hoda.

Da, mogla je da vidi i šta bi se u kući desilo.

Sve bi počelo u času kad bi otac hrupio u kuhinju i bacio svoje iznošene čizme u ugao. Ne gledajući u majku, samo bi muklo, na prvi pogled nezainteresovano, izgovorio:

– Ova tvoja planira da napusti kuću… – pa bi se, mrgodan i ljut, ne čekajući da majka prasne, uputio ka izlazu. Ne bi morali da pitaju gde će. Hitao bi u konobu u kojoj je obično provodio svoje dane. Dok bi prolazio pored nje, Jelena bi primetila kako pod svetlošću slabe sijalice očevo sitno izborano lice deluje još smežuranije. Pre vremena ostarelo, ono je podsećalo na sasušene kupine koje je mogla da nađe uz uske puteve i kamenite obronke oko Skadarskog jezera.

Otac bi se vratio kući tek pred zoru. Ako bi uspeo da ništa ne sruši u kuhinji, bučno bi provalio u sobu gde on i majka spavaju i, uz psovke i proklinjanje dana kad je sreo, naredio bi majci da ustane. Tada bi uporno, iako zaplićući, ponavljao kako je ona kriva za sve. I što je u mladosti propustio šansu da pođe u svet. I što je zarobljen u toj vlazi. I što ga ništa više ne raduje…

Začudo, kad bi se takve stvari odvijale, majka – uvek spremna da bučno i oštro odgovori – samo bi ćutala. Dešavalo se da kroz tanke zidove do Jelene dopre i majčin tihi plač, nalik cviljenju. Posle toga, majka bi danima izbegavala da joj priđe bliže. Jelena nije imala nikakvih sumnji. Čim bi otac napustio kuhinju, i majka bi se okomila na nju. Iako bi ona krenula na terasu, rasejano gledajući u čunove čiji su vrhovi virili iz guste trave koja je prekrila vodu uz sam pristan, čula bi iza svojih leđa njene optužbe. Kako Jelena i dalje nastavlja s tom pričom. Pa kako je bezosećajna. I kako joj je draža škola i tamo neko proučavanje ptica («Čuj, ptica!!», vikala je) nego majčina bolest…

Jelena ne bi ni reč izustila. Premećući najlon od udice među prstima, čekala bi da se majka smiri. U neko doba to bi se i dogodilo. Kad bi konačno ušla u kuhinju zatekla bi je gde stoji kraj uskog prozora, koji je bio usečen u debelom kamenom zidu, i zamišljeno gleda u mirno jezero i daljinu.

Idućeg jutra sve bi se nastavilo.

Svesna da će je Jelena čuti u krevetu, majka bi svojoj prvoj komšinici stala da se žali. Niko nema tako nezahvalno dete, počela bi. Ona ima stalne glavobolje i takve bolove u kostima, a Jelena hoće da ode. I to sad kad treba da je odmeni i malo pomogne u kući. I, uopšte, kako da je pusti? Pa to je milionski grad. U njemu, istina, živi njena sestra, ali opet… I ti Jelenini snovi! Ko to još želi svoj život da posveti trčanju za pticama, beleženju šta one rade na jezeru…? Niko.

Kad ni ovi učestali jutarnji monolozi ne bi pomogli, sve bi postalo osornije.

Majka bi krenula da joj se unosi u lice, i da joj preti… Taj prizor pred Jeleninim očima je tako živ da se ona, u čamcu, naglo trgla. Iznenađen, i otac je na čas izgubio, pa povratio ravnotežu… Želeći da mu pomogne, Jelena se pridigla s ispruženim rukama…

To je bilo dovoljno da se nađe u vodi.

Dok je tonula ka dnu, krajem oka je primetila kako se kosi sunčevi zraci probijaju kroz gusti splet biljaka. Korenje ovog vodenog cveća nalazilo se duboko u mulju dok su se stabljike, duge i po nekoliko metara, jedva primetno njihale nošene blagim strujama. Kad je zamahnula rukama da krene ka površini, najednom je shvatila da ne može da se pomeri. Pogledala je dole i ugledala svoju nogu zarobljenu u zelenom tepihu.

Što se više naprezala, to joj se činilo da je stabljike jače stežu. I sve je stalo da narasta, i da se širi, pa da pulsira… Brzo, i brže, dok sve nije zaigralo. Čak se i lelujava slika Velike uvale, koja je do tog časa mirno počivala na površini jezera, pokrenula – uronila je u dubinu, obujmila je i nekako lako, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, ponela ka površini.

Što se više penjala, to je jače do nje dopirao mukli očev glas. Kad je osetila čvrsti stisak njegove krupne šake, našla se na čamcu…

Jelena je ćuteći posmatrala Veliku uvalu dok se sa njene odeće cedila voda. Vidno iscrpljena, s jedva primetnim osmehom u uglu usana kružila je pogledom po borovima, niskim žbunovima vresa i razlomljenim linijama brojnih pukotina ove stenovite vrleti…

Nešto se u njoj pokrenulo i ona je, ne gledajući u oca, najednom kazala:

– Odlučila sam… Želim da odem…

Podijeli

Komentari su suspendovani.