Daliborka Koprivica: U amfas

U AMFAS
(potreba)

Malo pudera stavljam na podočnjake i sasušene ožiljke bubuljica.
Uvijam kosu.
Prebrojavam metalni novac i izvesnu sitninu.
Pozivam taksi.
Pljujem žvaku.
Zagledam svoje nokte.
Brojim nove pege od sunca.
Smešim se svemu , zatvorenih očiju.
Pružam svoje žestoke noge i ispredam korake; koji čine da hodam.
Gazim. Desna pa leva.
Nema dijaloga.
Znam da JESAM.

Zatvaram klač torbicu, visokog lakovanog sjaja.
Sama sam.
Ne idem nikom. Ne idem ni sa kim.
Idem u korak sa mojim SADA.

Dodirujem stari braon gelender
zapuštene podgoričke zgrade
koju nije okrznuo zemljotres,
samo aljkavi nemarni ljudi.

Taksista kasni.
Ja kasnim.
Prihvatam kašnjenje svega.
Haljina nije providna, rašila se na desnom boku.
Taksista me gleda.
Greši u tom pogledu, samo jer mu se javlja misao nakon pogleda.
Samo sam sama, to je sve.

Žestoke noge, pege, tišina, letnji tamni puder koji otkriva tužbu KZ CG 217/2, bivšeg dečka.
U umu se ne jure misli.
Čujem košulju taksiste što šušti i žvace sic.
Celofan žvake, zvuči ko grom.
Ja sam sad. Čujem.

Lakovana torbica sa zlatnim klačom,
živi lakovani život sa višim, i višim, i višim, i višim… (sjajem).
Stavljam je na mekanu žestoku levu butinu.
Trepnuh i okrenuh glavu udesno.
Udišem izdišem
Udišem izdišem
Udišem izdišem
Nemam misli. Imam sebe u sada.

Imam žestoke noge, puder, pege od sunčanja, stare strije na bokovima, jedva jednu oko pupka,
ofarbanu kosu, spuštene grudi, 2 kg više i steznik, mada mirno i lako udišem i izdišem.
Prihvatljivo sam lepa i srećna.
Bez papira sam, imam lepu tašnu i tihe misli.
Čavrljam s poemom, nasamo sada.
Brojim novac.
Prolazim Hotel City.
Vidim zgradu . Sina na dvema spojenim stolicama kako spava u kaputu i čeka da svatovi odu i porodica krene kući.
Ne čeka se sine.
Bude se.
Krene se.
Ima se. Sada.

A JESTE

Rat je.
Rak je.
Rat je u Siriji, Afganistanu…
Rak prijatelju jede kosti, plućno krilo, žlezde, i tako dalje i redom.

Mrak je.
Brak je.
Mrak je od pola devet uštipio grad i mekani asfalt, žigosan suncem.
Brak je stanje stvari, gde ulazi svetlost u mrak.

Smrt je.
Vrt je.
Smrt je stav straha, stav rođenja. Sputana istina u sebi.
Ružnoća vida i sastav misli što se živi.
Vrt nije vrtlar; već semena, četiri godišnja doba u svoje vreme, žuti list, voda, crv, glista,
rezanje, cvet, živica, suva latica, smena i zemlja.

Div je.
Vid je.
Div. Iluzija moći. Masan i ješan covek. Divica je masna, debela , rodnoravnopravna, al samosvesna, žena.
Vid je svedočenje fizičke realnosti i prikaz svesti.

Misa je.
Misao NIJE ŠTO JESTE.

ISPOVEDAONICA

Ja sam pravoslavni vernik,
koji samo moli Boga,
voli Boga.
Ne šijem, ne perem veš nedeljom,
iako je jeftina struja.
Ne raspravljam se nikad sa sv.Jovanom Krstiteljem, iako, sam ga zvala da mi krsti sina;
Rekao je DA, a ja sam ga odbila.

Ne znam šta da kažem više.

Postim kada trebam da smršam ili se pravdam Bogu za grešno postojanje.
Ne palim sveću, skupe su mi.
A, ja, potom, štedim taj novac.
Čitam o Bogu, verujem u Boga,
Zato više ne ispravljam “krive Drine”
i ne upadam drugima u reč.
Ne poveravam ništa svoje više ikoni sv.Nikole, koja visi na krivom klinu
zakucanom tučem za meso.

Pođem na burek, s vremena na vreme i pred Božić.

Sanjam, neretko, Osha i Odžu, zvona i Mariju, templare, karijatide
dvorske lude, blagoslove, sve u satu istog sna.
U mantiji meditiram 41’ izravno mojim godinama .
Dete sam začela, ne znam kad.
Nisam bila u braku; zato , ja ne znam to.
Rodila sam Dete na Uskrs.
Prvo se video sa svojim nesvetim ocem, došavši na ovaj svet.
I samo zato verujem u Boga.
Moj Sin je pozlata .
Nije pokrštavan.
Rodila ga je majka.
Mada se prvo sreo sa svojim Ocem.

Njegov otac ostavlja svoju decu.
Taj njegov nesveti Otac
Začeo je kršten s krštenom devojkom
svog, kasnije, rođenog , ostavljenog sina.
To nisam mogla da znam.
Dugujem ti sinko, to izvinjenje i nerođenu svetu porodičnu misao.

Pio je.
Šmrkao.
Odlagao.
Mrsio i u sve gluvi ego ulagao.

Postala sam gruba, a krštena.
Jela sam burek sve česće u danima posta.
Mrsila sam brke i svecima,
a ti si i dalje bežao, duvao, bauljao, opijao se, neredovno se brijao i zapuštao nokte na nogama.
Dugovao sve više .
Postao nekršten; beznačajno neosetljiv.

Tvoja ružna majka, volela je da nije sve tako.
Zapravo i nije.
Volela je svaki tvoj porok i grešku,
Koliko i samu sebe, novac, dug život,
komforni skepticizam.
Pesimizam u istom, za druge.
Aseksualne teme nisu samo za hagiografije i nedeljnu misu.

Opet mi se jede burek.
Da mogu duhovniku ispovedati punomasni sir.
Neću tu priču o ostavljenom sinu, kamatašu, kamatašici,
prodatoj devojci, utopljenom brilijantu otetom s ruke,
dugovima visokog društva, povečerjima natopljenim konjakom, klađenjem i kurtonskom smijehu,
površnim advokatima, nezainteresovanim rođacima,
zaplenjenom ključu, nepodržanoj dojilji s otetim mlekom iz grudi,
trpanju, tužbi, nasilju, kokainu i presvetom društvu.

Amin.
Imala sam poeziju u kući.

POETE PIŠU
( A Ex)

Piši,
posle duge pauze
šta misliš o mojoj samonikloj poeziji?
Sad kada su sve strave prošle
i postao si doktor.
Zovi me ponekad
Kada uspavam sina,
da ti pišem poruke i čekam na nevine odgovore
studentskom strašću.
Pokazaću ti svoj carski rez.
Ti meni svoje objavljene pjesme, osvojene nagrade i crnogorsku nepravedno nesagrađenu crkvu.
Sise i sveci su došli na isto.

Piši, posle duge pauze,
šta misliš o mojoj samonikloj poeziji?
Sad kada su sve strave prošle
i postajem magistarka.
Gloria, pesnicima i pjesnikinjama.
Gloria, svecima i sveticama.
Moliću lepo.
Rodna ravnopravnost čini čoveka.
Gloria, Srbima i Crnogorcima.
Gloria, Crnogorkama i Srpkinjama.

Piši, posle duge pauze,
šta misliš o mojoj samonikloj poeziji
Sve jedno mailom, porukom, What’s Up –om, tračem, razglednicom…
Izvedi me na kishelu.
Strasti opadaju s godinama.
Nemoj da te to brine,
dok ne popijemo kishelu
uzburkanih izvetrenih* mineralnih mehurića
što se gase nezavisnim opozicionim gaziranim stihovima.

Piši, sad kada sam rodila,
kada sam majka,
kada više ne slinim uz main stream poete
i kako zidaš između svakog nagrađivanog stiha?

Piši, o mojoj samonikloj poeziji.
A, ja ću o osrednjem ljubavnom stanju
i nesagrađenoj crnogorskoj crkvi.

Koji ti kurac pišem,
Kad pesme nemaju prevod.
Kad pesme nemaju vizu.
(Hoćes ih, barem ti, razumeti, onda) ?

Prevedi i piši.
Među bivše ugrize jezika mora postojati red.
Piši.

Podijeli

Komentari su suspendovani.