Knjiga Genadija Sisojeva “CRNOGORSKA BITKA” objavljena je u izdanju Otvorennog kulturnog foruma sa Cetinja u okviru biblioteke “Posebna izdanja”.

CRNOGORSKA BITKA ZA MOSKVU

Predgovor

Tokom 2011. istorija je poklopila dva datuma: petu godišnjicu obnavljanja nezavisnosti Crne Gore i 300 godina od zvaničnog usposatvljanja odnosa između Crne Gore i Rusije. U tom istorijskom podudaranju postoji logika. Kroz vekove Crnogorci su tradicionalno tražili zaštitu Rusije, oslanjali se na njenu pomoć i podršku. Crna Gora je nezavisnost prvi put dobila odlukom Berlinskog kongresa 1878. uz aktivnu pomoć ruskog prestola. A u obnavljanju crnogorske nezavisnosti u maju 2006. odlučujući doprinos među ključnim svetskim igračima dala je upravo Rusija. Crnogorci u šali govore da svi narodi imaju svoj nacionalizam, a da je samo kod Crnogoraca nacionalizam – ruski. Kada je Napoleon predložio Crnoj Gori savez protiv Rusije, Crnogorci su odgovorili: “Ako pogine Rusija, poginuće svi Sloveni, a ko je protiv Rusije, on
je protiv svih Slovena”. “Ne boj se ničega, veruj u Boga i gledaj na Rusiju”, savetovali su stari mudraci 17-godišnjeg Petra II Njegoša kada je stupao na presto. A 1904. dan posle početka rusko-japanskog rata, mala Crna Gora objavila je rat Tokiju. Možda je upravo još u to vreme nastala poznata crnogorska uzrečica: “Nas i Rusa 200 miliona, a bez Rusa pola kamiona”. Rusija je brzo završila rat s Japanom, ali njeni crnogorski saveznici su zaboravili da sa Tokijom zaključe mirovni sporazum i skoro čitav vek su živeli u formalnom ratu s Japancima. Mnogo pre majskog referenduma 2006. lider Republike Milo Đukanović, koji je bio na čelu pokreta za nezavisnost Crne Gore, shvatio je da bez podrške ili makar blagonaklonosti Moskve, postavljeni cilj teško da može biti postignut. Zato je i krenuo u bitku za Moskvu, koja će, kako će kasnije vreme pokazati, biti jedna od odlučujućih bitaka za njenu nezavisnost. Bitka je počela još 1997. U februaru te godine izbio je otvoreni sukob između patrijarha jugoslovenske politike Slobodana Miloševića i mladog crnogorskog premijera Mila Đukanovića. Tokom studentskih protesta u Beogradu, na kojima su zahtevane demokratske promene, Đukanović je javno stao na stranu demonstranata,
izjavivši da je “Milošević – prevaziđen političar i da s njim Jugoslavija neće ući u demokratsku budućnost”. Politička elita zemlje bila je u šoku. Napravivši blistavu karijeru (sa 29 godina stao je na čelo crnogorske vlade) Đukanović je, činilo se, koristio blagonaklonost Beograda. Njegov i Miloševićev put su se razišli posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i ukidanja sankcija protiv Jugoslavije. Crnogorsko rukovodstvo je očekivalo liberalne reforme i integraciju države u međunarodnu zajednicu. Republika, čiji su osnovni prihodi turizam i morski tranzit, nije mogla da se razvija normalno bez veza sa svetom. Milošević nije nameravao išta da menja, predlažući crnogorskim liderima da budu gazde u svom selu, koje je u paketu sa Srbijom izolovano od ostalog sveta. Tada mu je Đukanović bacio rukavicu u lice. Glavno težište u toj borbi crnogorski premijer je stavio na nezadovoljstvo Jugoslovena statusom otpadnika u Evropi. Da bi ubedio
narod da će upravo on vratiti Jugoslaviji i Crnoj Gori status koje su imale druge države, trebala mu je međunarodna podrška. Na Zapadu nije imao problema. Tamo su odmah obratili pažnju na
mladog i perspektivnog reformatora, koji je imao i borbeni karakter i političko iskustvo. I što je glavno – znao je sve jake i slabe strane Miloševića. Đukanovićevi protivnici pokušavali su da mu izbiju zapadni adut uz pomoć ruske karte stavom: “Zašto je začuđujuće što ga Zapad prihvata, kada je na našoj strani ‘majčica Rusija’”. U Crnoj Gori, uzimajući u obzir poseban odnos prema Rusiji, prohladni odnos Kremlja prema Đukanoviću mogao je poremeti njegove planove.
Ali, Đukanoviću nije bilo jednostavno da okrene Rusiju na svoju stranu – tamo su ga uz sugestiju Beograda sumnjičili za separatizam. Uz to, u Moskvi je Milošević imao veoma jake pozicije.
Ogromna ambasada. Desetine jugoslovenskih firmi s Miloševiću lojalnim direktorima, bile su spremne da plate bilo koju kampanju u njegovu korist. Mnogobrojni novinari beogradskih državnih medija opsluživali su propagandnu mašinu Miloševića. Snage i oslonci Đukanovića na moskovskom frontu bili su mnogo skromniji. Ljude, na kojima je bio osnovni teret u bici za Moskvu, bilo je moguće prebrojati na prste jedne ruke. Ali, ipak se završilo njihovom pobedom.
U toj bici bilo je dosta dramatičnih stranica, mnoge epizode do dan danas nisu poznate javnosti. Ta bitka je dugo trajala, s periodima sjajnih pobeda i neprijatnih neuspeha. Sada je došlo vreme da se ispriča kako je dobijena crnogorska bitka za Moskvu.


UMJESTO Z A K L J U Č K A
– Sine, a gde se tu glasa protiv odvajanja od Srbije? – pitala me je starica, kada sam se ujutru 21. maja 2006, kupivši kao i obično u kiosku sve crnogorske novine, vraćao u stan u petom bloku Podgorice. Biračko mesto bilo je iza ćoška, bukvalno na sto metara dalje. Ali, pitanje starice nije ostavljalo sumnju za koga će glasati. Odlučio sam da je pređem.
– Eno, iza tih zgrada, najmanje kilometar odavde – odgovorio sam, trudeći se da budem ozbiljan.
– Najmanje kilometar, kažeš? – ponovila je. I sama odgovorila: – Ma šta mi treba to glasanje… Starica se okrenula i pošla nazad. Tako sam, bez prava da glasam na crnogorskom referendumu, doneo jedan glas u korist nezavisnosti. Dobijena bitka za Moskvu dala je pristalicama crnogorske nezavisnosti desetine hiljada glasova. Kada je uoči referenduma Rusija podržala pravo Crnogoraca da sami odrede svoju sudbinu, obećavši da će bez ograde priznati njihov izbor – za mnoge Crnogorce to je bio jasan signal kako da glasaju na referendumu. Ali, pored toga, Rusija je i u značajnoj meri neutralisala negativan odnos EU prema crnogorskom referendumu, ne dozvolivši da taj stav bude stav Kontakt grupe, u koju su, pored EU ulazile i Rusija i SAD. Na kraju krajeva, referendum je još dobio i blagoslov Evrope i Amerike – što je takođe Crnogorcima olakšalo izbor. Zato se, u opštoj šumi od 230.000 glasova, datih za nezavisnost Crne Gore, nekoliko desetina hiljada mogu slobodno smatrati “ruskim”. Ko zna, možda su baš oni i bili odlučujući.


O AUTORU
Poznati ruski novinar Genadij Sisojev rođen je 23. Januara 1962. godine. Diplomirao je na fakultetu međunarodnog novinarstva čuvenog Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO). Od 1989. do 1996. Godine bio je dopisnik ruskih listova Novoje vremja i Moskovskije novosti sa Balkana. Krajem 90-ih i početkom 2000-ih izveštavao je za TV Crne Gore iz Moskve. Sada je urednik rubrike spoljne politike u najuticajnijem ruskom listu Komersant. Jedan je od vodećih ruskih stručnjaka za Balkan.
Njegova nova knjiga govori o dramatišnoj bitci koju je vodila Crna Gora da bi dobila podršku Rusije u kretanju ka nezavisnosti. Mnoge epizode te bitke bile su do sada nepoznate. Došlo je vrijeme da se ispriča kako je dobijena crnogorska bitka za Moskvu.

Podijeli

Komentari su suspendovani.